Sretneš se sa tim vrlo rano. Krene uglavnom, ako ne i pre od nekih bliskih ljudi ili očevih prijatelja, u školi, da li te je neki dečak na silu uhvatio za grudi ili zadnjicu, razredni dao seksistički komentar na tvoj izgled, grupa dečaka te je ugurala u školski toalet. Kad najljubaznije moguće, jer nećeš probleme, odbiješ udvaranje na žurki, on ti kaže: “Ti si kao neka riba!?”, i pošto znaš šta može da bude ako kreneš da se svađaš, gledaš samo da se što dalje skloniš od njega.

Drugarica je pričala kako se neki tip trljao o nju u autobusu, ostale su fleke po jakni, o pocepanim hulahopkama. Ona je rekla kako ju je tatin prijatelj “napao”, čvrsto se pribio uz nju, došla je kući izbezumljena, majka je odmah pitala “Šta se desilo?”.

Da li svačije ćerke treba da prolaze isto, i sinovi, da bi se razumelo šta znači kada uđeš u tuđ prostor bez dozvole?

Na faksu će pričati o nekim profesorima i pozivima studentkinjama u kabinet. Drugi tip će ti reći da je on mislio da “hoćeš zato što si izazovno igrala”. Pričaće ti koleginica kako joj je jedan urednik slao fotografije svog polnog organa, druga kako ju je jedan kolega pribio uza zid… Slušaš o tome ceo život. I pitaš se kada će muškarci da shvate.

Slušamo ovih dana da “NE znači NE”, ali ljudska bića ne komuniciraju samo rečima, dovoljan je pogled, izraz lica, pokret, suza da kažu kada treba da se stane. Da li svačije ćerke treba da prolaze isto, i sinovi, da bi se razumelo šta znači kada uđeš u tuđ prostor bez dozvole?

Slučaj seksualnog zlostavljanja Milene Radulović i drugih devojaka, verovatno najvećeg poznatog u našoj novijoj istoriji, a potom i navodi Danijele Štajnfeld da ju je silovao Branislav Lečić, “pomerili” su sve. Svi sada razmišljaju. Od zabrinutih roditelja – gde su i s kim su im sve bila deca, da li su nekada nešto primetili i da li je to moglo nešto da znači, preko žrtava koje se “lome” da li da i one kažu, pa do, nadamo se svih jer svih se tiče, a najviše se preispituju, ili bi makar trebalo, muškarci. Da li je trebalo staviti ruku oko njenog struka tokom fotografisanja? Da li je trebalo poljubiti u vrat umesto u obraz? Biće dobro ako muškarci počnu sebi da postavljaju neka pitanja.

I dok su neki pravi znalci za dužinu suknje i kada je bila “prekratka”, istovremeno će se praviti da nisu znali da ona to nije želela i da je ta suknja bila znak da sme da pređe crvenu liniju koju nije smeo. To sa suknjama je toliko banalno, kao kada bi žene silovale muškarce koji nose kratke šortseve. Krajnje glupa objašnjenja od muškaraca, zbog čega su uradili nešto što neka žena nije želela, slušamo decenijama. Mislili smo da smo se dobro razumeli gde su granice naših sloboda, zašto se neki muškarci i dalje prave da nisu? Ili možda stvarno veruju u to što govore jer imaju podršku.

Pre nego što je seksualno uznemiravanje uvedeno kao krivično delo, mi smo imali jedno veliko ismevanje u medijima – da neće muškarci moći da se udvaraju ženama što je potpuna neistina, ali i u udvaranju postoje određene granice, podseća Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra. Centralna stvar kod seksualnog uznemiravanja, nije samo da li su muškarci razumeli, dosta toga ide i iz ličnog – šta je za mene seksualno uznemiravanje, ne mora biti isto za vas.

Da ne bi bilo “niko mi nije rekao”, što uopšte nije opravdanje, vreme je da se otvoreno priča, kaže, da neka ponašanja koja žene trpe godinama nisu u redu. I oni to moraju da čuju. To treba da kažu i žene, ali i muškarci jedni drugima. Ako su drugari. Da ti sutra taj drug ne napadne ćerku

“Stvar je u tome, i to je ono što mi govorimo ženama ako i kada nam prijavljuju, da li su drugoj strani rekli ili napisali poruku da to za njih predstavlja uznemiravanje, agresiju, da ne želi to da sluša i da prelazi granicu. I tu je sada pitanje kako ova druga strana postupa. Ako vi nekome kažete da prestane, da je prešao granicu i da je uvredljivo i taj više nikada to ne ponovi – onda je razumeo poruku, a ako nastavi i pored toga što ste rekli i napisali, onda se ulazi u domen krivičnog dela”, rekla je Vanja Macanović u razgovoru za Nedeljnik.

Da ne bi bilo “niko mi nije rekao”, što uopšte nije opravdanje, vreme je da se otvoreno priča, kaže, da neka ponašanja koja žene trpe godinama nisu u redu. I oni to moraju da čuju. To treba da kažu i žene, ali i muškarci jedni drugima. Ako su drugari. Da ti sutra taj drug ne napadne ćerku.

Jer dvojica od trojice muškaraca smatraju da ponavljanje neželjenih poziva na piće, večeru ili sastanak nije seksualno uznemiravanje, pokazalo je onlajn istraživanje kompanije Instamotor. Jedan od trojice muškaraca kaže da se direktno suočio sa prestupnicima kada su bili svedoci seksualnog uznemiravanja ili napada, četvrtina kaže da je intervenisala na drugi način (prekid, ometanje itd.), 18% muškaraca kaže da ništa nisu rekli ili učinili, a više od četvrtine muškaraca kaže da im je žao što nisu učinili više kada su bili svedoci seksualnog uznemiravanja.

Da li muškarci razumeju gde je granica, da li su žene jasne, da li naše društvo podržava izgovore da je žena nekako morala da pruži ono “Ali” koje će da opravda razlog da se ta granica pređe.

“Ja mogu da uradim šta god, ali mene ne sme niko zbog toga ni da siluje, ni da udari, povredi, udari, ubije… Dok se ne promeni stanovište kod svih i u društvu i među profesionalcima, mi nećemo napredovati”, napominje Vanja Macanović.

Mnogo bi bilo teško živeti na svetu koji je toliko nebezbedan da budete silovani samo zato što ste se našli na određenom mestu u određeno vreme. I onda mora da postoji nešto drugo, neki razlog, a psiholozi će vam reći da to pripada ljudskoj prirodi.

“Da li je žrtva nešto uradila je nešto što se postavlja kod svih krivičnih dela zato što svi, kao ljudi, posmatramo tako stvari da je prosto neverovatno da vam se nešto desi a da vi tome niste doprineli. Tako ljudi generalno racionalizuju. Tako je i među profesionalcima, bez obzira da li je silovanje, zlostavljanje ili neko drugo krivično delo. Te stvari koje opravdavaju to što je neko učinio je fenomen koji ne postoji samo u Srbiji. Žene u jednoj latinoameričkoj državi protestovale su jer je sutkinja napisala u presudi da je olakšavajuća okolnost bila što je žrtva nosila donji veš crvene boje. Žene su izašle na ulicu noseći gaćice crvene boje. Otkad je boja donjeg veša poziv da vas neko siluje? Ili bilo šta?”, naglašava Vanja Macanović.

Druga stvar je, dodaje, pitanje koje se postavlja među profesionalcima a to je nešto što je ušlo u našu praksu, ali i svuda u svetu – šta je doprinos žrtve izvršenom krivičnom delu.

“I onda sudije pišu šta je bio doprinos žrtve i stave ovakve budalaštine, što je sramotno. Sistem vam žrtvu vraća u ponovno zlostavljanje, implicira joj se odgovornost i krivica za to što joj se desilo. Ne da muškarci nisu shvatili, nego imaju ohrabrenje da to rade i dalje”, zaključuje Vanja Macanović iz AŽC.

Kada se desi neki slučaj kao ovaj sada, reakcije muškaraca budu različite. Većina zaista saoseća, Milena Radulović, Iva Ilinčić, Danijela Štajnfel i sve devojke su dobile ogromnu podršku kolega. Neki se izvinjavaju ženama i u ime onih koji su im učinili zlo, neki odbijaju da prihvate da se te stvari dešavaju, jer nisu “nikada videli”, jednostavno ignorišu, jedan broj biva rezigniran jer “eto ne može ni na piće više da je pozoveš a da te ne optuži za seksualno zlostavljanje” ili “bolje da nemam više ništa sa ženama i budem sam nego u zatvoru”. Najveći problem su oni koji ovaj problem vide kao ženska umišljanja i preuveličavanja, da je odbijanje deo udvaranja i dokazivanja muške upornosti (jer ne lep, nego uporan) uz klasična optuži-žrtvu objašnjenja “da su to same tražile”, “pa što se sredila”, “izazivala me je pogledom…”. Gnusne komentare ne treba čitati, ali činjenica je da i oni govore o iskrivljenoj slici. Ima među onima koji brane zlostavljaće i žena koje veruju da su žene krive kad im se dogodi seksualno nasilje.

Imali smo i slučaj udžbenika “Kriminalistika” profesora sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu u kojem se navodi da žrtva silovanja najčešće “sama daje doprinos krivičnom delu”, i to svojim “nepromišljenim ponašanjem”, između ostalog ako “šeta noću po livadi”

Da li mi ipak nismo dalje odmakli od one čuvene iz našeg folklora “dok kuja ne mahne repom…”

Da li su na to mislili i na Pravnom fakultetu u Beogradu u čijim Standardima rada postoji sporan član koji se odnosi na pravila oblačenja studenata i studentkinja. Jer kad ti Pravni fakultet priča o “davanju povoda upravo izgledom, oblačenjem ili ponašanjem – za seksualno uznemiravanje, rasnu, versku i druge oblike diskriminacije” naknadno objašnjavajući da je u pitanju bila “nesrećna formulacija koja nikada nije postala norma”, jasno je da nisu u pitanju pojedinci, već problem na nivou društva i institucija, pa čak i onih koje bi trebalo da brane prava.

IDE KAO POŠALICA DA “TRI PUTA NE, U STVARI ZNAČI DA”. ZATO DECA OD PREDŠKOLSKOG UZRASTA TREBA DA SE UČE DA “NE” ZNAČI “NE” I DA POSTOJI MESTO NA KOJEM SE ZAUSTAVLJATE

Imali smo i slučaj udžbenika “Kriminalistika” profesora sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu u kojem se navodi da žrtva silovanja najčešće “sama daje doprinos krivičnom delu”, i to svojim “nepromišljenim ponašanjem”, između ostalog ako “šeta noću po livadi” ili da “ženska osoba svojim ponašanjem dopušta stvaranje situacije u kojoj je ona na osnovu prosuđivanja bila dužna da predvidi mogućnost konfrontacije”.

A pošto sve kreće od najranijih dana, znamo da su žrtve koje su optužile Miroslava Aleksića za silovanje i nedozvoljene polne radnje tada bile maloletne, važno je o tome pričati od ranog uzrasta.

Deca uče kako se razmnožavaju silikatne alge i trepljari, ali nemaju seksualno obrazovanje. Jer nije dovoljno ako se kod kuće objašnjava da devojčice ne treba hvatati za grudi, da je za sve neophodan pristanak, i ako dečak gleda svog oca koji poštuje majku, pa posle prenosi taj model ponašanja na druge žene. Koliko dečaka to nema od koga da čuje i za uzore ima loše modele?

“Nažalost, to što se uči i to što profesori Pravnog fakulteta uče neke buduće stručnjake nekada bude potpuna katastrofa, neki to napišu u svojim knjigama i to bude zvanični udžbenik iz kojeg uče generacije”, kaže Vanja Macanović.

Ide kao pošalica da “tri puta NE, u stvari znači DA”. Zato deca od predškolskog uzrasta treba da se uče da “NE” znači “NE” i da postoji mesto na kojem se zaustavljate.

“Te stvari o uzajamnom poštovanju, ali i da dete zna šta su dozvoljeni, a šta nedozvoljeni dodiri, treba da se uče od najranijeg uzrasta. Naša deca su mnogo na internetu i tamo vide svašta i koliko god mi negodovali, ima i pozitivnih stvari kao što su jutjuberi koji pričaju o važnim stvarima kao što je seksualno obrazovanje. Tako je jedna mlada jutjuberka ispričala svoj slučaj i kako je ona reagovala, što je način da deca uče kako treba reagovati”, daje primer naša sagovornica.

Govori o slučaju kada je otac slao poruke drugarici svoje ćerke. Devojčica je odmah rekla mami i to je bilo prijavljeno. Shvatila je, kaže Vanja Macanović, da ona svoju ćerku nikada nije pitala šta bi ona uradila u toj situaciji.

“Upitala sam je i ona je rekla da bi obrisala poruke. Rekla sam: ‘Jaoj, nemoj molim te da brišeš nego mi odmah pokaži.’ Ni roditelji ne znaju sve. Koristite jutjubere i serije da pokrenete te teme, da kao roditelj pokrenete inicijativu da ste spremni da pričate o ‘temama za odrasle’, da bi vam se dete sutra poverilo, da ne bi imalo strah i da zna da to nisu teme o kojima treba da se ćuti.”

Možda svi da isprobamo, da čujemo šta će nam deca reći. Samo da više ne ćutimo.

1 KOMENTAR

  1. Koja generalizacija, sramotno.
    Ceo život poštujem žene, ne prelazim granicu nikada i šta sam dobio? U više navrata sam dobio odgovor: pa što nisi pokušao nešto? Pa kako da pokušam ako je to silovanje?
    A o seksualnom uznemiravanju muškaraca kao što je drsko prikazivanje svog tela i obnaženih delova da ne počinjem. Pa šta mi muškarci da radimo, takva nam je priroda…da menjamo psihologiju mušku i ne reagujemo na golotinju? Ko zna i nešto malo o psihologiji zna da to teško ide…
    A možda ne bi bilo loše da zabrinute feminističke dame popričaju sa svojim drugaricama koje daju prednost besnim kriminalcima, bahatim političarima, raspojasanim pevačim i uobraženim glumcima u odnosu na fine momke. To je uvek bilo i ostaće tako, deo žena se loži na sirovine i obezbedjuje im potomstvo dok se feministkinje muče da objasne koliko su zlo muškarci. A mi fini, vodimo neki drugi život. Da li treba da objašnjavam kuda ovo vodi, i kako se završava kad se uglavnom primitivni razmnožavaju?

Comments are closed.