Rođena u Kraljevini Jugoslaviji, nadživela je sve verzije Jugoslavije. Ne sećam se prirodnije pojave od tih ljudi iz muzičkog i uopšte šou biznisa. To joj je rezervisalo mesto omiljene u narodu. I kelner je na nekoliko minuta od kraja ovog intervjua, kada je Lepa već otišla, rekao da niko nije tako prirodan kao gospođa Lukić. A to je bio kelner u hotelu „Moskva“. I lokacija intervjua je bila logična i prirodna jer je baš ovaj hotel bio jedan od prvih objekata u koji je stigla Lepa Lukić kada se Balkanskom popela da pravi karijeru u Beogradu. I tada, a i ovaj put, naručila je kafu, domaću.
Vi ste ratno dete?
Jesam, iako ne pamtim rat, bila sam mala. Odrastanje je bilo teško. Izgubila sam oca nekoliko meseci nakon što sam napunila drugu godinu života. Majka je ostala udovica sa 28 godina i posle toga se nije udavala. Nudio joj se jedan u našem selu, jako bogat, imao je puno konja i ovaca. Imao je i četvoro dece pa se mama bojala, ako se uda za njega, da će brata i mene terati da čuvamo stoku po kiši da bi poštedeo svoju decu.
I zato sam zahvalna majci. Imala je tešku mladost, ali lepu starost jer ju je provela uz mene.
Mami niste davali da skine maramu?
Pitala me je mama: „Zašto me vodiš stalno sa sobom?“ A vodila sam je čak u Nemačku. Vodila sam je na more. Ona: „Šta me vodiš, ja sam seljanka i nosim maramu.“ Kažem joj: „Ne dam ti da je skineš, ti si moja majka i ja se ponosim. Nosi šta hoćeš. Ti si moja seljanka. Ti si me rodila.“ Nisam joj dala da skine maramu ni u Nemačkoj, nigde.
Ceo intervju objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 21. oktobra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci dobijaju dva poklona: Mond diplomatik na srpskom jeziku i „Medicina danas“
Tagovi
