Bio je ponedeljak, do kraja januara ostalo je još tri dana, i tačno u vreme kada se i sunce pojavilo toga jutra, u sedam sati i jedan minut, Fric je otvorio oba oka. Ležao je na leđima, obe šake su mu se nalazile na grudima, izgledao je kao čovek koji u svom miru leži, iako bi nekome mogao da izgleda i kao čovek na samrti. Shvatio je i da je potpuno sam u sobi, jer Dobrile nije bilo na njenoj polovini kreveta. Fric je ugledao beli list papira, formata A4, koji je bio položen preko Dobrilinog jastuka, i video je i tekst ispisan rukom na tom papiru, ali nije ga ni pipnuo, uopšte mu nije bilo do čitanja, samo je rekao: „Hoću li ikada dočekati barem jedno mirno jutro u životu?“ Onda je shvatio da na sebi ima srebrnu svešteničku mantiju, dugačku sve do gležnjeva, a posle dužeg vremena su mu izbile i neke reči tokom noći, video je da se na mantiji nalazi natpis ispisan krupnim crvenim slovima, i rekao je: „Opet mi izbijaju natpisi, više i ne znam da li sam umoran od sopstvene neuračunljivosti, ili me to snažno odupiranje od samog sebe zamara.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 1. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
