Ozoniranje pravne sigurnosti

    Piše Ivan Nikolić, advokatska kancelarija SOG / Samardžić, Oreški & Grbović

    0

    Tokom vanrednog stanja koje je u Srbiji uvedeno radi sprečavanja širenja virusa Covid-19, svedoci smo borbe države na različitim frontovima za očuvanje, pre svega, zdravlja stanovništva. Iako je Srbija u ovu borbu ušla, čini se, nepripremljeno, konsolidacija je usledila relativno brzo i sprečila je italijanski scenario.

    Ipak, borbu sa opakom pandemijom neretko su podrivali neutemeljeni saveti javnih ličnosti i dela struke o sprečavanju širenja virusa kao i njegovoj navodnoj neškodljivosti.

    Paralelno s tim, država aktivno preduzima mere podrške privredi radi ublažavanja posledica krize. Međutim, dok s jedne strane uvodi različite podsticaje (kreditne i poreske olakšice, isplate minimalnih zarada radi očuvanja radnih mesta, itd.), s druge strane nekim privrednim subjektima ukinuti su zakonom predviđeni podsticaji.

    Izdvojio bih primer u kom je država preko EPS-a prestala da otkupljuje tzv. zelenu električnu energiju, zbog stava da je pandemija događaj više sile koji utiče na mogućnost otkupa. Međutim, iako pandemija može imati obeležja više sile, ona u ovom slučaju ne utiče na mogućnost izvršenja obaveza EPS-a da otkupljuje električnu energiju. Naime, državni vrh je objasnio da država ima znatne novčane rezerve, te da se očekuje najbolje moguće kretanje BDP-a u godini krize. Dakle, kriza izazvana pandemijom ne bi trebalo da utiče na mogućnost otkupa zelene električne energije ili barem na mogućnost pomoći proizvođačima da održe proizvodnju na minimumu isplativosti.

    Posebno treba imati u vidu činjenicu da su podsticaji za proizvodnju zelene električne energije predviđeni zakonom u cilju smanjenja zagađenja i da su brojni proizvođači vođeni potrebom države za razvijanjem ovog sektora izgradili postrojenja, istovremeno se zadužujući kod domaćih i stranih banaka. Sve bi ovo bilo mnogo lakše da ekskluzivno pravo na otkup nema jedino EPS, pa tako proizvođači zelene električne energije ne mogu nikom drugom prodati svoj proizvod. Štaviše, pojedinim proizvođačima (poput postrojenja na biomasu) treba više meseci da ponovo pokrenu proizvodnju.

    Ovakvim odnosom pokazuje se ne samo nedoslednost u ostvarivanju zakonom predviđenih ciljeva – podsticanje proizvodnje struje iz obnovljivih izvora i posledično smanjenje zagađenja vazduha – već i izražen rizik poslovanja u privredi usled nepoštovanja principa pravne sigurnosti.