Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čeka Vas analiza Željka Pantelića o tome kako Rusija, Kina i Turska računaju na slabljenje Zapada u ratu sa Iranom kako bi ostvarili sopstvene geopolitičke ciljeve, dok bi Bliski istok bez američkog prisustva mogao skliznuti u trojni sukob između Izraela, Irana i Turske. Istovremeno, Pantelić ukazuje da Iran koristi asimetrične strategije poput kontrole moreuza i „horizontalnog rata“. U takvoj konstelaciji, autor naglašava krhkost savezništava autokratija, rastuće rivalstvo regionalnih sila i opasnost od dugoročne destabilizacije uz jačanje autoritarnih režima.
„Zalivskim državama je potreban spoljni hegemon koji bi im garantovao zaštitu od spoljašnjih faktora, ali i ravnotežu između njih. SAD su obavljale tu ulogu u poslednjih pola veka, ali su na iranskom ispitu pale. Bez prisustva Vašingtona, sa poslovično distanciranom Kinom i sa Rusijom usredsređenom na evropski front, veliki je rizik da dođe do trojnog sukoba između Izraela, Turske i Irana“, piše Željko Pantelić.
U EU, ALI „NA KANT“
Zoran Panović donosi priču o paradoksu evropskog puta Srbije, naglašavajući da EU i dalje podržava vlast Aleksandar Vučić iz pragmatičnih razloga stabilnosti, uprkos formalnom insistiranju na evropskim vrednostima i reformama. Kroz koncept „dovoljnog razloga“, pokazuje da opozicija i protesti ne nude dovoljno jasnu alternativu koja bi promenila taj odnos. U tom kontekstu, ulazak Srbije u EU prikazan je kao moguć jedino „na kant“, uz unutrašnje političke kontradikcije i spoljnopolitičko balansiranje između Zapada, Rusije i drugih partnera.
„Ne ignoriše EU proevropski odnos protesta protiv Vučića, ni pedaliranja ni trčanja do Brisela i Strazbura, ali i dalje postavlja pitanje – kako se zove alternativa? Nećeš ih uveriti ako kažeš „pobunjeno društvo“. S druge strane, to što Vučić ima senzibilan odnos prema EU, Ukrajini i Izraelu, ne znači da Rusija ima boljeg partnera u Srbiji. Možda ima vatrenije pristalice i ideološke volontere ali politički nedovoljno jake, nepouzdane ili nefunkcionalne“, piše Zoran Panović.
VODIČ ZA LOKALNE IZBORE
U susret lokalnim izborima, koji će se održati 29. marta, ekipa Nedeljnika analizira situaciju u 10 lokalnih samouprava u kojima će se glasati. Tekst donosi pregled svih kandidovanih lista, kao i rezultata na prethodnim izborima. Jedan deo analize takođe je fokusiran na predizbornu kampanju opozicije i vlasti, zabeležene pritiske i zastrašivanja i fantomske liste. Ukazuje se da lokalni izbori, iako retko menjaju vlast sami po sebi, služe kao test odnosa snaga, posebno između vlasti, studenata i opozicionih aktera.
„Lokalni izbori u Srbiji nikada nisu bili pokazatelj promene režima u Srbiji, pa to ne treba ni očekivati ove nedelje. U lokalnim samoupravama, vlast se menja isključivo kada se promeni vlast na republičkom nivou što je bio slučaj 2000. i 2012. godine. Ali zato lokalni izbori u Srbiji mogu da budu pokazatelj drugih ključnih stvari u susret odlučujućoj borbi koja će se desiti na predstojećim parlamentarnim i najverovatnije spojenim predsedničkim izborima krajem ove godine ili početkom sledeće“, piše ekipa Nedeljnika.
MARINCI STIŽU NA „PREGOVORE“
Aleksandar Radić analizira konfuznu i rizičnu strategiju SAD u ratu protiv Irana, gde administracija Donalda Trampa nema jasan cilj niti izlaznu strategiju, dok se razmatraju i ekstremne opcije poput okupacije ključnih tačaka. Posebno opisuje raspoređivanje američkih marinaca kao signal moguće eskalacije sukoba, naročito kroz scenario zauzimanja ostrva Harg, ključnog za izvoz iranske nafte. Istovremeno, Radić ukazuje i da Iran zadržava sposobnost otpora kroz decentralizovan sistem i raketne napade, dok sukob ostaje bez jasnog ishoda i sa potencijalom daljeg širenja.
„Marinci su krenuli u rat. Na desantne brodove se ukrcalo 2.200 pripadnika 31. MEU (Marine Expeditionary Unit), jedinice stacionirane na ostrvu Okinava. Osnovna združena taktička jedinica je taj „MEU“ koji čini komanda, ojačani pešadijski bataljon, mešoviti avijacijski element prilagođen konkretnom zadatku i borbeni logistički bataljon. Poseduju sve što treba od borbenih vozila do haubica“, piše Aleksandar Radić.
ENERGETSKI SUPERŠOK
Milica Rilak analizira savremenu energetsku krizu kao „superšok“ bez presedana, kombinujući posledice rata i fizičkog razaranja infrastrukture, što je čini težom od ranijih kriza iz 1970-ih. Kroz upozorenja Fatih Birol i podatke Međunarodne agencije za energetiku (IEA), pokazuje kako blokada Ormuskog moreuza i gubitak nafte i gasa destabilizuju globalna tržišta, podižu cene energije i ugrožavaju snabdevanje.
„Krize iz sedamdesetih su ipak dovele do uspostavljanja nekoliko mehanizama za ublažavanje posledica naftnih kriza, ali je njihova efikasnost je pod velikim znakom pitanja. Osnivanje IEA je jedan od mehanizama, a njene članice danas raspolažu sa oko 1,2 milijarde barela državnih zaliha nafte, dok industrija drži još 600 miliona barela. Iako je 11. marta doneta „istorijska odluka“ da se na tržište pusti 400 miliona barela (što je količina koja u uobičajenim okolnostima za 20 dana prođe kroz Ormuz), sam direktor IEA Fatih Birol naglašava da to nije rešenje, već samo način da se donekle ublaži nezavidna situacija na globalnom planu“, piše Milica Rilak,
RAT KOJI LOMI GLOBALNE LANCE SNABDEVANJA
Miša Brkić prikazuje kako rat u Persijskom zalivu razara globalne lance snabdevanja, šireći krizu sa energenata na ključne industrije poput poljoprivrede, metalurgije i tehnologije. Upozorenja Svetskog programa za hranu naglašavaju da bi milioni ljudi mogli ostati bez posla i hrane, dok rast cena đubriva, sirovina i transporta vodi ka inflaciji i mogućim nestašicama. Zaključuje se da rat transformiše globalnu ekonomiju, primoravajući kompanije da napuste model efikasnosti i pređu na strategije otpornosti i diversifikacije.
„Rat i zatvaranje Ormuskog kanala remete globalne lance snabdevanja đubrivima u najgorem mogućem trenutku početka prolećne sezone sadnje, kad poljoprivrednici kupuju i primenjuju sredstva za prehranu kukuruza, soje i pšenice. Urea je najšire korišćeno azotno đubrivo na svetu, a sumpor je ključna sirovina za proizvodnju fosfatnih đubriva. Zemlje Persijskog zaliva čine oko 30 odsto globalne trgovine ureom, oko 23 odsto gotovim fosfatnim đubrivima i oko 50 odsto sumporom“, piše Miša Brkić.
DA LI REVOLUCIJE ZAISTA PROŽDIRU SVOJU DECU?
Milan St. Protić kroz istorijske primere pokazuje da revolucije često „proždiru svoje protagoniste“, od Maksimilijana Robespjera do Lava Trockog. Analizirajući različite revolucije – od američke i francuske do ruske – naglašava njihovu kombinaciju nacionalnih i društvenih promena, kao i ulogu ideologije, nasilja i istorijskog konteksta. Tekst ostavlja otvoreno pitanje o uzrocima revolucija, sugerišući da one nastaju iz složenog spoja očaja, ideala i istorijskih okolnosti koje je nemoguće potpuno predvideti.
„Nije sasvim tačno da revolucije jedu svoju decu. Pre će biti da jedu svoje protagoniste. „Dete“ Francuske revolucije bio je Napoleon Bonaparta, a vođi Danton, Demulen, Robespjer ili Sen-Žist. Sva četvorica jakobinaca skončali su na giljotini tokom 1794. Od boljševičkih revolucionara stradali su skoro svi. I to od ruke svojih saboraca. I Lenjin, i Zinovjev, i Kamenjev, i Trocki, i mnogi drugi, posečeni su mačem „deteta“ Oktobarske revolucije Josifa Visarionoviča Staljina“, piše Milan St. Protić.
„IMUĆNIJI SU UVEK DOBRODOŠLI“
U satiričnom pismu Draži Petroviću, Ante Tomić kritikuje hrvatski turizam i društvo, razotkrivajući licemerje u odnosu prema gostima. Iako se deklarativno želi privući „elita“, realnost turističke ponude i infrastrukture daleko je od luksuza, dok se krivica za izostanak bogatih gostiju prebacuje na siromašnije posetioce. Kroz ironiju i hiperbolu, tekst zapravo pokazuje apsurd ideje da su „poželjni“ samo bogati turisti, dok se zanemaruje osnovni kvalitet usluge i univerzalni principi jednakosti.
„Ugostitelji ništa ne mrze kao te studente, ljevičare, gay aktiviste i trance muzičare, što spavaju negdje pod vedrim nebom, a koji svojim ruksakom čitavu konobu ispune. Oni su obično borci za prava životinja. Vegetarijanci. Gadi im se ubijanje nevinih bića, naručuju samo salatu i vodu. Ugostitelj početnik pusti ih u lokal i onda može samo zgroženo gledati kako brste celer i nalijevaju se tekućinom bez boje, okusa i mirisa, dok se njemu vino kiseli i bifteci trunu u frižideru“, piše Ante Tomić.
„JEDINI IZLAZ DA SE RAZUME KULTURNI IDENTITET NARODA“
U razgovoru sa Brankom Rosićem za Velike priče, umetnik Uroš Đurić otvara širok spektar tema – od politike i društva do kulture i ličnih iskustava. Đurićeva centralna poruka jeste da je srpsko društvo duboko dezorijentisano, u „patološkom stanju“ vrednosne konfuzije, gde formalno obrazovanje ne garantuje moral, a institucije često proizvode nasilje umesto reda. Kao ključ vidi potrebu za jasnom artikulacijom politike, posebno kod studenata, ali i za povratkom meritokratije i razumevanjem kulturnog identiteta izvan državnih mitova.
„Mi smo sada u jednoj zaista vrsti patološkog stanja, jedne povišene temperature. A ti znaš, groznica je dosadna. Ona melje, ta visoka temperatura na kraju te samelje ako ne nađeš načina da se izboriš sa tim, i to uporno, disciplinovano. Znaš sam, moraš da se hidriraš puno. Da paziš na to šta jedeš, jer mi jedemo mnogo govana svakojakih, pre svega u idejnoj sferi. Najeli smo se medijskih i političkih i tolikih govana i svakojakog đubreta u ovih 35 godina da će taj proces biti poduži. Ali to ne znači da on ne može da bude uspešan i ne može da se skrati“, piše Branko Rosić.
JUGOSLOVENSKO SPORTSKO DRUŠTVO BOŽO KOPRIVICA
Branko Rosić se u emotivnom tekstu oprašta od Bože Koprivice, gradeći kroz lična osećanja portret jedinstvene ličnosti – pisca, esejiste i strastvenog ljubitelja fudbala. Rosić naglašava Koprivicinu radoznalost, osećaj za ritam i sposobnost da u svakodnevnim stvarima, poput hoda ili igre, prepozna dublje značenje. Koprivica se prikazuje kao mentor i prijatelj koji je umeo da razume ljude i razlaže njihove unutrašnje dileme, ali i kao svedok vremena – od kulturnih i političkih lomova do priča velikih umetnika poput Danila Kiša i Filipa Davida.
„Nisi mogao kasniti sa Božom. Jer mu nisi mogao javiti da ćeš malo kasniti. Mogli ste samo odložiti viđanje ostavljajući mu poruku na telefonskoj sekretarici. A to javljanje da kasnite dvadesetak minuta… To zaboravite. Božo nije imao mobilni. Imao je taj fiksni i čuvenu telefonsku sekretaricu. Okreneš i ide glas: ‘Dobili ste.. ako ste navijač Partizana, ostavite poruku, a ako ste za ove… onda zdravo’, piše Branko Rosić.
ŠTA NISMO SAZNALI O MANOSFERI
Marica Stijepović analizira fenomen „manosfere“ kao simptom dublje krize identiteta i socijalizacije mladih muškaraca. Kroz osvrt na dokumentarac Luija Terua, Stijepović pokazuje kako influenseri poput Endrua Tejta i sličnih nude privid smisla, statusa i zajedništva kroz ekstremne stavove, koji su zapravo kombinacija patrijarhalnih obrazaca i ekonomije pažnje. Kritika je usmerena i na sam dokumentarac, koji ostaje površan i ne zadire u ključni problem – osećaj srama, ranjivosti i izolacije kod muškaraca.
„Prihvatanje teških emocija trebalo bi da podstiče upravo suprotno ponašanje od onog koje pripadnici ‘manosfere’ demonstriraju na društvenim mrežama: shvatanje da smo više od svojih trenutnih misli i, pre svega, svog društvenog statusa; odlučivanje o tome šta nam je zaista važno i vredno i preduzimanje konkretnih koraka da bismo živeli u skladu sa tim vrednostima“, piše Marica Stijepović.
ŠTA JE OSTALO IZA LEKE RANKOVIĆA?
Svetislav Basara u pismu Jergoviću razmatra odnos prema smrti i kolektivnom pamćenju, koristeći sahranu Leke Rankovića kao polaznu tačku za širu refleksiju o društvu i istoriji. Kroz kontrast između ravnodušnosti prema pojedinačnim smrtnim slučajevima i masovnih emocionalnih erupcija, poput reakcija na smrt Tita ili Đinđića, tekst pokazuje kako kolektivne emocije često skrivaju strah, konfuziju i političke manipulacije.
„Za razliku od markantnog Tita, Ranković mi je i za života izgledao kao mrtva, retuširana, balzamovana istorijska ličnost. Pogotovo u foto-poređenju sa Krcunom – koji nije manje od Rankovića pustošio i bivao pustošen – koji i dan-danas na fotografijama izgleda kao živ. Iza Rankovića je ostala samo (nepotpuna) faktografija, pregršt sumnjivih anegdota i nešto više (mada za ovdašnje prilike vrlo malo) kafanskih konfabulacija i mistifikacija. O tome šta je Ranković mislio, kako se osećao, kako je gledao na stvari, kako na svet, možda se moglo saznati iz njegovih dnevnika, da ih Ćosić nije volšebno izgubio“, piše Svetislav Basara.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, esej Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS.
Tagovi
