“Ovo je Srbija”: Sistem u kojem je moguće da Tole Karadžić pobedi Radomira Antića nema nikakve šanse

3

Uradio sam mnogo intervjua u životu, ali retko koji mi je ostao u sećanju kao razgovor sa Radomirom Antićem pre 11 godina u Kovilovu. Bila je to pomalo čudna ideja, da ja kao politički novinar pokušam da napravim sa novim selektorom političko-društveni intervju, pošto je njemu uspelo ono što nikome nije – vratio je kult reprezentacije, a ceo stadion je pevao himnu za koju se mislilo da niko ne zna ni reči.

Nismo čak imali ni neki tim, praktično smo igrali bez špica, ali se u vazduhu osećala promena. Fudbal je počeo da liči na košarku, što je bilo čudno u zemlji u kojoj ne možete da nađete oblast u kojoj može da se složi više od pet ljudi.

Zapričali smo se na intervjuu da bismo posle sat vremena videli Miliju Babovića kako strpljivo čega da ga pozdravi. Igrači nisu počeli ručak dok se nije pojavio Mister. Sve je nekako izgledalo kako treba. Radomir je ispričao da ga najviše nervira to naše “Ovo je Srbija” koje služi kao izgovor za sve naše gluposti, poručio da se naši udžbenici nisu pokazali u praksi, da ne možemo bilo koga da imitiramo već da prepoznamo realnu situaciju i počistimo prvo ispred svog dvorišta. Glavna odlika našeg mentaliteta, ocenio je, jesu štos i dribling, ali kao i u fudbalu, to mogu da sprovedu samo formirane ličnosti koje su prethodno savladale tehniku. To je privilegija šampiona.

Bio je to zapažen intervju. Ivica Dačić ga je zvao čim su se pojavili prvi primerci na Terazijama, Tadić za nekoliko dana. Ali Radomira nije zanimala politika. On se kao i Vlade Divac vratio u zemlju da pokuša da nešto promeni. Videlo se odmah da će to teško da ide…

Kakve šanse ima zemlja koja otera čoveka koji je udario temelje triju najvećih španskih timova? Da li mi imamo znanja da vidimo kuda se danas kreće naša civilizacija?

Posle mnogo godina sedeo sam s Radomirom u njegovom stanu u Marbelji. Njegova supruga Vera napravila je ručak, on se igrao sa mojom Nikom, prosto je neverovatno koliko je voleo decu, krajičkom oka gledajući neku utakmicu, pošto je sve gledao, da bi onda u jednom trenutku gotovo zaplakao kada smo počeli da pričamo o reprezentaciji. Izvadio je neku analizu napisanu na sto strana, pasionirano pričao o utakmici sa Australijom. Rekao je još mnogo stvari koje naravno neće napustiti tu sobu, ali sam ja isto veče shvatio da sistem u kojem je moguće da Tole Karadžić pobedi Radomira Antića nema nikakve šanse.

Kakve šanse ima zemlja koja otera čoveka koji je udario temelje triju najvećih španskih timova? Da li mi imamo znanja da vidimo kuda se danas kreće naša civilizacija? Koliko će uopšte ljudi da razume intervju Fransisa Fukujame, jednog od najuticajnijih mislilaca današnjice, u kojem, po uzoru na Branka Milanovića, najavljuje kraj neoliberalnog kapitalizma koji su uspostavili Margaret Tačer i Ronald Regan?

Da li je to najava kraja liberalno-meritokratskog kapitalizma, koji će da se transformiše u “narodni kapitalizam”, kako najavljuje Milanović, u kojem bi prihodi od oba vida proizvodnje, i kapitala i rada, bili pravednije raspoređeni, ili će Kina, što koliko vidim u Srbiji mnogi priželjkuju, kao najuspešnija ekonomska sila uskoro da nametne i svoj politički i ideološki sistem?

Ali ko je Milanović, koga poslednjih godina najviše citira Fukujama, u svojoj sopstvenoj zemlji? Da li on nekom ovde smeta? Zauzima nečije mesto? Gde je intelektualna ili akademska javnost koja bi insistirala na njegovom uključivanju u sistem? Ili na povratku intelektualaca u politiku kako bismo uopšte mogli da promišljamo o nekakvoj budućnosti.

Branko Milanović svuda po svetu putuje sa srpskim pasošem, što mu stvara probleme oko viza ili praćenja koliko je dana negde ostao, ali nije ni pomislio da uzme britansko ili američko državljanstvo koje mu stalno nude. Kada dobije Nobela, a realno od svih na trenutno ima najveće šanse, kao najveći autoritet na temu nejednakosti, prihvatiće ga i njegova nacija.

Ili kako je jednom Vladi Divcu rekla njegova supruga Snežana: “Da umreš, mnogo bi te lepo sahranili, a do tada izdrži!”

O svemu tome razmišljao sam iščitavajući vesti o smrti Radomira Antića. Sa bistrinom koju, čini mi se, imaju samo Užičani, i temeljnim znanjem koje je stekao u vrhovima svoje profesije, divnom decom i unucima koje nije razmazio kao drugi ljudi kod nas koji su stekli kapital, on je ovoj naciji ponudio da joj promeni fudbal, sport, na kraju i mentalitet, koji je doveo do toga da je ceo stadion pevao himnu jedino dok je on bio selektor.

Ali Srbi su se po običaju ponašali kao da imaju ljudi za bacanje… I shvatili koga su izgubili tek posle njegove smrti… Ovo je, ipak, Srbija.

*Kolumna Veljka Lalića iz aktuelnog Nedeljnika

3 KOMENTARA

  1. Postovani Veljko Lalicu, zaista ste pogodili u sred mete. zavaljujem se iskreno . Ja sam uz Jelenu Gencic i par srpski trenera jedan od oni koji su stvorlil srpsku tenisku generaciju koja je osvetlala mracne dane i godine Srbije. Vas tekst mi je melem na dusu.

  2. Branko je neprikosnoveno ime u oblasti kojom se bavi. Ali treba biti oprezan sa nagadjanjima poput tog da je osoba na -ic najbliza Nobelovoj nagradi. Diskutabilno je, ali postoji istrazivac u istoj nauci za koju se moze tvrditi da je svojim doprinosima mozda i blizi tome, Bojan Jovanovic.

Comments are closed.