Iz detinjstva potiče i anegdota koja će princu Đorđu staviti do znanja da iako knjažev unuk, iako rođen na Cetinju, on ipak nije Crnogorac, i ne doživljavaju ga svi kao njihovog. U jednoj dečjoj tuči sa izvesnim Ivom, napravio se krug dečaka i devojčica. Gotovo svi su listom stali uz malenog Crnogorca. „Udri, Crna Goro!“, navijali su kada su počele da lete šake.
Mali knežević biće toliko povređen da će pasti u postelju i odležati nekoliko dana – društvo će mu, dok je bolovao, praviti tetka Jelena, kojoj će se kasnije, kada ona postane italijanska princeza, često obraćati pismima i verovati u nju – a njoj će se i požaliti:
„Crnogorci me ne vole, tetka Eko! Ja neću više da se družim s njima…“
Tada je vodio i jedan „nacionalni“ razgovor sa svojim dedom.
– Nisi ti Crnogorac – rekao mu je deda jednom prilikom.
– Znam, to kažu i moji drugovi. Ali ti si Crnogorac i baka je Crnogorka. Kako to, deda?
– Mi smo Crnogorci, jer smo rođeni ovde, a roditelji su nam bili Crnogorci.
– I ja sam ovde rođen, a mati mi je Crnogorka – nije se dao Đorđe.
– Rođen si ovde i mati ti je bila Crnogorka, ali ti je otac Srbijanac, pa si i ti Srbijanac. Treba da budeš ponosit što si Srbijanac i Srbin. Srpski narod je dobar i hrabar. Tvoji preci su ginuli za Srbiju. Bićeš radostan što si Srbin, baš kao da si pravi Crnogorac.
Tagovi
Bosko lasta
I ja sam dalmatinac srbin,al su moji preci ginuli za ono sto danas zovu hrvatska.e to je tragedija.
Boris
Priča mi izgleda kao da je objavljena u poslednjih 20 godina u nekoj od knjiga izdatih u Crnoj Gori. Interesuje me odakle je prenet ovaj doživljaj princa Đorđa iz detinjstva?