Boris Džonson je „preživeo“ sebe. U međuvremenu, Velika Britanija će morati da živi još neko vreme u njegovoj senci, u sapunici njegovog života, gledajući dramu, komičnu farsu i tragediju, piše Atlantik u svojoj analizi jučerašnjeg glasanja o (ne)poverenju britanskog premijera koje je otišlo u Džonsonovu korist.
Nakon višemesečnih previranja oko Džonsonovog ponašanja na funkciji prvog čoveka britanske vlade – tokom koje je postao prvi aktuelni britanski premijer ikada koji je kažnjen zbog kršenja zakona – dovoljno članova njegove Konzervativne stranke je smoglo hrabrosti da pokrene formalno glasanje o poverenju njegovog rukovođenja partijom. Da je izgubio, makar i jednim glasom, proces njegove zamene na mestu lidera stranke – i premijera – započeo bi odmah, a okončao bi se imenovanjem novog lidera kroz nekoliko nedelja. U pitanju bi bio šesti britanski lider u poslednjih petnaest godina, kao odraz političke nestabilnosti na Ostrvu. Ipak, još jednom, ovaj majstor „preživljavanja“ i izbegavanja odgovornosti je nekako uspeo da utekne, osvojivši 211 glasova onih koji se protive njegovoj smeni, naspram 148 onih koji smatraju da je vreme da se sa Džonsonom raskrsti u političkom smislu.
Ova „pobeda“, međutim, označava samo početak Džonsonove borbe za opstanak, ističe se u analizi Atlantika.
Svaki od njegovih prethodnika iz redova torijevaca, kojima je izglasano poverenje, izgubio je moć u stranci ubrzo nakon toga, a za mnoge se taj proces odigrao spektakularno brzo. Iako je svako od njih pobedio, za Margaret Tačer, Džona Mejdžora i Terezu Mej, sama činjenica da su osporavani označila je početak kraja.
Osnovni problem za Džonsona je što je on sada populista koji više nije popularan. Ovo nije repriza drame o opozivu Donalda Trampa, gde je tadašnji predsednik Sjedinjenih Država možda bio nepopularan na nacionalnom nivou, ali je bio zaštićen zidom podrške iz svoje republikanske baze. U Britaniji, Džonson je sve više naspram cele zemlje, ali i u suprotnosti sa onima koji bi trebalo da budu torijevci. A građani su, zgroženi pijankama u Dauning stritu kod broja 10, čini se, zaključili da više neće glasati za Džonsona.
Ocenjuje se da je ovakva veza britanskog premijera i njegove stranke „smrtonosna“. To posebno važi za Džonsona, koji je uzdignut na vlast ne zato što su ga konzervativni parlamentarci ikada posebno voleli ili poštovali, a kamoli podržali njegovu političku filozofiju – ako tako nešto postoji – već zato što su zaključili da je on njihova jedina nada za spas stranke od izbornog zaborava. Džonson je bio neophodan instrument da se „izvrši Bregzit“ – fraza koju je besomučno ponavljao tokom predizborne kampanje 2019.
Tada su njegove karakterne mane bile manje važne od njegovog političkog potencijala.
Britanija je glasala za izlazak iz Evropske unije, ali se pokazalo da njena politička klasa nije u stanju da ispuni ovo uputstvo, pa je Džonson dobio moć da sprovede revoluciju koju je tražila javnost, rekonstruišući Konzervativnu stranku i zemlju u tom procesu, i pobedivši sa najvećom većinom u koristi Konzervativne stranke u poslednjih trideset godina.
Džonson je odjednom postao najradikalniji i najkonsekventniji premijer još od doba Tačerove i, činilo se, bio je predodređen da ostane na funkciji još dugo. On sam je, prema izvorima Atlantika, planirao da na funkciji bude najmanje deset godina.
Nepune tri godine kasnije – i bez obzira na skorašnje „preživljavanje“ glasanja o nepoverenju – čini se da je opasno blizu da sve što je sakupljao prospe. Kako ocenjuje Atlantik, trenutno se suočava sa ogromnim izazovom da aktuelnu situaciju u kojoj je njegov autoritet srozan, popularnost mala, a politička svtha nejasna, preokrene u svoju korist.
Prekršio je stroga kovid pravila koja je sam uveo, iako nevoljno i zakasnelo, zbog čega je od posledica virusa preminulo na desetine Britanaca, ali za šta nikada nije platio političku cenu. Ironija je u tome što sada, čini se, gledamo tragičnu hroniku Džonsonove političke smrti koju su prorekli – ne samo njegovi najžešći kritičari, koji su davno upozoravali da će se tako završiti – već i sam premijer.
Džonson otvoreno javnosti pokazuje svoje mane javnosti, pozivajući da mu se pridruži na njegovom putu samouništenja. U svom romanu „Sedamdeset dve device“, Džonsonov glavni lik – u suštini karikatura samog sebe – čak spekuliše o političarima koji žele da gledaju njihovu smrt.
„Bilo je nečeg mukotrpnog u načinu na koji je želeo da čita o sopstvenom uništenju“, kaže protagonista.
Zašto je Džonson ovo napisao a da ne kaže nešto o sebi.
Džonsonov politički život je nekada izgledao kao epski zamah – beskrajni uspon na vlast koji će na kraju preoblikovati Britaniju i obezbediti mu mesto jednog od najvažnijih posleratnih lidera u zemlji. Umesto toga, ova epizoda – iako je preživeo – jasno ukazuje da njegov mandat u Dauning stritu preti da bude više kao tragična novela, ukoliko ponovo ne iznađe način da se iskobelja iz okova koje sam sebi iskovao.
Potvrda da će se Džonsonu izglasati poverenje stigla je nakon što su se Britanci vratili na posao nakon četiri dana proslave platinastog jubileja kraljice Elizabete Druge. I ovde je važan jedan detalj. Proslava je bila nesvakidašnji spektakl, a konzervativni premijer je ismevan od strane gomile monarhista koji su mahali britanskim zastavama. Ličilo je da je Džonson izgubio podršku gomile. Ova činjenica je i elementarni izvor svih njegovih problema – Džonson je (p)ostao tribun naroda, ali bez naroda.
Ipak, nije jedini kome je to pošlo za rukom. U stvari, on je samo najnoviji britanski premijer koga javnost „zamrzi sa neobičnom žestinom“, ocenjuje Atlantik.
„Toni Bler je do danas ostao nepopularan, Dejvid Kameron figura otvorenog prezira, a Tačerova izvor takvog stalnog neprijateljstva da demonstranti bacaju jaja na statuu u njenu čast. Čudno je što su najgori britanski premijeri sada najpopularniji – Major, Mejova i Gordon Braun. Ipak, svi su oterani sa funkcije u talasu javne mržnje, užasno politički izobličeni i unakaženi u tom procesu“, piše Atlantik.
Ono po čemu se Džonson donekle razlikuje od svojih prethodnika je to što je oduvek delovao tako otvoreno i optimistično po pitanju svoje sudbine i, u izvesnom smislu, sopstvene malenkosti.
„Politika je stalno ponavljanje“, jednom je napisao.
Kao kada se stvaraju kraljevi za društva pa ih posle nekog vremena ubiju da bi postigli neku vrstu ponovnog rođenja, piše Atlantik u analizi. Politika, kao i život, ulazi i izlazi iz ciklusa, poblemi ostaju, istorija se troši, a vođe se dižu i padaju. Ironija za Džonsona je da je to sada sudbina za čije odlaganje se bori, dok je potpuno svestan da će ga na kraju „progutati“. Konzervativna stranka je sada zarobljena između onih koji su zaključili da bi trebalo da „ubiju kralja“ sa ciljem preporoda i onih koji misle da je još rano za slične scenarije. Rizik za stranku je da postigne najgori od svih scenarija – ostavljajući Britaniju da plovi bez vetra i kapetan koji bi mogao da ispravno upravlja brodom.
Tagovi
