Postkoronavirusni svet i Srbija: Kako će Evropska unija izgledati posle ove krize? I gde je tu mesto nama?

Pandemija je naterala i pojedince i vlade da razmotre svoje prioritete, pa se tako - možda po ko zna koji put, ali nikada glasnije - ponovo otvorilo pitanje ne samo brzine već i iskrenosti "evropskog puta". Da li je uzdrmano poverenje u EU? Zašto ima razloga za evro-optimizam?

0
Profimedia

U jednom trenutku izgledalo je kao da je kraj svakoj solidarnosti, svim onim velikim rečima i velikim snovima započetim još u godinama kada se planeta oporavljala od Drugog svetskog rata. Pandemija koronavirusa napala je ne samo zdravlje ljudi svih uzrasta nego i zdravlje institucija i međunarodnih organizacija, pre svega onih koje su i pre krize kašljale od problema, poput Evropske unije.

Od nečega što je zamišljeno kao jedna duša, ako i sa više tela – nešto što će ambasador Nemačke u Beogradu Tomas Šib u intervjuu za Nedeljnik nazvati “zajednicom vrednosti” – odjednom se pretvorila u zatvorene države, zagledane samo u sebe, oznojene u poteri za respiratorima, čak i ako bi nabavka respiratora mogla da znači da će nekoj do juče prijateljskoj zemlji nedostajati baš taj jedan. Bilo je i otvorenih optužbi, mada je i tada bilo nekih koji su spuštali loptu na zemlju, govoreći da u svakoj porodici, kad “zagusti”, nesuglasice mogu da eskaliraju.

Tome se, na neki način, pridružio i Zapadni Balkan i zemlje kandidati za ulazak u Uniju. Delovalo je, kako je to u svojoj kolumni napisao glavni urednik Nedeljnika Veljko Lalić, da Srbija malo navija protiv svog kontinenta.

“To je kao da se radujete kad krene požar u vašoj zgradi, pošto vam je zgrada preko puta oduvek izgledala lepše i modernije. A i nešto ne volite komšije… Zašto mi nismo pomogli Italiji, ako već pričamo kako joj nisu pomogle Nemačka i Austrija, koje su, inače, prihvatale njene najteže bolesnike dok smo se mi bavili fejk njuzom?”, pisao je Lalić.

Evropski partneri nisu s odobravanjem – a to je čak ušlo i u godišnji Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije – gledali na izjave zvaničnika, pre svih srpskog predsednika Vučića, o beskrajnoj zahvalnosti Kini i njenom predsedniku Si Đinpingu.

“Kada je Kina poslala avion pomoći za Srbiju, predsednik Vučić je napravio veliku predstavu od toga. Ali, kada je stigla daleko bitnija pomoć od Evropske unije, nigde niste mogli da vidite ni fanfare ni predsednika”, napisao je na Tviteru Karl Bilt, švedski diplomata i kopredsedavajući Saveta Evrope za spoljnu politiku.

No kako je krajem marta zabeležio Dojče vele, ubrzo potom, i Vlada i nadležno ministarstvo počeli su da šalju saopštenja o donacijama EU i fotografije aviona koji nose medicinsku pomoć. Evropska unija je vrlo brzo najavila i finansijski paket od 93 miliona evra, kako za kupovinu i prevoz hitne medicinske opreme i potrošnog materijala, tako i za ekonomski oporavak.

Početkom oktobra, komesar za proširenje Oliver Varhelji nadgledao je potpisivanje prvog dela IPA programa za 2020. godinu. Tom prilikom, predsednik Vučić zahvalio je EU na sveobuhvatnoj pomoći tokom pandemije i novoj.

“Ova pomoć je veoma važna i beskrajno hvala Evropskoj uniji na ovom novom paketu namenjenom privredi, socijalnom i ekonomskom razvoju i zapošljavanju. Ovo obezbeđuje dodatni podsticaj za reforme sa kojima snažno nastavljamo jer smatram da zemljama Balkana jeste mesto u Evropskoj uniji koja je nesumnjivo izuzetno važan partner Srbiji”, rekao je predsednik Vučić.

Varhelji je tokom boravka u Beogradu poručio da je EU i dalje čvrsto opredeljena za evropski put Srbije.

“Podrška Srbiji tokom aktuelne krize predstavlja još jedan jasan dokaz toga. Sa svoje strane, Srbija je integraciju u EU i članstvo proglasila nacionalnim interesom i strateškim opredeljenjem”, podsetio je Varhelji.

Na stranu sve lepe reči uvijene u diplomatske oblande, pandemija je naterala i pojedince i vlade da razmotre svoje prioritete, pa se tako – možda po ko zna koji put, ali nikada glasnije – ponovo otvorilo pitanje ne samo brzine već i iskrenosti “evropskog puta” Srbije. Da li bi nam istorijska perspektiva zapadnih vrednosti u srpskom društvu pomogla da razumemo da smo ipak čvrsto ukotvljeni za Evropu i zagledani, čak i ako ponekad bacimo pogled sa strane, ka Zapadu? Da li je uzdrmano poverenje u EU? Ili se sve može svesti samo na verbalne strelice, poput nedavnog priznanja predsednika Vučića: “Srbija je na evropskom putu, bez obzira što ja nisam uvek najlepše reči izgovarao”?

Prva istraživanja pokazuju da je možda baš sve ostalo na rečima. Krajem juna, Centar za slobodne izbore i demokratiju predstavio je istraživanje rađeno na uzorku od hiljadu ljudi starijih od 18 godina, za potrebe Centra za evroatlantske studije; to istraživanje je pokazalo da bi, ukoliko bi se referendum za ulazak Srbije u EU održao sutra, 51 odsto građana Srbije podržalo ulazak u Uniju, što je više nego u istraživanjima rađenim u 2018. i 2019. (oko 31 odsto građana protivi se ulasku u EU). No, u isto vreme, 64 odsto građana Srbije smatra da država treba da bude povezana “sa svim zemljama i da pomoć iskoristi sa svih strana”.

Stručnjaci nisu jednako uvereni. U maju, kada je Srbija počela da ublažava – brže nego neke druge zemlje – mere protiv koronavirusa, na (onlajn) panelu “Srbija i EU, saradnja u doba korone”, ocenjeno je da je pandemija globalno doprinela slabljenju liberalnog poretka, jačanju nacionalizma, ekonomskom padu, krizi, ali i da se negativno odrazila na put Srbije ka EU.

“Zbog pandemije bi i globalno klatno između bezbednosti i slobode moglo da se pomeri ka bezbednosti a na račun ljudskih prava i u periodu posle pandemije”, upozorio je vanredni profesor Fakulteta političkih nauka Beogradskog univerziteta Filip Ejdus. “(Geopolitičko) balansiranje pokreće sile da se nadmeću za Srbiju koja postaje neka vrsta plena, što nas suštinski pretvara u objekat a ne subjekat politike”, rekao je Ejdus dodajući da okretanjem Kini pre svega Briselu šaljemo konfuznu poruku u kom pravcu Srbija ide.

Predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht ukazala je tada da odnose Srbije i EU u uslovima pandemije treba posmatrati u svetlu globalnih odnosa snaga i starih i novih geopolitičkih igara, različitosti unutar same EU i načina na koji će Srbija pokazati da je spremna da učini više za Evropu ako nam strateški prioritet ostaje ulazak u EU.

U svojoj “verziji za pesimiste” u autorskom tekstu za Nedeljnik, Dubravka Stojanović, profesorka istorije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, nacrtala je ovakvu sliku:

“Kažu i da je ovo sigurno kraj EU, jer unutrašnje granice su podignute, kretanje je zaustavljeno. Posle ovog iskustva svi će se ušuškati u sigurnost nacionalne države, ovo je kraj ideja o saradnji, udruživanju, nadnacionalnim integracijama. Kraj je zajedničkog tržišta, zaštitićemo se carinama i taksama, projekat slobodne trgovine je propao, svako će u budućnosti samo za sebe čuvati svoje maske i respiratore. Ovo je kraj poverenja, niko nikom nije pomogao kad je bilo teško. Osim Kineza, jer budućnost je njihova. Zato je ovo i kraj demokratije, ona je spora, neefikasna, u situaciji kad dnevno umiru hiljade nema se vremena da se institucije pokrenu, diskutuju, nećkaju, glasaju… Pokazaće se da je čvrsta ruka najefikasnija, samo ona može preko noći da sve zatvori, da dovoljno uplaši ljude, da svima da masku u ruke. Istorijsko je iskustvo da je u velikom broju država upravo takva bila reakcija na krizu Prvog svetskog rata i na ekonomsku krizu 1929. godine”, napisala je Dubravka Stojanović.

Naravno, postoji i druga strana medalje, faza solidarnosti, “verzija za optimiste”:

“Optimisti takođe imaju istorijske primere na koje se mogu osloniti. Oni se mogu pozvati na pozitivna iskustva Nju dila, kao i ona primenjena u nekim delovima sveta posle WW2. Kejnsijanska ekonomska filozofija bila je spremna da se 1932. godine pretoči u Ruzveltov program Nju dila koji je počivao na ideji da su države dužne da pomognu pojedincima i društvu koji se ne mogu snaći u trenucima potpunog sloma. One moraju imati programe i stalne mere pomoći koji će obezbediti kupovnu moć svih građana, jer je samo tako moguće ponovo pokrenuti, a onda i obezbediti lanac proizvodnje i potrošnje. Ogromna pomoć SAD evropskim privredama u okviru Maršalovog plana bila je deo tog koncepta da se mora pomoći, ne samo zbog solidarnosti nego i radi što hitnijeg uspostavljanja globalne privrede koja je uspešna samo kad je otvorena.”

Da dugoročni uticaj epidemije na društvo, ali i na privredu Srbije zavisi od političkih procesa u zemlji, a posebno u Evropi, jer će oni u velikoj meri odrediti ekonomsku sudbinu zemlje u narednim godinama, smatra i profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić.

On je u autorskom tekstu za Nedeljnik “nacrtao” ključna pitanja: da li će Srbija krenuti putem demokratizacije ili ka produbljivanju autokratije, kako će se rešiti politički i ekonomski problemi u EU, kako će se razvijati odnosi sa EU i drugim vodećim svetskim silama.

“Za Srbiju, kao malu otvorenu evropsku privredu, presudno je da EU reši političke i ekonomske probleme, jer bez ekonomskog napretka EU nema ni ekonomskog napretka Srbije. Znatnije pogoršanje odnosa sa EU bilo bi ekonomski pogubno i ne bi bilo moguće da se kompenzuje dobrim odnosima sa drugim zemljama, poput Kine, Rusije ili Turske”, navodi Arsić.

Profesor Arsić je za Nedeljnik opisao i opasnosti od sklanjanja, ili makar usporavanja, na evropskom drumu.

“Stanje na međunarodnom tržištu kapitala, nakon pojave epidemije, a potom i ekonomske krize znatno se pogoršalo, kamatne stope su porasle, a dostupnost komercijalnih kredita za zemlje sa niskim kreditnim rejtingom, kao što je srpski, znatno je smanjena. Stoga će Srbija veći deo sredstava morati da traži od međunarodnih finansijskih organizacija, pojedinačnih zemalja i EU – u takvim okolnostima distanciranje od EU od strane najviših predstavnika vlasti u Srbiji ne predstavlja odgovornu politiku”, napisao je Arsić.

Odgovornost je – ili krivica, kako volite – na oba “partnera”. O tome je za European Western Balkans govorio potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji Vladimir Međak.

“Vlada Srbije ostavlja utisak da nas neko tera da uđemo u EU protiv naše volje, iako bi trebalo da objasni građanima strateški interes za koji se formalno zalaže. Sa druge strane, EU ima svoju dozu krivice, jer ona nema kampanju sopstvene promocije”, naveo je Međak.

“A onda se dođe u situaciju u kojoj Srbija uopšte ne radi na promociji svog puta ka Evropskoj uniji, čak ga često i otežava i govori suprotno. Pritom je tu gomila tabloida koji su produžena ruka vlade, preko kojih se građanima plasiraju te informacije, kako nas EU ucenjuje, kako nam ubacuje klipove u točkove…”, objašnjava Međak.

O negativnoj slici o Evropskoj uniji koja se oseća, pa čak i gaji u delu srpske javnosti, govorio je u intervjuu za Nedeljnik i ambasador Nemačke Tomas Šib. On je pričao upravo o tom odgovoru EU, koji je, barem u martu i delimično u aprilu, percipiran kao neadekvatan.

“I sam se uvek iznova iznenadim tim narativom, tom ambivalentnom, pa nekad i negativnom slikom kojom je predstavljena EU. Našli smo se pred sasvim novom situacijom. Evropska unija koja ima 27 članica svakako ne može da reaguje tako brzo kao pojedinačne zemlje – to nije ništa čudno. Naposletku je EU, uzimajući u obzir sve okolnosti, brzo reagovala i pokazala izvanrednu solidarnost, i to širom sveta. Što se toga tiče, voleo bih da su mediji koji su kritički nastrojeni prema EU ovo makar primili k znanju”, rekao je Šib.

Ambasador Savezne Republike Nemačke, zagledan u budućnost, podelio je s čitaocima Nedeljnika i svoj optimizam.

“Ubeđen sam da će EU iz ovoga izaći jača, iako će to malo potrajati. U nekim državama ovaj virus je ostavio užasne posledice i moramo da im pomažemo, posebno što ne znamo kada će doći vakcina. Stoga će tokom nemačkog predsedavanja Savetu EU glavni fokus biti na prevazilaženju ne samo ekonomskih već i socijalnih posledica pandemije. Pritom mislimo i na region Zapadnog Balkana – Evropska komisija će tokom oktobra predstaviti investicioni plan za podršku privredi u zemljama Zapadnog Balkana u svetlu krize i njenih posledica. Uostalom, izazov je uglavnom u tome što Evropa ne bi trebalo samo da se vrati na normalno stanje, već da ubuduće obezbedi uslove da privreda postane više ekološka, održiva i da time daje doprinos zaštiti klime. Na kraju krajeva, postoji još jedna globalna kriza – kriza klimatskih promena”, rekao je Šib.

Sličan eho čuo se, takođe početkom pandemije, u tekstu Bernda Rigerta, dopisnika Dojče velea iz Brisela.

“U ovoj krizi bez presedana, u EU se ponavlja poznati politički obrazac: Ako pođe po zlu, u suštini je kriva Evropska unija. Ako nešto funkcioniše, zaslugu sebi pripisuju vlade država članica. S obzirom na dramatična dešavanja, u početku je svaka država članica delovala samostalno. To je razumljivo jer naravno da su vlade najbliže svojim građanima. Granice su bile zatvorene brzo i bez dogovora, prekinuti su lanci snabdevanja ili je zabranjen izvoz zaštitnih maski. Tek potom je od EU kao celine zatraženo da razreši haos i ograniči štetu za evropsku zajednicu”, opisao je Rigert.

Za samo tri nedelje, koronavirus je uništio mnoge pozitivne strane EU koje su izgrađene prethodnih decenija: zajedničko tržište je poremećeno, šengenska zona više ne funkcioniše, monetarna unija je pod znakom pitanja, čak više ne postoji ni Erazmus, program razmene za studente, naveo je komentator, postavljajući pitanje: “Koja je svrha EU posle korone?”

I dao je odgovor Evropske komisije: obnova.

U eseju “Transfers and Adjustments: Keynes versus Ohlin”, čiji je sažetak objavljen na sajtu Peščanika, ekonomista Vladimir Gligorov takođe je pominjao Maršalov plan.

“Epidemija nije rat i posledice nisu razorne, tako da nije reč o posleratnoj obnovi. Pa je pozivanje na Maršalov plan zapravo ukazivanje na uzajamnu, evropsku, korist zajedničke fiskalne politike. Gde se odmah javlja pitanje ko koliko plaća i za šta? Tako da je teže opravdati prvenstvo privrednog nad fiskalnim pogledom na obnovu, koja bi trebalo da usledi pošto se epidemija stavi pod kontrolu. Problem je dakle u tome da li je javnosti, poreskim obveznicima i fiskalnim vlastima dovoljno jasno da je privredna korist veća od fiskalnog troška i da zapravo transferi pomažu privredni oporavak u svim zemljama članicama Evropske unije. Da bi se videlo da to ne mora da bude ni tačno niti očigledno, uzmimo primer Balkana. Mada je posle 1999. bilo moguće i opravdano ponuditi neku vrstu Maršalovog plana zavađenim jugoslovenskim zemljama, razorenim, posredno ili neposredno, ratovima, uz uslove saradnje, liberalizacije i demokratizacije, nije bilo potrebnog privrednog interesa koji bi opravdao značajnije transfere. Pa su ostali ti uslovi i osnovan je Pakt za stabilnost koji nije imao potrebna sredstva da finansira obnovu”, naveo je Gligorov.

On je napisao da je realno očekivati “Maršalov plan za obnovu Evrope posle epidemije”.

“On će podrazumevati određenu kreditnu podršku zemljama članicama, povećana ulaganja u infrastrukturu i u zdravstvene sisteme, kao i podršku ekspanzivnoj fiskalnoj politici zemalja članica dok traje obnova. Ali do toga je još uvek dalek put, tako da je reč o očekivanju, a ne o predviđanju.”

Ta promena, o kojoj je za Nedeljnik govorio ambasador Šib, polako se nazire.

Farid Zakarija u svojoj knjizi “Deset lekcija za postpandemijski svet” ipak pohvaljuje mudro vođstvo najvećih evropskih sila, Francuske i Nemačke, i dogovor o izdavanju evropskih bondova koji će pomoći siromašnijim zemljama.

“Evropski lideri videli su u kom smeru ih gura kovid-19 i odlučili su da uzvrate. Pandemija koja je na početku razdvojila države mogla bi da predstavlja katalizator koji će dovesti do mnogo dublje povezane Unije, koju su mnogi sanjali”, navodi Zakarija.

Ugledni komentator kaže da samo prosvetljeni lideri mogu da shvate da je jedino rešenje za probleme poput pandemije – ali i za klimatske promene i sajber-ratovanje – gledati ka kooperaciji.

“Svetska zdravstvena organizacija je loše finansirana i slaba, ali ne treba se povući iz nje, već joj dati više novca i ovlašćenja da može da se suprotstavi i najjačim protivnicima. Nijedna država ponaosob više ne može da organizuje ceo svet po sopstvenom nahođenju. Niko to više i ne želi. To znači da su nam ostale samo tri mogućnosti: haos, hladni rat ili saradnja.”

Zakarija umiruje ljude koji strahuju od “globalne svetske vlade”.

“To nikada neće postojati. To je samo rečenica napravljena da zaplaši ljude, da ih natera da zamisle neku tajnu armiju koja se spušta na naše gradove u crnim helikopterima. A ono što stvarno postoji, i čega nam treba više, jeste globalno upravljanje, sporazumi suverenih država da rade zajedno na rešavanju svakodnevnih problema.

“To ne bi trebalo da bude toliko teško. Saradnja je jedna od osnovnih odlika ljudskih bića, ona koja je, veruju mnogi biolozi, u samom korenu našeg preživljavanja svih ovih milenijuma. Ako želimo da nastavimo da preživljavamo, saradnja će nam pomoći u tome, konflikt neće.”

Projekat „Postkoronavirusni svet i Srbija“ finansijski su podržali Balkanski fond za demokratiju (projekat Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država) i Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu

www.norway.no/en/serbia/

Mišljenja izražena u ovom tekstu nužno ne predstavljaju stavove Ambasade Kraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njihovih partnera