Postoje maksime da je pravo doniranje ono za koje se ne zna. Ali priča o dobrim delima je važan deo „zaraze“ dobrotom: Dnevnik Verana Matića na Nedeljnik.rs

1
Foto Nebojša Babić

“Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i sretno preživljena nesreća”. Na ovu misao Iva Andrića podseća Politika danas. Da li smo preživeli i odali počast preminulim, ali i onima koji su se žrtvovali? Čini se da nam to tek predstoji, a da li će se to i dogoditi… Sudeći prema dosadašnjem iskustvu, teško.

*****

Danas sam posetio KBC Bežanijska kosa koja nije „kovid bolnica“ i sama činjenica da smo danas respirator upravo njima donirali govori o tome da su urgentne potrebe zadovoljene i da sada treba osnaživati zdravstvene institucije planski i temeljno.

Isporuka respiratora

U bolnici kažu da nisu imali dovoljno respiratora pre pandemije i da će ovaj respirator dobro poslužiti u odeljenju intenzivne nege. Trenutno se primaju samo hitni slučajevi. Sada se pokazuje slabost koja potiče od činjenice da se bolnice najčešće nalaze u zgradama koje su imale drugu namenu kada su građene – ova je bila poljoprivredni fakultet ili nešto slično, o čemu govori park bogat vrlo raznovsnim drvećem i biljkama.

Zbog toga su i velike sobe sa više kreveta, što se sada pokazalo kao slabost sistema jer jedan pacijent može da zaraziti najmanje ostala četiri ili pet, koliko ih ima u sobama.

Kada bi bile zasebne jednokrevetne sobe sa kupatilom, bila bi sasvim drugačija situacija jer bi se bolje kontrolisala i oboljevanja koja se zarade u bolnicama, i sve druge zaraze. Ali o tome da se i sada neplanski gradi govori činjenica da je nova kuhinja sagrađena u dvorištu i ne radi više od 10 godina jer nema upotrebnu dozvolu. Puno paradoksa i grešaka koje treba ispravljati.

Ali i u ne-kovid bolnicama, lekari i medicinsko osoblje su takođe heroji koji moraju dobiti podršku da to budu uvek, od normalnih uslova za rad pa do adekvatne nadoknade. Heroinama i herojima se svakako moramo i zahvaliti, oni moraju dobiti priznanja za to što su radili i što rade. Ne sme se dozvoliti toliko česta situacija da kada nas kriza prođe, onda počnemo da sa raznih strana minimiziramo, kompromitujemo podvige, ljude, tako da umesto priznanja postanu žrtve.

Heroji i postoje da bi gradili uzore, kriterijume, dizali lestvice, jer tako se pravi bolje društvo. Ako smo prema njima destruktivni, onda ćemo ostajati bez tako bitnih orijentira i stalno lutati. Onda će lako negativne vrednosti postati dominantni uzori.

*****

Respirator koji smo donirali košta 23.000 evra i dolazi od donatora koji ne želi da se njihovo ime pominje javno. To je kompanijski standard. Meni je poznato da i sami zaposleni doniraju svoj novac, kompanija sa sedištem u Srbiji dodatno izdvaja, svetska centrala kompanije takođe…

Čest je slučaj da donatori iz različitih razloga žele da ostanu anonimni. Mada nama, koji smo posrednici u doniranju, više odgovara da imamo što više primera filantropa i dobročinitelja.

Kada smo pre dve godine istraživali motive onih koji žele da ostanu anonimni, dobijali smo i odgovore da im se posle objava pojave razne inspekcije, poreske kontrole i bez obzira što je sve u redu, oni žele da budu pošteđeni nepotrebnog maltretmana.

Zaista je teško objasniti ovakve pojave. Sigurno su izrazito destimulišuće za dobročinitelje. Ipak, često smo i uspevali da ubedimo donatore da je potrebno da svedoče o svom društveno odgovornom poslovanju, vrednostima kompanije koje su za svaku pohvalu, o brizi za svoje zaposlene, okolinu i društvo. Drago mi je što se te kompanije sve više angažuju, udružuju i sami sada promovišu filantropiju i transparentnost.

Postoje maksime da je pravo doniranje ono za koje se ne zna. Svakako treba ceniti i takva mišljenja i takve pozicije donatora. Ipak, priča o dobrim delima, veoma važan je deo „zaraze“ dobrotom i širenjem dobročiniteljskih aktivnosti. Zbog toga uvek u Fondu B92 i Srpskom filantropskom forumu nastojimo da istaknemo pojedince i kompanije i zbog toga što smo u stalnom deficitu sa dobrim primerima, kontinuiranom praksom, izgrađenom kulturom davanja.

*****

Razmišljajući o tome kako smo talentovani da uništavamo naše vrednosti, koliko smo nesposobni da podvige bilo naučne, kulturne, poslovne pretvorimo u dominantne vrednosti zajednice, društva, države, i koliko smo talentovani da tek kada nam budu nedostižni razmišljamo kako da ih „vratimo“ ili podstičemo, pomislim na slučaj kolege novinara.

Oduvek je bio ono što se zove nezavisni novinar, kritičar, dobitnik puno nagrada, često čak i bezbednosno ugrožen. I danas je na istim pozicijama visokih profesionalnih standarda. Ima sina od šest godina, jedno bistro, otresito, samosvojno dete koje voli Vučića i Anu Brnabić, gleda vesti, zabrinuto je da ne uhapse doktora Kona… Ne želi da ide u šetnju jer tako savetuju Vučić i Ana B. (ne voli doduše Vulina). O svemu tome voli i da govori. Na proteste protiv Vučića, otvoreno reaguje na balkonu. Ima argumente…Ovo je samo jedan slučaj, ne treba ga svakako generalizovati. Čak ni izvlačiti neke mudre zaključke. Jednostavno sopstvenim delanjem stvorili smo procep u kojem živimo, bez jasnih orijentira koji bi nas vukli napred u bolje.

Čitajući NIN nailazim na postulat koji je davno napisao Makijaveli: „Pokušaj da se oslobode ljudi koji žele da ostanu podanici je jednako težak i opasan kao i pokušaj da se porobe ljudi koji žele da ostanu slobodni“.

Skloni smo da stvari gledamo crno belo, kroz za ili protiv ali život je mnogo komplikovaniji. Naročito onaj koji čeka ovog šestogodišnjaka jer ko zna kako će život na planeti izgledati za 20 godina kada bi trebalo da počne da radi, formira porodicu.

Čini mi se da je naš osnovni zadatak pronaći odgovor na pitanje „kako živeti u doba pometnje, kad su sve stare priče propale, a nijedna nova se još nije pojavila da ih zameni?“ kako glasi podnaslov Hararijeve knjige „21 lekcija za 21. vek“. Čitajte je za praznike ako već niste.

I on je ovih dana donirao miliona dolara za borbu protiv kovida.

Srećan praznik rada.

1 KOMENTAR

Comments are closed.