Nakon ubistva kojeg se postideo, počeo je svoj beg. Od svog dela i od sebe samog, lutao je i tražio utehu nakon pucnja koji je nastavio da odzvanja u noći. Kraj čina, publika u beogradskom pozorištu gromko aplaudira izvođenju Evgenija Onjegina koga je na beogradske daske postavio Jurij Ljvovič Rakitin.
U publici je veliki broj Rusa koji kao da na sopstvenoj koži osećaju Onjeginovu sudbinu – pucanj koji i dalje zvoni i stid od kog se ne može pobeći.
***
Prošao je jedan sat po ponoći tog 17. jula 1918. godine kada su stražari ušli u sobu i naredili Nikolaju, njegovoj supruzi Aleksandri, njihovoj deci i preživelim slugama, među kojima je bio i porodični doktor Eugen Botkin, da se najbrže što mogu pripreme za polazak.
Gotovo da je bilo moguće čuti pucnje u daljini. I dok je porodica Romanov tako stajala, kao da se priprema za porodični portret, u sobu je ušla grupa od 12 teško naoružanih vojnika.
Ovoga puta pucnji su bili previše blizu…
Tako je, pre tačno 102 godine ugašena trovekovna dinastija Romanova i time je istorija pripremila dramu za budućnost.
Veliki broj poštovalaca carske porodice, onih koji su se borili na strani Bele garde, spakovali su svoje stvari i pošli u emigraciju. Oni bogatiji, završili su u Parizu ili Briselu. Desetine hiljada njih pošli su put Kraljevine Srbije.
Preko Bugarske, ili obilaznim putem preko Istanbula, Tunisa i kasnije Jadranskog mora, do Dalmacije, veliki broj Belogardejaca svoju je budućnost pronašao na teritoriji nove Kraljevine, koja ih je, vođena ambicioznim, mladim kraljem prihvatila kao svoje.
I bili su svoji na svom. Kralj Aleksandar je razmišljao i kao pametan državnik i kao povređeni, običan čovek. Znao je da borbe crvenih i belih u Rusiji nisu okončane i da će poštovaoci carske porodice pokušati da se vrate u Rusiju i tamo obnove politički život po modelu kakav je bio primenjivan pre revolucije. Znao je da u tom slučaju oni nikada ne bi zaboravili njegovo dobročinstvo.
Kao student iz Sankt Peterburga, naslenik kralja Petra I znao je i kolika je vrednost ruskih naučnika i umetnika i da bi oni mogli da pomognu u razvoju Beograda i čitave države koja je tek hvalata zalet.
Sa druge strane, njegova obećana draga Tatjana, koja je takođe bila od Romanovih, pala je od ruke „crvene garde“. Možda je u toj gostoljubivosti, samo možda, bilo i trunke želje za osvetom.
Ipak, Rusi nisu želeli da se zadrže u Beogradu zauvek, iako su Srbiju smatrali svojom „drugom domovinom“, kako je govorio general Vrangel.
Želeli su da se vrate kući i svrgnu one koji su se drznuli da dignu ruku na cara.
Danas se govori o tome da je prvi koji je ujedinio crvenu i belu Rusiju upravo ruski predsednik Vladimir Putin.
Gledano iz ugla zapadnih medija, Njujork tajmsa, Forin polisija, Indipendenta, Putin je ustvari predsednik koji je tokom svojih mandata „bez kraja“ pokrenuo proces restaljinizacije i rusko unutrašnje pomirenje je samo i jedino privid.
Mikhail Remizov, bivši direktor Instituta za Nacionalnu strategiju smatra da to nije istina.
„Putin nije vožd. Nije staljinista čak ni u onom malom, pozitivnom smislu. On ne uspeva u potpunosti da kontroliše svoj sistem. Ne polazi mu za rukom da ono što je Staljin rešavao nasiljem rešava bez nasilja. Zbog toga ne možemo govoriti o restaljinizaciji“, smatra Remizov.
Pored toga, najveći zaokret u posmatranju jedne istorijske ličnosti za vreme Putinove vlasti, dogodio se na primeru cara Nikolaja II Romanova.
Nikolaj je za vreme komunista bio poznat kao „krvavi“, a danas o njemu govore kao o caru-svecu.
Tagovi
