Postoji samo jedan trenutak kada možeš, bez razmišljanja o stanju sopstvene psihe, da se raduješ golu koji je primio tvoj tim. Samo onda kada je taj gol postignut u slavu života.
I upravo su tako mogli da razmišljaju – ali da li su stvarno – navijači Srbije kada su „orlovi“ primili treći gol na stadionu Parken, u prijateljskoj utakmici protiv Danske.
Primio je loptu, povukao je paralelno sa linijom šesnaesterca, niko od odbrambenih igrača nije izašao u blok i on je uradio ono što najbolje radi i što malo ko ume tako fino, stilski pažljivo obrađeno, kao on. Udario je loptu i poslao je u malu mrežicu (jedini dozvoljeni pleonazam) gola Predraga Rajkovića.
Spiker na stadionu urliknuo je u mikrofon: Kristijaaaaan Erikseeeeeen!
I aplaudirali su i neki igrači na klupi Srbije.
Ako je trebalo da baš protiv naše reprezentacije Eriksen prvi put na svom terenu, prvi put baš na tom stadionu i baš u tom dresu da gol, vredelo je biti sa te druge strane i primiti taj treći – nikome važan – gol.
Postigao je kapiten Danske jedan pogodak i protiv Holandije. I gol za Brentford, ali taj koji je dao Srbiji simbol je pobede života nad smrću.
Kada su baš na tom terenu, njegovi saigrači i prijatelji predvođeni Simonom Kjerom, napravili živi zid oko Kristijana koji je izgubio svest i koji je delovao kao da u prenosu uživo, na utakmici Evropskog prvenstva gubi život, mislili smo da bi bilo lepo samo da ne bude kraj. Samo da ostane živ sve i da nikada više ne izađe na teren. Sve i da nikada više ne pogleda nijednu utakmicu. Da zaboravi i da je igrao fudbal, ali da bude živ jer koliko god bila važna, ta igra nije važnija od života.
Ali on je uspeo da se vrati.
U Italiji ga nisu hteli, po pisanim i nepisanim medicinskim zakonima, pa su ga uzeli u danskom čedu u Premijer ligi, i vratio se i opet leprša i opet radi stvari koje tako stilski obrađeno ume samo on.
Od smrti je – pokazaće Eriksen kada spakuje loptu u pleonazam Rajkovićevog gola na Parkenu, dok protivnici aplaudiraju, a spiker urla u mikrofon – od smrti je ta igra i dalje važnija.
