“Ponekad ljudi i odlazak u penziju doživljavaju kao smrt. Gubiš, smatraju, privilegije, gubiš važnost – više nikom nisi potreban” Esej profesora Borisa Begovića o odlasku u penziju

Piše Boris Begović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji

0
Fotografija: Đorđe Kojadinović

U mladosti, ne razmišljaš o penziji. Hvata te, ponekad, strah od smrti, one rane, da nećeš uspeti da poživiš, da postigneš nešto, da postaneš “neko”. Sa godinama, strah od rane smrti, sasvim očekivano, mine. Misli ti zaokuplja ona neminovna.

Ponekad ljudi i odlazak u penziju doživljavaju kao smrt. Gubiš, smatraju, prinadležnosti i privilegije, gubiš važnost – više nikom nisi potreban, više ništa od tebe ne zavisi. Kada se približi ona šezdeset i peta, a na univerzitetu si, možeš da tražiš da ne odeš u penziju, da je odložiš. I kada odlučiš da ne iskoristiš tu mogućnost, kada rešiš da odeš u penziju, treba da znaš zašto to radiš. I da budeš pažljiv. To su samo tvoji razlozi – nemoj da ih primenjuješ na druge. Ne sudi o drugima koji su se odlučili da svoje penzionisanje odlože. Niti tvoje odbijanje tebi daje moralnu superiornost, još manje njihovo pristajanje znači njihovu inferiornost. Ne pokušavaj da sebe projektuješ na druge. Kao što ne želiš da drugi to čine tebi. Nego sa drugima bar podeli svoje razloge zašto bez odlaganja želiš da odeš. Podeli sadržaj tog svog odavno završenog premišljanja, svog unutrašnjeg dijaloga – unutrašnjeg jer boljeg sagovornika nemaš.

Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 30. septembra

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

Svi čitaoci na poklon dobijaju knjigu o Tomi Zdravkoviću, “Istinita priča o poslednjem boemu Jugoslavije”