Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čeka vas ekskluzivni razgovor Mihaela Martensa, najvećeg poznavaoca Balkana među evropskim novinarim, sa Miljenkom Jergovićem, jednim od najvažnijih pisaca sa ovih prostora.
U razgovoru povodom dobijanja Lajpciške književne nagrade za evropsko razumevanje, Jergović govori o Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, o iskustvu rata i raspada Jugoslavije, o JNA kao „pokvarenoj konzervi“ koja je oblikovala tragedije devedesetih, ali i o sudbini pojedinca uhvaćenog između identiteta, istorije i nasilja.
Čitajte i kako izgleda biti „stranac na Balkanu“, zašto su manjinske perspektive najtačnije i najpotresnije, šta znači živeti u gradu pod opsadom sopstvenih sunarodnika, kao i zašto su tolerancija i multikulturalnost nestale onog trenutka kada su postale ideološka parola.
Jergović otvoreno govori o nacionalizmu, odnosima religija, političkim manipulacijama i savremenim sukobima – od regiona do Gaze i Irana.
„Kad bih bio Srbin iz Sarajeva“
Mihael Martens vodi veliki intervju sa Miljenkom Jergovićem povodom dobijanja Lajpciške književne nagrade, u kojem razgovaraju o Sarajevu, Zagrebu, ratu, identitetu i ulozi manjinskih perspektiva u književnosti. Jergović u razgovoru iznosi stav da su tolerancija i multikulturalnost nestale onog trenutka kada su većine počele da se njima hvale, te posebno ističe iskustvo sarajevskih Srba tokom opsade kao moralno i emocionalno najizazovnije.
„Za hrvatske nacionaliste, za pristalice ustaša, koji s tim malograđanskim, glembajevskim Zagrebom ustvari nikada nisu imali nikakve veze, Beograd je bio i ostao najdublja Azija, iznikla iz naivnih, ali ubilačkih eurocentričnih predrasuda. Meni su oba ova Zagreba vrlo zanimljiva, i kao književna tema, i kao predmet neke privatne radoznalosti“, kaže Miljenko Jergović u razgovoru sa Mihaelom Martensom.
„Zašto studenti ne razumeju Đinđića“
Zoran Panović u analizi tvrdi da se ovogodišnje obeležavanje ubistva Zorana Đinđića svodi na kukanje zbog nedostatka lidera, pri čemu današnji studenti ne razumeju ni njegovu političku logiku ni potrebu za organizovanim liderstvom. On ocenjuje da je savremena Srbija i dalje razapeta između nasleđa Đinđića i Slobodana Miloševića, koje vlast Aleksandra Vučića koristi za političku legitimaciju kroz svojevrsno „mirenje u dva bola“.
„U ovoj reakcionarnoj fazi vlasti Vučiću je bliži Milošević od Đinđića (u 2012. i prvih nekoliko narednih godina bilo je obratno), ali ne toliko bliži da udari otvoreno i na Đinđića koji mu je mrtav i dalje koristan. U intervjuu za RTS, i to baš 12. marta uveče, na dan Đinđićeve a ne Miloševiće smrti (što se može tumačiti na različite načine), predsednik Srbije je probao da izvrši na svoj način „mirenje u dva bola“ dve Srbije, a što nije moglo da prođe bez usiljene učtivosti, odnosno pritajenog cinizma“, piše Zoran Panović.
Zajednički nastup Vučića i Rame oko približavanja EU
Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima, piše da zajednički nastup Aleksandra Vučića i Edija Rame oko približavanja EU nije iznenađenje, jer obojica traže modele koji bi im doneli ekonomske koristi bez punopravnog članstva, pri čemu je Srbija faktički zakočila evropski put, dok je Albanija znatno napredovala. On objašnjava da Rama takvu poziciju zauzima pre svega zbog straha od frontalnog obračuna sa organizovanim kriminalom.
„Ideja u Evropskoj komisiji i u Evropskom savetu je da Island i Crna Gora završe pregovore i potpišu pristupne ugovore sa EU do kraja aprila 2027. godine. Cilj je da se iskoristi boravak predsednika Emanuela Makrona u Jelisejskoj palati, odnosno da on pošalje ratifikaciju ugovora u Nacionalnu skupštinu, to jest da se izbegne referendum. Crna Gora bi teško prošla sama u francuskom parlamentu, ali sa Islandom u paketu šanse da dobiju tropetinsku većinu su mnogo veće“, piše Željko Pantelić.
„Tramp nije imao plan ni za dan pre“
Marko Tica u novoj analizi rata na Bliskom istoku piše da je blokada Ormuskog tesnaca razotkrila ozbiljne slabosti američke strategije u ratu sa Iranom i da je administracija Donalda Trampa u sukob ušla bez jasnog plana, oslanjajući se na pogrešne procene i improvizaciju. Tica ukazuje na to da uprkos likvidacijama visokih iranskih zvaničnika Iran nije slomljen, već i dalje drži ključni adut – kontrolu nad moreuzom, dok saveznici SAD odbijaju da se vojno uključe.
„Blokada Ormuza u potpunosti je pokazala slabost – skoro pa krah – američke strategije u ratu sa Iranom. Cela situacija započela je – pokazaće se kardinalno lošom – procenom sekretara za energetiku Bele kuće Krisa Rajta sredinom februara. Rajt je tada tvrdio da ne očekuje da bi sukob sa Iranom mogao da izazove haos na tržištu nafte. On je svoju prognozu bazirao na iskustvu prethodne američke operacije, Dvanaestodnevnog rata, kada je Iran reagovao isključivo napadima na Izrael“, piše Marko Tica.
O novoj kineskoj raketi u naoružanju Vojske Srbije
Vojni analitičar Aleksandar Radić u opširnoj analizi tvrdi da uvođenje kineske rakete CM-400 u naoružanje Vojske Srbije pre svega ima funkciju strateškog odvraćanja. On naglašava da Srbija, okružena NATO-om, nema realan prostor za ofanzivno delovanje, već da se ovakvi sistemi uklapaju u koncept odbrane (A2/AD), dok se percepcija pretnje u regionu više vezuje za političku interpretaciju nego za stvarnu vojnu nameru.
„Sada Vojska Srbije (VS) ima nekoliko sredstava koja se mogu svrstati među ona koja su od koristi za A2/AD. U prvom redu to su kineske rakete koje su povod za ovaj članak jer CM-400 dostiže najdalje. Jedno novo sredstvo za MiG-29SM takođe kineskog porekla promaklo je u senci glavne teme – to su planirajuće avijacijske bombe FT-6 mase 250 kg dometa do 78 km“, piše Aleksandar Radić.
„Ko je Vučićev izdajnik“?
Dušan Telesković piše da je izjava Aleksandra Vučića o „izdajniku“ iz njegovog najbližeg okruženja, koji je navodno dostavljao poverljive podatke o srpskom naoružanju Vladimiru Putinu, otvorila ozbiljnu špijunsku aferu bez reakcije institucija. Telesković ukazuje da tužilaštvo i bezbednosne službe ne postupaju, i postavlja pitanje da li vlast svesno krije identitet osobe iz državnog vrha koja je imala pristup najosetljivijim podacima.
„U pravno uređenim državama, ovakva izjava šefa države bila bi automatski signal za ‘crveni alarm’ u tužilaštvu. Ipak, tužioci – isti oni koji na svaki mig vlasti hapse političke protivnike i studente zbog protesta ili objava na društvenim mrežama – ćute. I to na javno priznanje predsednika da u svom najužem krugu ima stranog agenta“, piše Dušan Telesković.
Intervju sa Jasonom Williamsonom
U ragovoru sa Brankom Rosićem za Nedeljnik, Jason Williamson iz benda Sleaford Mods govori da je savremeni svet sve mračniji, posebno zbog uticaja društvenih mreža i stalnog boravka na telefonu, koji podstiču ciklus mržnje i frustracije. Williamson naglašava da je neoliberalizam potisnuo interese radničke klase i da su i konzervativci i laburisti napustili taj prostor, ostavljajući najniže slojeve bez političkog zastupanja.
„Da li je zaista tako loše? Jeste, ako provodiš ceo dan na telefonu. I mislim da je odatle došlo mnogo inspiracije. Često ta priča dolazi iz društvenih mreža i provođenja vremena na telefonu, ali i iz izlazaka napolje i razgovora sa ljudima. Oseća se, definitivno, da je sve tmurnije nego na prethodnom albumu“, kaže Jason Williamson u razgovoru sa Brankom Rosićem.
„Kad ga ogovaramo, postajemo isti kao on“
Dragoljub Draža Petrović ove nedelje piše Ante Tomiću, ironično komentarišući kako se društvo urušava u tračevima i ksenofobiji, naročito kroz besmislene glasine o poreklu Aleksandra Vučića. Petrović upozorava da takvo ogovaranje, čak i kada je usmereno protiv vlasti, zapravo čini kritičare istim kao one koje kritikuju, jer se zasniva na lažima i predrasudama umesto činjenicama.
„Pa se taj trač toliko ukorenio da srećem ozbiljne ljude koji mi onako, uz lagan polušapat, saopšte: „Jesi čuo da je Vučićev ćale Albanac?“ – pa mi još izvade uporednu sliku Fahrija Musliuja i Aleksandra Vučića, nekog foto-montažera sa Fejsbuka, da bi mi odokativnom analizom pokazali da njih dvojica liče, vidi te usne, vidi taj pogled, vidi te crte lica… Pljunuti Albanac!“, piše Dragoljub Draža Petrović.
„Svet nikad ne prestaje da bude zastrašujuće mesto“
U razgovoru sa Brankom Rosićem za Nedeljnik, slavni irski režiser Nil Džordan, povodom njegovog dolaska na Beogradski irski festival, govori o temama koje obeležavaju njegov rad, poput nemoguće ljubavi i pogrešnog razumevanja ljudskih želja. Džordan govori i o kontekstu nastanka filma „The Crying Game“, ističući da je snažno odjeknuo u trenutku kada je IRA razmišljala o odustajanju od nasilja, kao i o ličnim iskustvima sa ljudima iz tog miljea.
„Mona Lisa je bila o muškarcu koji je pogrešno razumeo jednu ženu i izgradio svoj život oko izmišljene verzije nje. The Crying Game bio je o muškarcu koji je pogrešno razumeo drugog muškarca koji se predstavljao kao žena. The End of the Affair govori o čoveku koji je pogrešno razumeo muškarca na kog je bio ljubomoran, a koji se na kraju okrenuo Bogu — u čije postojanje on sam nije verovao“, kaže Nil Džordan u razgovoru sa Brankom Rosićem.
Da li su energetska pića „zdravija“ od alkohola?
Ana Banko u svom tekstu piše da generacija Z sve više odustaje od alkohola u ime „zdravijih navika“, ali da se ta promena često završava prelaskom na energetska pića, što otvara novi paradoks savremenog načina života. Ona ukazuje da je reč o brzo rastućoj industriji koja proizvode predstavlja kao bezbednije alternative, iako istraživanja beleže česte neželjene efekte – od nesanice i anksioznosti do ozbiljnih kardiovaskularnih simptoma kod mladih.
„Često dolazi do zabune, te se energetska pića poistovećuju sa sportskim napicima. I dok prva sadrže kofein i druge stimulativne supstance, ova druga su formulisana za nadoknadu tečnosti, elektrolita i ugljenih hidrata. Premda imaju sličnu ambalažu, reklamiraju se u kontekstu sporta i prodaju u istim kategorijama bezalkoholnih pića, sportski napici, za razliku od energetskih pića, ne sadrže kofein“, piše Ana Banko.
„Znamo zašto deca vole dinosaure“
Olga Borovnica piše da su dinosauri deci privlačni jer spajaju zabavu, učenje i emocionalno izražavanje – kroz njih deca uče složene pojmove, dokazuju se pred odraslima i obrađuju osećanja poput straha, ljutnje i potrebe za dominacijom. Ona objašnjava da je popularnost dinosaura istorijski rasla uz razvoj nauke i medija, posebno nakon filmova poput „Jurassic Parka“, ali i da njihova fascinacija ima razvojnu osnovu, naročito u uzrastu od dve do sedam godina kada mašta dominira.
„Deca dobijaju priliku da se identifikuju sa njima i empatišu jer su u crtaću jasno prikazana i njihova osećanja – tuga, radost, briga, ljutnja. I tako spektar osobina dinosaura se širi, kao i informacije koje dobija šira populacija. Ali čini se da zanimanje za dinosaure doživljava pravi bum sa Spilbergovim filmom „Jurasic Park“ koji je dodatno zagolicao maštu svima, a onda je marketinška mašinerija preuzela kormilo“, piše Olga Borovnica.
„Zar je važno kako se Banksy zove“
Stefan Đukić piše da otkrivanje identiteta Banksyja ne menja suštinu njegove umetnosti, jer je upravo anonimnost bila ključ njenog značenja, privlačnosti i kolektivnog karaktera. On pokazuje kako ime autora često utiče na percepciju vrednosti umetničkog dela, ali da u slučaju Banksyja mistika nepoznatog zapravo pojačava poruku i univerzalnost njegovih radova.
„Nekad privlačnost nije u imenu, nego u njegovom nedostatku. Sve je u priči, a priča o nepoznatom autoru daje umjetničkom djelu mistično okruženje, kao da se radi o izmaglici koja rad podiže na uzvišeni nivo. Nije pretjerano reći da je Benksi najpoznatiji ulični crtač, gerila stvaralac, grafiti umjetnik, kako god želite da ga nazovete“, piše Stefan Đukić.
„Šta je današnjoj Hrvatskoj Boris Dežulović“
Miljenko Jergović ove nedelje piše Svetislavu Basari o Borisu Dežuloviću kao o doslednom moralisti i ispravnom čoveku, čiji su novinarski i književni rad obeleženi otporom nacionalizmu i nasilju, ali koji je zbog toga u savremenoj Hrvatskoj sistematski marginalizovan. Jergović opisuje kako su se metode pritiska promenile od otvorene represije devedesetih ka današnjem kombinovanom pritisku institucija i neformalnih grupa, što kulminira konkretnim zastrašivanjem Dežulovića i njegove porodice.
„Dvijehiljaditih stvari se u Hrvatskoj počinju mijenjati, pa prelazimo iz razdoblja tuđmanizma, koje je, premda sa svih strana krvavo i ispunjeno omrazama i šovinizmom, ipak zadržalo nešto od one blažene socijalističke i socrealističke naivnosti. Dio te naivnosti bio je i u toj povremenoj fascinaciji Franje Tuđmana i hadezeovaca, i uvjerenju o njihovoj ne znam kakvoj moći i utjecaju“, piše Miljenko Jergović.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević i Branka Rosića, nastavak dopisivanja Svetislava Basare i Miljenka Jergovića, kao i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 19. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE
Nedeljnik 740Nedeljnik
Tagovi
