Odlazak nemačke kancelarke Angele Merkel sa kormila Nemačke ali i Evropske unije ostavio je prazan prostor u kome je jasnije došao do izražaja sukob između Velike Britanije i Francuske koji se protekle nedelje zaoštrio.

Nova tragedija u vodama Lamanša, gde se 24. novembra udavilo 27 izbeglica u pokušaju da pređu iz Francuske u Veliku Britaniju, pokrenula je diplomatski rat između dve zemlje. Kada London i Pariz izvuku mačeve, iz boce izađe duh vekovnih neprijateljstava, od Stogodišnjeg rata do imperijalnih težnji jednih i drugih kroz istoriju, koje dobijaju savremeno ruho. Britanski tabloidi bave se foto-montažama na kojima je francuski predsednik Emanuel Makron prikazan kao Napoleon, dok se u Francuskoj sprdaju za razbarušenim britanskim premijerom Borisom Džonsonom i njegovim snom o „Globalnoj Britaniji“.

EPA-EFE/ROBERT PERRY

Kao toliko puta u istoriji dve zemlje imaju različito viđenje sveta i pravca u kome se kreću, o čemu svedoče najnovije tenzije. Buru negodovanja francuskih vlasti pokrenulo je Džonsonovo pismo koje je britanski premijer stavio na društvene mreže, u kome traži od Francuza da preuzmu imigrante koji su uspeli da se domognu njihove obale. „Neozbiljno“, uzvratio je Makron. „Komunikacija među šefovima država se ne odvija preko tvitova i pisama upućenih javnosti. Dijalog bi mogao da se nastavi ako odluče da se uozbilje“, poručio je istim provokativnim tonom. Pariz je povukao poziv britanskoj ministarki unutrašnjih poslova Priti Patel za sastanak povodom nove tragedije u Lamanšu na koji su pozvani predstavnici Belgije, Holandije, Nemačke i Evropske komisije. Sastanak je održan, ali bez Britanaca. „Muka nam je od (britanske) dvoličnosti“, poručio je portparol francuske vlade. Sa druge strane Lamanša britanski konzervativci su odluku da se uskrati poziv njihovoj ministarki nazvali „neverovatnom“.

Britanska okrenutost sebi

Velika Britanija, koju su Francuzi još od revolucije 1789. prozvali „perfidni Albion“ (drevni naziv za Englesku), sa Borisom Džonsonom se trudi da ostane dosledna reputaciji koju uživa u Francuskoj ali i širom sveta.

Velika ekonomska kriza koja je izbila 2008. godine pokazala je da se u teškim vremenima Britanci okreću sebi. U izbegličkom talasu koji je krenuo 2015. godine, koji je otvorio put za Bregzit, ispoljili su najviši stepen ksenofobije od svih zemalja na zapadu kontinenta. Nakon što su 2003. godine pod Tonijem Blerom otvorili granice za migrante iz istočne Evrope, za Poljake, Rumune, Bugare, koji su napunili bolnice, klanice, špediterske službe i preuzeli sve one poslove koje Britanci neće da rade, potpuno su zatvorili vrata za migrante koji su ovaj put dolazili sa Bliskog i Dalekog istoka. U poslednjih sedam godina koliko traje izbeglička kriza, Velika Britanija je primila polovinu migranata koje je primila Francuska, koja je prihvatila četiri puta manje migranata od Nemačke. Tokom pregovora o Bregzitu između 2017. i 2020, koje je u ime Evropske unije vodio francuski predstavnik Mišel Barnije, Britanci su nastupali sa nacionalističkih i suverenističkih pozicija negirajući ekonomsku međuzavisnost. Posledice Bregzita tek počinju da se osećaju, kako u migrantskoj politici, tako i u svim drugim oblastima u kojima su interesi Ostrva i kontinenta bili duboko isprepleteni.

Nakon Bregzita Veliku Britaniju su napustili istočnoevropski bolničari, šoferi i vodoinstalateri što je dovelo do manjka radne snage, ali je mržnja prema Evropskoj uniji koju je rasplamsao Bregzit tolika da su se odrekli Poljaka, Slovaka, Rumuna i Estonaca na svoju štetu. Od ksenofobične politike Britanaca, pa i Francuza, najveću korist je izvukla Nemačka, koja je svoju privredu „osvežila“ kvalifikovanom radnom snagom iz istočne Evrope, kao i migrantima sa Bliskog istoka i iz dalekih azijskih i afričkih zemalja.

Međusobne optužbe

Nedostatak koordinacije u migratornoj politici Evropske unije doveo je do novih tragedija na njenim granicama. Izbeglice iz Afrike i sa Bliskog istoka, mahom iz Avganistana i Sirije, i dalje umiru u Mediteranu (u Sredozemnom moru se sredinom novembra udavilo 75 imigranata nakon što su napustili libijsku obalu), na istočnim granicama (na poljsko-beloruskoj granici su se tih dana smrzli migranti sa Bliskog istoka pred kojima su Poljaci podigli zid) i u Lamanšu.

Iz francuskog ugla Džonsonova vlada nalazi politički interes u stalnom održavanju tenzija i pothranjivanju antievropskog i naročito antifrancuskog sentimenta kako bi potisnula u drugi plan probleme. Vetar u leđa ovakvom pristupu daju po zlu čuveni britanski tabloidi iz imperije Australijanca Ruperta Merdoka

Njihova smrt je oružje u diplomatskim prepucavanjima Londona i Pariza iza kojih stoje različiti politički i geostrateški interesi.

„Boris Džonson je populista i koristi sve što mu je pri ruci da ojača svoju političku moć u Velikoj Britaniji i da okrivi drugog za teškoće unutar zemlje“, rekao je francuski ministar spoljnih poslova Žan-Iv Le Drijan radiju Frans enter. „Ne možemo da vodimo ozbiljan dijalog ređajući populističke manevre čija je meta uglavnom Francuska“, objasnio je stav Pariza i podsetio da „u ime Britanaca upravljamo njihovim sopstvenim granicama“.

Prema sporazumu iz Tukea (grad na severnoj obali Francuske) koji su Pariz i London sklopili 2003. godine u cilju suzbijanja ilegalne imigracije, granične kontrole se vrše u Kaleu i drugim gradovima na francuskoj obali Lamanša za one koji se ukrcavaju na brodove za Veliku Britaniju, i na ulazu u voz za London na pariskoj stanici Gar di nor na kojoj francuski policajci kontrolišu putnike zajedno sa britanskim kolegama.

Isti princip primenjen je i sa britanske strane, sa kontrolama na stanici u Londonu i u luci u Doveru. Ovaj reciprocitet je, međutim, narušen velikim brojem ilegalnih prelazaka iz Francuske ka Velikoj Britaniji poslednjih godina. Francuzi su se našli u apsurdnoj situaciji da sprečavaju migrante koji žele da traže azil u Velikoj Britaniji da napuste njihovu teritoriju, što bi u nekim drugim zemljama osudili kao uskraćivanje slobode kretanja protivno međunarodnim zakonima, nedolično liberalnim demokratijama koje imaju pravo da kontrolišu spoljne granice ali ne i izlaske sa teritorije.

Bregzit je samo zaoštrio situaciju. London optužuje Francuze da ne kontrolišu dovoljno migrante, da ih namerno puštaju da bi kaznili Britance zbog Bregzita i sprečili druge zemlje da izađu iz Evropske unije, što u Parizu tumače kao populističku paranoju. Francuska nije privlačna za migrante kao što su to Nemačka i Velika Britanija, što zbog jezika, što zbog kulturoloških afiniteta, ali i iz ekonomskih razloga. Fenomen da su imigranti spremni da stave život na kocku kako bi iz Francuske prešli u Veliku Britaniju Francuzi objašnjavaju britanskim ultraliberalnim ekonomskim modelom koji favorizuje „moderno ropstvo“, kako je to francuskom javnom servisu objasnio francuski državni sekretar Kleman Bon, zahvaljujući brojnim poslovima koje migranti mogu da nađu na crno, bez socijalne zaštite i elementarnih prava, što u Francuskoj, koja još uvek brani princip socijalne pravde, nije slučaj. „Bregzit je uništio poverenje i brojne saradnje“, konstatuje Bon.

Kritičari sporazuma iz Tukea kažu da je Francuska svedena na ulogu žandarma kog Britanci plaćaju da na njihovoj teritoriji zadrži migrante, baš kao što Turska i Maroko rade za Francusku i Evropsku uniju. „Licemerno je da Englezima odbijamo ono što tražimo od Turaka“, primetio je jedan slušalac na francuskom radiju. Drugi opet ukazuju da Džonson traži od Pariza ono što Francuzi rade na italijanskoj granici – vraćaju nazad u Italiju ilegalne migrante koji pokušavaju da pređu granicu.

Restriktivne migracione politike Londona i Pariza se u osnovi ne razlikuje mnogo. I jednima i drugima je cilj da spreče ulazak velikog broja migranata i da život ilegalnih migranata učine nepodnošljivim i nedostojnim kako bi odvratili one koji nameravaju da krenu njihovim stopama. Pokazuje se, međutim, da tako nisu zaustavili ilegalne prelaske u Evropu, već su samo doprineli da se rizici povećaju, pa tako i broj žrtava. „Britanci nikad nisu zadovoljni, uvek traže više i ne drže se onoga što su obećali i što je dogovoreno. Ranije su pristali da prihvate maloletnike koji su u porodičnom srodstvu sa onima koji su već u Velikoj Britaniji, ali to se veoma retko primenjuje. U svim domenima preteruju i nemamo načina da im odgovorimo osim da pripretimo. Situacija nije slavna“, primetio je za radio Frans kultur sociolog i demograf Fransoa Eran koji se bavi migracijama.

Rat oko ribe

Još jedan povod za rat je ribolov i odbijanje Velike Britanije da izda dozvole francuskim brodovima da love u njenim vodama, kao što je predviđeno sporazumom o Bregzitu. Britanci su dodali uslov da im ribolovci dostave dokaze da su u tim vodama pecali ranije, od 2012. do 2016. godine, što manji brodovi često ne mogu da ispune. Do sada je odobreno 960 dozvola, a sporno je još 150, zbog čega je Pariz u septembru uputio pismo predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen u kome se kaže da je „važno da se evropskoj javnosti pokaže da se ne pregovara o obavezama koje su već preuzete i da je veća šteta napuštanje Evropske unije nego ostanak u njoj“. Boris Džonson je britanskoj javnosti objasnio da Francuska traži da se Velika Britanija „kazni“.

Makron je početkom novembra zapretio da će da uskrati britanskim brodovima da istovaruju robu u francuskim lukama, na šta je britanska ministarka spoljnih poslova Liz Tras uputila ultimatum Parizu da u roku od 48 sati povuče „potpuno nerazumne“ pretnje, upozoravajući da će Britanija da iskoristi mehanizme koje predviđaju trgovinski sporazumi sa Evropskom unijom. Kako pregovori ne napreduju, francuski ribari su prošle nedelje kratkotrajno blokirali luke kako bi sprečili britanske brodove da se iskrcaju. Iako Evropljani nisu zainteresovani da uđu u rat sa Britancima oko ribe – belgijski i holandski ribari koji takođe love u britanskim vodama su manje ratoborni od francuskih – za Pariz je to stvar dogovorenih principa i političko pitanje. „Borićemo se za svaki brod“, poručuje francuski ministar spoljnih poslova, dok u Londonu kažu da imaju pravo da traže dozvole koje hoće za brodove u njihovim vodama. Džonson se predstavlja kao zaštitnik nacionalnih interesa koji želi da povrati kontrolu nad britanskim vodama i dobit od ribolova, a Francuska želi da pokaže suverenitet i moć u trenutku kada se sprema da od 1. januara preuzme predsedavanje Evropskom unijom. Brisel je na zahtev francuskih vlasti dao rok Londonu da reši spor sa Parizom do 10. decembra.

Kamen razdora

Iz francuskog ugla Džonsonova vlada nalazi politički interes u stalnom održavanju tenzija i pothranjivanju antievropskog i naročito antifrancuskog sentimenta kako bi potisnula u drugi plan probleme sa kojima se suočava od početka zdravstvene krize, koji su naročito veliki u ekonomiji i zdravstvu. Vetar u leđa ovakvom pristupu daju po zlu čuveni britanski tabloidi iz imperije Australijanca Ruperta Merdoka, ubeđenog antievropljanina čiji je uticaj na britanske političare i vladu ogroman i koji je u velikoj meri pomogao da dođe do Bregzita. U Velikoj Britaniji je četiri puta više zaraženih od kovida nego u Francuskoj, a ekonomska dijagnoza je još lošija. Procena je da je Bregzit doveo do pada privrednog rasta od 4%, a da je pandemija umanjila BDP za 2%, odnosno da je Bregzit koštao dva puta više od pandemije. Britanci beleže manje direktnih stranih investicija, nemaju pristup evropskim fondovima solidarnosti za pokretanje privrede, privredni rast je ispod francuskog, što doživljavaju kao udarac, imaju manjak radne snage i probleme oko snabdevanja ali to ne dovode nužno u vezu sa Bregzitom.

Od ksenofobične politike Britanaca, pa i Francuza, najveću korist je izvukla Nemačka, koja je svoju privredu „osvežila“ kvalifikovanom radnom snagom iz istočne Evrope, kao i migrantima sa Bliskog istoka i iz dalekih azijskih i afričkih zemalja

„Javnost u Velikoj Britaniji je zasićena Bregzitom, niko više ne želi da priča o tome. Vladu više vodi ideologija suverenizma, to je motiv iza ovih napada“, smatra Šarl Grant, direktor Centra za evropske reforme. Ali proces koji je pokrenuo Bregzit nije završen, analizira u tekstu na sajtu ovog britanskog tink-tenka. „Dve strane će još dugo da pregovaraju o neslaganjima“ koja prate sprovođenje sporazuma, od kojih je po njemu najopasnije pitanje statusa Severne Irske, koje je oživelo stare podele na one koji su za uniju sa Velikom Britanijom i one koji žele da ostanu deo zajedničkog tržišta Evropske unije. Ove tenzije bi mogle da dovedu do ukidanja sporazuma o slobodnoj trgovini koji predviđa Bregzit i do trgovinskog rata između Velike Britanije i Evropske unije sa dalekosežnim posledicama.

U svemu tome Britanija je sama i traži partnere ali ih ne nalazi. Sjedinjene Američke Države su usmerile snage na obračun sa Kinom, a London u tome sledi Vašington, afirmišući svoju atlantsku i pacifičku orijentaciju. Zato su pristupili vojnom savezu sa SAD i Australijom, Aukus, čiji inicijator je bio Vašington, iako on za Veliku Britaniju nema veliki značaj. San o „Globalnoj Britaniji“ i povratku nekadašnjeg ogromnog imperijalnog prestiža u Aziji, samo je simboličan, jer Velika Britanija ima jedan nosač aviona u Aziji, dok njeni diplomatski i vojni resursi ostaju u Evropi, u sklopu NATO-a u kome ima veliki uticaj na evropsku bezbednost. Ovaj novi vojni savez je, međutim, još jedan kamen razdora između Pariza i Londona jer je krunisan diplomatskim skandalom i „zabadanjem noža“ u leđa Francuzima, koji su izgubili „ugovor veka“ o prodaji podmornica Kanberi, nakon što se Vašington dogovorio sa vlastima Australije da im proda svoje podmornice na nuklearni pogon ne obavestivši evropskog saveznika o svojim planovima.

„Evropa je mnogo oslabila zbog veoma loših odnosa EU i Francuske“, smatra Grant, koji u tome vidi prepreku za jačanje evropske strateške autonomije, što je želja Emanuela Makrona. „Ova ideja, koja je inače dobra, teško će da se ostvari bez Velike Britanije koja ima mnogo vojnih i diplomatskih resursa. Sukob oko ribolova i Aukus su naudili strateškim i vojnim odnosima dveju zemalja“, ocenjuje britanski analitičar. Ovaj sukob će se odraziti i na odnos snaga unutar same Evropske unije.

1 KOMENTAR

  1. “Лордовске” подле лопурде и моралне наказе – у клинчу.

Comments are closed.