Počeci borbe u Srbiji: Kolumne Srđana Varaljerevića u Nedeljniku

Bio je petak, pola sedam ujutru, iznenada su se začuli snažni udarci u ulazna vrata od stana, bili su to udarci nogama, rukama, glavama, buka je bila velika i neočekivana, Fric i Dobrila su spavali u sobi, Mate je spavao na kauču u trpezariji, i sve troje su prestravljeno poskočili iz kreveta i dotrčali uplašeno do vrata. Sa druge strane su se čuli glasovi: „Otvaraj! Otvaraj!“, onda su se Fric i Dobrila i Mate zbunjeno pogledali, pa je Fric pogledao kroz špijunku, pa je okrenuo bravu, pa su kroz vrata uleteli svi penzioneri iz komšiluka, i profesor filozofije u penziji, i vaspitačica u penziji, i taksista u penziji, i frizerka u penziji, i advokat u penziji, i jedna nepoznata žena u penziji. Onda je taksista viknuo: „Evo su majice!“ i uneo je u stan nekoliko kesa sa majicama, pa je počeo da ih vadi i da ih deli, majice su bile bele i sa odštampanim slikama i natpisima. Onda je komšinica vaspitačica u penziji viknula Mati: „Obili smo ti sinoć podrum i zauzeli štampariju i štampali celu noć. Evo ti majica!“ Mate je bio prestravljen, pogledao je majicu, napred je bila odštampana slika planete Zemlje u plamenu. Onda je Fric rekao: „Pa vi smrdite na alkohol?“ Onda je komšija advokat rekao: „Pili smo pivo.“ Onda je komšija taksista delio majice i rekao: „Ima majica za sve!“ Onda je Dobrila uzela kesu i vadila majice i gledala slike i natpise, na jednoj je bila odštampana mapa Evrope kako je proždire džinovski pacov, na drugoj mapa Amerike u obliku balege koja izlazi iz dupeta velike bele krave koja ima glavu Donalda Trampa, na trećoj mapa Srbije u obliku povraćke koja se sliva niz Balkansko poluostrvo a koju povraća velika dvoglava aždaja sa licima predsednika i premijerke Srbije, na četvrtoj mapa Rusije koja ima oblik velike crne spiralne rupe u koju skaču pravo u smrt ljudi koji beže od besnih veprova. Na petoj je bila slika ženskih usta, kao veliki crveni poljubac, i dole je pisalo „Hanka Paldum“ i „Voljela sam, voljela“. Onda je Dobrila pitala: „Šta vam je ovo?“ Onda je komšinica frizerka u penziji otela Dobrili majicu i rekla: „Daj to ovamo, zanela sam se.“ Onda je profesor filozofije u penziji izvadio jednu majicu i rekao: „Ova majica je suština!“ Na majici je bio neki čovek kako stoji na bini, ispred mikrofona, sa uzdignutim pesnicama, i ispod odštampani natpis: „Pustite nas na miru!“ Onda je Fric pitao: „Ko ti je ovaj na bini?“ Onda je komšija odgovorio: „Ja.“ Onda je Fric pitao: „Ko da te pusti na miru?“ Onda je komšija ljutito odgovorio: „Svi, predsednik, premijerka, ministri, svi da nas puste na miru.“ Onda je Fric rekao: „To ti se ne vidi jasno na ovoj slici, nije ti ovo dobro.“ Onda je Dobrila rekla: „Pusti čoveka, molim te.“ Onda je komšija rekao: „Kako se ne vidi? Pa valjda je svima to jasno?“ Onda je Fric rekao: „Ništa ti ovde nije jasno, ovo može da se razume kao da se obraćaš svojoj porodici.“ Onda je komšija rekao: „Što bih se ja tako obraćao svojoj porodici?“ Onda je Fric rekao: „Otkud ja znam, možda hoće da te oteraju u dom i da ti uzmu stan.“ Onda je Dobrila rekla: „Nemoj da gnjaviš čoveka.“ Onda je komšija oteo Fricu majicu iz ruke i pažljivo je posmatrao sliku. A za to vreme, na kauču u trpezariji je sedeo Mate, očajan što su mu majice bile uništene, pored njega je sedela nepoznata žena u penziji koja je ušla u stan sa komšijama. Onda je Mate nju pitao: „Ja se izvinjavam, a ko si ti?“ Onda je nepoznata žena rekla: „Ja sam iz komšiluka, videla sam žurku pa svratila da popijem.“ Onda je Mate pitao: „A gde su tvoje majice?“ Onda je nepoznata žena rekla: „Ma kakve majice, to ove budale iz opozicije štampaju, ja volim mog predsednika i premijerku, a i volontiram za njih od srca.“ Onda je Mate rekao: „To se odmah vidi, ti odlično izgledaš za svoje godine, nisi valjda blesava da se ovim baviš.“ Onda je Mate prebacio ruku preko vrata nepoznate žene i nasmejao se, pa se i ona nasmejala, pa je rekla: „Lepi moj, naravno da nisam blesava, samo sam bila žedna, ni ti uopšte nisi loš.“ Pa je Mate njoj šapnuo nešto na uvo, pa se ova nasmejala i nešto šapnula Mati, pa se on nasmejao pa nešto šapnuo njoj, pa ona njemu, pa su se smeškali sve glasnije i glasnije. Pa su ustali sa kauča i otišli u sobu. Onda je Dobrila krenula za njima, ali ju je profesor filozofije uhvatio za ruku i šapnuo joj: „Neka, komšinice, pustite, važno je jebati vlast pa makar i ovako seljački.“

***

Redovna kolumna Srđana Valjarevića iz Nedeljnika br. 443

Novi nastavak priče o Fricu i Dobrili možete čitati u Nedeljniku br. 444 koji je na kioscima od 16. jula