Pogled u budućnost: Koliki će biti prosečni dohodak i plate u Srbiji 2040?

Srbiji bi i uz veoma optimističnu stopu rasta od 5% prosečno bilo potrebno tridesetak godina da po nivou razvijenosti dostigne zemlje centralne Evrope (koje bi rasle po 3%), koje su sada za oko 80% razvijenije od Srbije. Međutim, Srbija je i tokom prethodne dve decenije bila znatno manje razvijena od ovih država, ali u tom periodu nije brže rasla od njih

3
Foto: Profimedia

Izveštaj Svetske banke (iz decembra 2019) “Nova agenda za privredni rast Srbije” izazvao je veliku pažnju i buru u domaćoj javnosti. Predstavljene su neophodne mere u najvažnijim makroekonomskim segmentima, da bi se postigao rast BDP-a od, odavno nedostignutih u dve uzastopne godine, 7% godišnje. Ovo je veoma ambiciozan, da ne kažemo neostvariv, plan, posebno imajući u vidu realno umeren ili čak skroman udeo fiksnih investicija u BDP-u (iako statistika pokazuje nešto više zahvaljujući teško objašnjivom rastu zaliha), ubrzanom starenju stanovništva i odlivu radne snage u inostranstvo.

Ako se udubimo u Izveštaj, mere koje potencira Svetska banka su generalno uobičajene i stalno ponavljane sa te i sličnih adresa. Ova institucija ukazuje na potencijal cenovne konkurentnosti Srbije, te na sjajna iskustva država poput Poljske i Južne Koreje (koje su, uzgred budi rečeno, geopolitički bile i jesu veoma važne za Zapad).

Ono što jeste istina, to je da je Srbija od oktobra 2000. uspešno započela transformaciju ekonomije, faktički napravila bankarski sektor, relativno uspešno privatizovala ono što je nešto vredelo na tržištu, a zemlja je i uvedena u svetske trgovinske i političke tokove.

Plan Svetske banke podrazumeva značajan rast investicija (u fiksne fondove), sa prosečnih 19% BDP-a 2014-2018, na četvrtinu BDP-a (javne investicije bi sa 3% BDP-a porasle na 5%, dok bi privatne dostigle petinski udeo u BDP-u). U tom cilju predlaže se reforma poreskog sistema; izmena radnog prava u pravcu povećanja fleksibilnosti (čitaj: lakšeg otpuštanja radnika); olakšice u pogledu procedura za osnivanje preduzeća; smanjivanje poreza na rad; podrška “startap” malim firmama. Traži se i smanjenje zaduživanja i subvencioniranja javnih preduzeća, zbog čega bi mnoga od njih mogla prestati da funkcionišu, iako su socijalno posmatrano veoma važna. Uz očekivanu podršku famoznom dualnom obrazovanju, prevladavaju mere koje su manje-više u duhu neoliberalne agende s ciljem da se eventualno postigne barem za promil viši privredni rast i po cenu neodrživih socijalnih nejednakosti.

Kada su u pitanju fiksne investicije, nema sumnje da je Svetska banka prepoznala da je to faktor sa potencijalno najvećim uticajem na rast BDP-a. Naime, svaka zemlja koja uspe da poveća nivo investicija u BDP-u skoro po pravilu podiže stopu rasta; eklatantan je primer Kine koja sa investicijama od 40% do 50% tokom poslednje četiri decenije ima prosečan rast od 9,4%. Kako se Srbija nalazi u Evropi, faktički prisiliti stanovništvo da se u tako velikoj meri odrekne sadašnje zarad buduće potrošnje ne mogu da urade ni najautokratskiji režimi. Naime, prosečne stope rasta od 7% su malo verovatne čak i sa pravnom državom i uređenim ekonomskim sistemom, jer implicitno znače stopu investicija od preko 30% BDP-a, što smo postigli poslednji put pre više od četiri decenije u vreme realsocijalizma, i to zahvaljujući obilnim inokreditima.

Kada je u pitanju izvoz, njegov porast sa 30% BDP-a u 2006. na nešto preko polovine BDP-a 2018, nedovoljan je i kao poželjan target se navodi 80%, kako bi izvoz postao mnogo snažniji generator rasta. Navodi se da je finansijski sektor bankocentričan i rigidan, te da su uslovi kreditiranja malih i srednjih preduzeća i startap kompanija previše zahtevni, što u znatnoj meri blokira njihov rast i napredak.

Srbiji bi i uz veoma optimističnu stopu rasta od 5% prosečno bilo potrebno tridesetak godina da po nivou razvijenosti dostigne zemlje centralne Evrope (koje bi rasle po 3%), koje su sada za oko 80% razvijenije od Srbije

Dakle, tako izgleda jedan dobrim delom ideološki motivisan optimizam. U pokušaju da odgonetnemo šta jeste realno, valjalo bi poći od fakta da iako je naša zemlja u 2019. zabeležila rast od oko 4,2% (prema proceni NBS), koji je za više od pola procentnog poena viši od očekivanog, on je potpomognut problematično prikazanim snažnim rastom građevinarstva zbog izgradnje gasovoda „Turski tok”. Kako je ovo jednokratan projekat, Srbija će se po svemu sudeći vratiti na trend rasta od oko 3,5% godišnje. Srbiji bi i uz veoma optimističnu stopu rasta od 5% prosečno bilo potrebno tridesetak godina da po nivou razvijenosti dostigne zemlje centralne Evrope (koje bi rasle po 3%), koje su sada za oko 80% razvijenije od Srbije. Međutim, Srbija je i tokom prethodne dve decenije bila znatno manje razvijena od ovih država, ali u tom periodu nije brže rasla od njih. Imajući sve to u vidu, pokušaćemo da pomoću dostupnih podataka i koliko-toliko realističnih, i verovatno optimističnih pretpostavki, utvrdimo gde bi mogla biti Srbija za dve decenije: 2040. Naravno, u analizu smo uveli i zemlje regiona.

Srbija i okruženje 2040.

U analizi smo hteli da dođemo do vrednosti dveju veoma važnih makroekonomskih veličina u 2040, koje mogu dobro da odslikaju životni standard prosečnog stanovnika. Radi se o bruto domaćem proizvodu (BDP) po stanovniku ili pojednostavljeno dohotku prosečnog Srbina izraženom u dolarima iz ove godine. Potom smo projektovali i koliko bi mogle iznositi prosečne neto plate za dve decenije.

Kod obračuna vrednosti BDP-a Srbije po stanovniku pošli smo od pretpostavke da će njegova prosečna stopa rasta u prvih dvadeset godina ovog stoleća (od 3,7%, uključujući u obračun i optimistične projekcije MMF-a za 2020, te takođe za 2021-2024) biti održana u naredne dve decenije. Da bismo imali uvid kakav stvarni rast možemo očekivati, sve to smo izrazili u cenama iz ove, 2020, godine, odnosno u dolarima iz 2020. (budući da je kurs dveju najvažnijih svetskih valuta relativno stabilan u poslednje vreme, tj. evro se plaća grubo 1,1 dolar, nije teško sve to prevesti u BDP po stanovniku u valuti evrozone).

Dobijen iznos, tj. njegov rast u odnosu na današnju vrednost nam faktički ukazuje koliko će porasti životni standard prosečnog stanovnika Srbije u tih dvadeset godina, mada ovde treba biti oprezan budući da se BDP manjim delom menja zbog vremenom generisanih navika da se koriste usluge koje trenutno ne postoje ili da se cene postojećih usluga, odnosno njihov udeo u potrošnji znatno promeni, kakav je npr. bio slučaj sa snažnim rastom učešća telekomunikacija u BDP-u početkom ovog veka. Bolja mera za to bi svakako bio BDP po kupovnoj moći po stanovniku, međutim, problem je da će relativne cene u Srbiji u odnosu na Zapad izvesno rasti tokom naredne dve decenije, tako da bi obračun ovog pokazatelja bio previše kompleksan.

Na isti način smo došli i do obračuna za ostale posmatrane zemlje, pre svega one iz regiona, koje su nama posebno interesantne. Budući da je (optimistično) projektovana stopa rasta za period 2021-2024. od strane MMF-a viša od prosečne stope rasta 2000-2020, ukalkulisali smo i te četiri godine i tako blago podigli prosečnu stopu rasta Srbije, koju smo potom primenili na dolazeći dvadesetogodišnji period. Ta stopa (3,7%) znatno je (za 0,6% procentnih poena) viša od one postignute nakon recesije u 2014. (inače, bez četiri optimistično projektovane godine od strane MMF-a, prosečna stopa rasta u prvih 20 godina ovog stoleća je 3,65%, što suštinski ne menja celu kalkulaciju).

Budući da obračunavamo BDP per capita, morali smo doći do podataka i o procenjenom broju stanovnika Srbije i zemalja regiona u 2040, gde je korišćen najnoviji izveštaj OUN. Imajući u vidu da, na sreću, OUN računa Srbiju sa Kosmetom, ali da zbog toga podaci nisu upotrebljivi za datu svrhu, uzeli smo optimističnu verziju projekcija našeg uglednog demografa Nikitovića (koji inače projektuje smanjenje srpske populacije u istom periodu po nešto bržoj stopi od one date u publikaciji OUN.

S obzirom na to da Nikitović ipak projektuje veoma snažan pad srpske populacije (na nešto ispod 5,4 miliona za dve decenije), uradili smo drugu projekciju koja polazi od toga da će Srbija beležiti identičnu populacionu dinamiku kao Bugarska u narednih 20 godina (pad od 15,5% kumulativno), dostižući 5,7 miliona u 2040.

U 2040. prosečni stanovnik Srbije imaće dva i po puta veći dohodak od onog što trenutno poseduje (8.000 tekućih dolara)

Kada je u pitanju prosečna neto plata, pošli smo od njene prosečne vrednosti sa kraja 2019. Potom smo prosečne zarade u evrima koje su dostupne za novembar 2019. uvećali za projektovan rast BDP-a za Srbiju za 2020, što je urađeno i za ostale posmatrane zemlje. Budući da smo kao i za BDP računali iznos u današnjim cenama (u ovom slučaju evrima iz 2019), pošli smo od pretpostavke da bi rast plata dugoročno trebalo da bude jednak rastu BDP-a jer bi svaki drugi scenario vodio do neodrživog porasta deficita platnog bilansa (dok je Srbija npr. 2016. imala deficit platnog bilansa od blizu 3%, on je u 2019. praktično dostigao zabrinjavajućih 7% BDP-a, što je, iako pokriven stranim investicijama, jedan od najvećih deficita među zemljama slične veličine u Evropi) ili pada udela investicija u BDP-u i posledičnog usporavanja rasta BDP-a. Zarade su, na primer, rasle brže od produktivnosti u periodu od 2001. do 2008, da bi od 2009. do 2015. rasle sporije od produktivnosti. Od 2016. plate rastu brže od produktivnosti, što je slučaj i u zemljama centralne i istočne Evrope (posebno Mađarskoj, Češkoj, Poljskoj i Rumuniji), pre svega zbog iseljavanja stanovništva i nedostatka radne snage.

Šta nam govore dobijeni rezultati?

U 2040. prosečni stanovnik Srbije imaće dva i po puta veći dohodak od onog što trenutno poseduje (8.000 tekućih dolara). Uzimajući u obzir očekivani rast relativno niskih ukupnih cena u Srbiji u odnosu na Zapad, to povećanje životnog standarda se neće potpuno poklopiti sa rastom dohotka, usled tzv. konvergencije cena (npr. cene usluga će izvesno rasti brže tokom naredne dve decenije nego cene proizvoda, što je pojava koja se lako može detektovati ako odete u susednu Hrvatsku ili čak Crnu Goru). Međutim, kako će se, prema projekciji, ukupni dohodak kumulativno tek duplirati, jasno je da ostatak rasta proizilazi iz očekivanog snažnog pada domaće populacije. Ako je za neku utehu, slične tendencije pogađaju veći deo Istočne Evrope. Kada su prosečne neto plate u pitanju, one bi u evrima iz 2019. mogle blago preći famoznu hiljadarku (1.036 evra).

Imajući u vidu da će prosečna neto zarada iznositi nominalno nešto preko 500 evra tokom ove godine, realne plate će biti dvostruko više u 2040. (da ne bude zabune, čekovi na ime plata – jer bi za dve decenije trebalo da budemo u evrozoni, odnosno da koristimo evro – pokazivaće znatno više iznose, budući da će inflacija u evrozoni i Srbiji barem fiktivno povećavati plate koje ćemo dobijati, pod uslovom da kurs dinara ne oslabi bitnije u narednim godinama).

Posmatrajući ostale zemlje, i posebno Nemačku koju nismo uvodili u grafikone jer bismo onda potpuno izgubili preglednost sa takvim autlajerom, jasno je da se naša zemlja neće praktično pomeriti sa mesta na kome se nalazi: začelje Evrope. Neto plate će 2040. u Bugarskoj biti za 10% više (zemlji koja u prvih 19 godina ovog veka ima faktički identični kumulativan rast BDP-a kao i Srbija, ali sa znatno više baze, zahvaljujući evrointegracijama i pre svega kraćoj postkomunističkoj depresiji), koliko će biti niže u BiH. S druge strane, Rumunija će biti znatno ispred nas sa čak 1.620 evra, dok će neto plate u Sloveniji biti dvostruko veće. Nemačke neto zarade biće 3.200 evra; istina makedonske će biti skromnih 736 evra.

Prosečna i kumulativna stopa rasta BDP-a po stanovniku 2020-2040. za izabrane zemlje

Komparativno, situacija je slična kada se posmatraju prosečni dohoci. Sa nešto preko 20.000 današnjih dolara bićemo daleko od nekada bliskih Slovenaca (koji će imati preko 45.000 dolara prosečno), Rumuna (34), Mađara (33) i Kineza (25), a posebno Nemaca (63) te Amerikanaca (koji će u proseku imati preko 90.000 dolara). Ako je za utehu, nastavićemo da budemo bolje kotirani od Albanaca, kao i od stanovnika BiH i Makedonije. Rasponi između nas i onih bogatijih će izvesno biti nešto manji, jer i pored našeg sporog očekivanog prosečnog rasta (pošli smo od iznosa od 3,72%, koji znači kumulativan porast od 108% u dve decenije), on je još uvek znatno viši od onog koji se može očekivati u Nemačkoj, gde projektovani realni rast BDP-a iznosi tek 30% u narednih 20 godina, SAD gde će taj porast iznositi 49%, ali ne i Kini, gde će očekivana prosečna stopa rasta od 4,5% doneti za 141% viši dohodak, odnosno BDP per capita, u 2040.

Naravno, čuda su moguća, pa i rast od 7%, ali ona se retko dešavaju. Imajući u vidu naša iskustva sa ekonomskim rastom, posebno ona u poslednjoj deceniji prethodnog veka, uvek bih se kladio na neki umeren scenario. Znajući sve naše slabosti, koje bi lako mogle da se intenzifikuju (pada mi na pamet snažno rastući deficit platnog bilansa, koji bi eventualno mogao da ugrozi stabilnost kursa), bojim se da sam bio previše optimističan u projekciji koju ste upravo pročitali.

3 KOMENTARA

  1. Samo idite Nemacka podigla onu stvar i samo jedva ceka da joj vi dodjete cuvajte vi Srbiju i ono sto imate u njoj uskoro ce da se vrate i oni sto su u Nemackoj rodjeni kako cemo svi da grlimo i ljubimo nase parce zemlje u Srbiji

  2. Добар текст господина Николића. “Чуда су могућа”, а за нас је чудо. данас. питање опстанка. Стога би морали да се позабавимо привредним окружењем у коме би то чудо могло да се догоди, и потом да то чудо има своје дугорочне ефекте. Нама су данас потребни генији типа Тесле, или Пупина, регионални феномени типа “силиконске долине” и слично,… Сама помисао да би овакви људи и на данашњи дан остали у Србији да раде и стварају, и у 21. веку изазивају неверицу. Шта се птоменило од тада ? Не много. Према томе, хитно се морамо позабавити проблемима предузетништва, при чему су неки делови “неолибералне агенде”, поготово у делу радног законодавства, у Србији већ на граници цивилизацијског минимума. При чему, смањење и детогацја у том делу, заједно са осталим “мерама” (ако се то тако може назвати), како видимо, нису довели до жељеног циља. Ми имамо великих проблема око статуса имовине, поготово приватне, ограничењима у питању токова капитала,..итд.. Какве се поруке шаљу “инвеститорима” поступцима типа Сава мале, отимањем дела пензија, опструисањем реституције ? Хоћемо да се прикључимо друштвима у којима је приватна својина неприкосновена, али такву имовину коју су појединци (по партијској линији) отели, не желимо да реситуишемо, а делом је и данас отимамо ? И још много примера у таквом светулу, где као друштво морамо да дефинишемо шта хоћемо. А времена није остало много, ако га је уопште остало. Анализа би требало да има песимистичку, медијалну и оптимистичку варијанту, тим пре што ће светска привреда, једним (европским свакако) делом закорачити у пост карбонско друштво са предвиђањима вероватног пада БДП (што је и био један од основих разлога америчког изласка из овог договора), а са последичним утицајем на српску привреду.

  3. Ne padajte u ocajanje, ima i dobrih vesti – OD DANAS JE LAKSE OTICU U NEMACKU!
    Dakle, stvarno ne vidim zasto bi iko sedeo ovde i cekao sta ce se (moze da bidne, ne mora da znaci) desiti 2040 i protracio I NAREDNIH 20 GODINA SVOG J E D I N O G ZIVOTA?
    Put pod noge!
    A ako vam je izgovor to da volite svoju zemlju – pa volite je odande – ako bas morate, a podignite joj tamo i spomenik – nece da se baci.

Comments are closed.