“Počelo je novo veliko izumiranje vrsta”: Naučnik UN Jozef Setele o posledicama klimatskih promena i tome kakva nas budućnost čeka

Jedan od vodećih naučnika Ujedinjenih nacija govori ekskluzivno za Nedeljnik o ekonomskim posledicama klimatskih promena

0
Foto Profimedia

Na konferenciji “Planeta na izdisaju” o klimatskim promenama održanoj na Šumarskom fakultetu u Beogradu u saradnji sa UNDP i Francuskim institutom, posvećenoj zaštiti prirode u cilju podizanja ekološke svesti građana, učestvovao je nemački biolog prof. dr Jozef Setele iz Centra za istraživanje životne sredine Hemhohz — UFZ, jedan od vodećih naučnika Ujedinjenih nacija koji je predvodio tim od 445 naučnika iz 80 država koji su za tri godine analiziranja naučnih radova objavili izveštaj u kojem se navodi da je počelo šesto izumiranje vrsta.

Izveštaj IPBES-a (Međunarodne platforme za biodiverzitet i ekosistemske usluge UN) o stanju prirode objavljen je 6. maja ove godine u Parizu, a koliko je pometnje izazvao govori činjenica da su o njemu tvitovale ličnosti poput pape Franje, Leonarda Dikaprija i Hilari Klinton.

Dr Setele je za Nedeljnik govorio o tome koje su vrste danas u najvećoj opasnosti, kako da zaustavimo nestanak čitavih ekosistema, kako su klimatske promene prevazišle okvire ekologije, ali i zašto je, kada je reč o budućnosti, pomalo pesimističan.

U izveštaju Globalna procena stanja biodiverziteta i ekosistemskih usluga UN navodi se da je počelo šesto veliko izumiranje vrsta na planeti i da će stradati čak milion njih. Dinosauri su već istrebljeni u jednom takvom talasu izumiranja; koje su vrste najugroženije sada?

Ta procena je ugrubo donesena — taj broj bi mogao da bude veći — na osnovu 15.000 naučnih radova publikovanih u poslednjih 50 godina i podataka dostupnih u njima; uglavnom je reč o biljkama i nekim većim životinjama koje bi mogle da budu potpuno istrebljene u narednim decenijama. Isto bi moglo da se dogodi i sa 10 odsto svih insekata. Najveći rizik od izumiranja je za vodozemce usled kombinacije klimatskih promena, eksploatacije zemljišta i određenih bolesti koje se rapidno šire. I to se već dešava, 2,5 odsto gmizavaca je već na pragu izumiranja. Ekosistemi trpe drastične promene kada određene vrste nestanu. Najilustrativniji primer toga je uloga prašenja koju obavljaju insekti. Ako nestanu one vrste koje učestvuju u prašenju biljaka, a za njih nema adekvatne zamene u prirodi – a to ne možemo znati unapred – gubimo mogućnost da proizvedemo određene vrste hrane. Sve je u sprezi.

Važno je napomenuti da postoji razlika između izumiranja određenih vrsta na globalnom nivou i lokalno. Vrste prisutne u Jugoistočnoj Evropi i ovde u Srbiji, na primer, mogle bi da izumru u ovoj oblasti, a da i dalje opstaju u Rusiji; to je lokalno izumiranje. Ukoliko u Srbiji, sa druge strane, izumre vrsta prisutna samo ovde i nigde drugde na svetu, reč je o globalnom izumiranju. Zato su lokalno koncentrisane vrste ugroženije.

Postoji li način da se izumiranje zaustavi?

To je dugoročni projekat, ali je moguće, premda bi to značilo da moramo da menjamo način života, način na koji konzumiramo hranu, oblasti koje za proizvodnju hrane eksploatišemo. Prilično je nepopularno mišljenje, ali je istinito: jedemo previše mesa. Trenutno koristimo velike količine soje iz Južne Amerike kojom hranimo stoku, a meso se potom izvozi u Kinu. Tako intenzivna proizvodnja mesa podrazumeva da nam je potrebno više zemljišta na kojem će se uzgajati soja, više vode koja će biti zagađena pri uzgoju stoke i izvozu, i to praktično znači da mi danas izvozimo izumiranje vrsta. Da je proizvodnja mesa u nekoj meri održiva, meso bi bilo skuplje. Lokalni uzgoj i proizvodnja su zato održiviji, jer lokalne zajednice ne zavise od uvoza i mogu da kompenzuju i internalizuju troškove.

To znači da klimatske promene imaju ekonomske reperkusije i da su prevazišle okvire ekologije?

Ovo je ujedno i pitanje fer distribucije; meso je jeftino jer je Latinska Amerika mesto jeftine radne snage. Zato je najveće pitanje kojim moramo da se bavimo kako transformisati društveni sistem jer je on u direktnoj sprezi sa ekološkim sistemima.

Među najugroženijim vrstama na svetu danas se nalaze korali. Oni umiru i kada budu nestali, sa njima će se ugasiti sva ostrva koja žive od turizma. Slična je stvar sa preteranim ribolovom, tzv. overfishing. U okeanima je danas više plastike nego ribe i tek je deset odsto svetskog okeana ostalo netaknuto od ljudske ruke. Kombinacija izumiranja ribe zbog zagađenosti vode i preteranog ribolova doslovno bi mogla da usmrti lokalne zajednice i društva čije se ekonomije zasnivaju na eksploataciji okeana.

Izumiranje korala možete posmatrati iz etičke perspektive, religijske, korali za vas sami po sebi mogu i ne moraju imati nekakvu vrednost, baš kao ni druge ugrožene vrste. Ali stavovi i uverenja su jedno, a brojke nešto sasvim drugo. Računica je jednostavna: pokušali smo da izračunamo koliko novca zarađujemo od prašenja koje obavljaju insekti – u dolarima i evrima. Uzeli smo u obzir tržišnu cenu proizvoda čija proizvodnja zavisi od prašenja – sto odsto vrednosti badema, na primer, u potpunosti je zavisno od prašenja. Dobijena je suma od 150 milijardi evra na godišnjem nivou. Ako pčele to ne rade, možemo li sami? Možemo, ali kada preračunamo cenu radne snage i potrebno vreme, prašenje bi koštalo 500 milijardi evra godišnje. Insekti to rade besplatno.

Da li priroda onda ima vrednost samo kada je predstavljamo u dolarima i evrima?

Ovakve računice imaju smisla u ekonomski naprednim društvima koja su monetarno orijentisana, dok je u onima koja neguju drugačije filozofije besmisleno govoriti o novcu. Takva je Bolivija, u njoj se ceni jedinstvo prirode i čoveka, ali je korisno egzaktno predstaviti vrednost onoga što nam priroda poklanja, a što neretko uzimamo zdravo za gotovo.

Ljudi su donekle osvestili posledice klimatskih promena jer se sa njima suočavaju na svakodnevnom nivou, počev od sve viših temperatura, preko suša, poplava i požara. One više nisu apstraktne, ali izumiranje insekata ne dotiče neposredno nikoga, iako će posredno dovesti do drastičnih promena u ekosistemima i posledično u našim svakodnevnim životima. Svi govore o izumiranju pčela, što je zanimljivo, a broj pčela — onih koje prave med — u poslednjih 30 godina porastao je za 50 odsto. One su najbezbednija vrsta zahvaljujući pčelarima. Postoji 350 vrsta pčela i sve osim pčele koja pravi med su u riziku od izumiranja, a upravo te druge igraju važnu ulogu u prašenju.

Da li je u borbi protiv klimatskih promena i izumiranja vrsta neophodna institucionalna podrška i šta ako ona izostane, kako se često desi?

Činjenica je da ćemo izgubiti veliki broj vrsta kako god se postavili sada. Moje mišljenje da je porast globalne temperature u ovom trenutku neizbežan, da nikada nećemo dostići ciljeve koje su nacionalne vlade postavile zato što njihovo ispunjenje zahteva dugoročne akcije. Ta borba trajaće duže od bilo kog političkog sistema ili vlade, a ti isti sistemi i vlade nisu radi da ulažu i bave se nečim što će možda doneti rezultate kroz generaciju ili dve. Oni od svojih akcija traže neposredne rezultate, a apstraktnu borbu protiv klimatske katastrofe je teško iskomunicirati. Nisam optimističan. Sada je već prekasno da se određene stvari preokrenu, pošto bi nam prema nekim procenama trebalo nekoliko stotina godina da ponovo uspostavimo ravnotežu u ekosistemima, i to pod uslovom da odmah sad počnemo da ozbiljno radimo na tome. Ipak, ako ne budemo učinili ništa, možemo da izgubimo više od onih milion vrsta. Moramo da reagujemo, ali bez očekivanja da ćemo videti rezultate odmah. Ova borba će potrajati.