Roditelji više nisu svojoj deci jedini prozor u svet. Iako i dalje jesu najpouzdaniji provajderi njihovog „krova nad glavom“ i glavni finansijeri njihovog života, ali (da ostanem u domenu ove metafore kuće) deca nameštaj za nju nalaze na raznim mestima, dovlače ga i bez našeg znanja, opremaju ga na bazi informacija koje im stižu bukvalno iz celog sveta.
Nama je kao mogućnost ostalo jedino da u taj dom što češće zalazimo, virimo i „špijuniramo“, i sami isprobavamo donesene stvari, kako bismo ostali u kakvom-takvom kontaktu sa njima.
Nije lako. Vrlo je naporno, zapravo. A život u Srbiji nam ostavlja malo vremena i malo entuzijazma da ih mi sami nečim posebnim, samo našim, zaspemo. Ali nema predaje! Nakon što sam ćerku odveo u „Sivi dom“, sada sam joj ponudio da se zajedno vratimo u godine mog detinjstva. Već poluspreman za to da će me oduvati za taj predlog, bio sam više nego prijatno iznenađen kada je rekla – Hoću, tu knjigu (misleći na roman Gradimira Stojkovića koji je poslužio za adaptaciju) imali smo za lektiru! I krenula je sa mnom u bioskop, na film „Hajduk u Beogradu“!
***
Momčić impresivnog imena – Gligorije Pecikoza Hajduk, kada njegov otac dobije posao u Beogradu, seli se iz sela u grad. Opozicija „selo–grad“ bila je jedna od dominantnih podela u Jugoslaviji, sve do njenog kraja. Ako ste dolazili sa sela, vi niste bili „seljak“, već se očekivalo da ste „seljačina“, da slušate narodnjake, da pričate „čudno“, da od pop kulture ne znate ni ono što je emitovano na RTS-u i, najvažnije od svega – da vam nije mesto u gradu.
Ne znam kako je u knjizi ta stvar rešena (zaboravio sam da pitam ćerku), ali film samo na površini čačka taj problem, uglavnom ga svodeći na povod za prozivke Gligorija, kada to prilika zatraži, ostajući dostojanstven spram sela kao lokacije sa koje dolazi pošten i častan svet. Na stranu što Gligorije vrlo brzo pokazuje da ima slična interesovanja (stripovi, košarka i muzika) kao i njegovi novi prijatelji.
Film prati njegovo socijalno i emotivno situiranje u Beogradu, u tom osmom, „odjavnom“ razredu, gde instantno mora da se zbliži sa odeljenjem koje je na okupu mnogo duže zajedno. „Hajduk u Beogradu“ nije toliko „film o odrastanju“ koliko film o početku tog odrastanja, o traženju i pronalaženju sopstvenog sistema vrednosti, njegovom testiranju na terenu prijateljstva, škole i ljubavi. On je prva stepenica ka postojanju čovekom, čiju priču u flešbeku pratimo.
Milan Todorović, reditelj sa par internacionalnih naslova u karijeri, koju je započeo zombi hororom (prilično slabog kvaliteta, „Zona mrtvih“), namerno ili nenamerno (ovde uzimam u obzir tradicionalni doprinos srpske produkcije), pravi film koji skoro stoprocentno izgleda kao film koji je isto ovako mogao da izgleda i te 1985. kojom se bavi.
Ovo je jedan „analogno“, pre nego „staromodno“, režiran film koji u velikoj meri računa sa našom nostalgijom i, što je „baš lepo od njega“ – ne pokušava da se dodvori novim generacijama nekim modernim i „njihovim“ forama. Iako Voyage pri kraju igra jednog od „bulija“ (a Kiki iz Pilota, za nas starije, vozača autobusa).
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 27. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
