“Osećanja ključaju, a glava samo što ne eksplodira”: Zašto ovako reagujemo kada ne treba i šta o tome govori naš “emocionalni prtljag”

0
EPA-EFE/JOSE SENA GOULAO

U životu ima trenutaka kada više ne možemo da razumemo sebe. To mogu da budu svakodnevni trenuci, poput one čuvene nezatvorene paste za zube koja je izazvala bračnu krizu. Ili su to možda malo manje svakodnevni trenuci, recimo kada nas bez ikakvog razloga napadne i izvređa potpuno nepoznata osoba, a mi zapanjeno primetimo da nas je to potpuno izbacilo iz koloseka.

Ovako nekako počinje svoju knjigu “Emocionalni prtljag” (Laguna 2020) Vivijan Ditmar, nemački stručnjak za pitanja ljudskih osećanja i emocionalne inteigencije, čak opisujući svoj jedan takav “ispad”. Upravo to što svi imamo takav neki dan, trenutak, ispad, ili više njih, nateralo je Ditmarovu da se pozabavi njim(a). Svakako, ono što takve trenutke razlikuje od ostalih jeste da vam osećanja ključaju kroz uši i nos, a glava samo što ne eksplodira. Ne možete možda tačno da kažete ni šta ste osećali, jer toliko ste se potresli, uzbunili i poremetili. Možda ste brzinuli u nekontrolisani plač, možda ste vikali i tresli se, možda se i ne sećate jasno baš svega.

Šta se tačno desilo? Nemate pojma. Jednostavno, doživeli ste to kao kraj svega, kao crveno dugme koje je uzrokovalo pucanje napalma u vama. A ako ste se istresli na nekome i neprimereno situaciji reagovali, kasnije osećate kajanje.

Odakle je sve to došlo? Kako je došlo do toga da su svi mehanizmi regulacije u vama otkazali? Dimatorova kaže da joj je trebalo 15 godina da pročita svoje emocije koje su se aktivirale u tom trenutku koji je navela, ne prepoznajući sebe. “Nešto u situaciji podsetilo me je na davnašnje iskustvo koje nisam obradila i prevladala. Drugim rečima, aktivirao se jedan komad mog emocionalnog prtljaga.” Takve eksplozivne i situaciji neprilagođene reakcije zovu se nekontrolisano pražnjenje “emocionalnog prtljaga” na bilo koga, u bilo kojoj situaciji. Radeći s klijentima, shvatila je da svi imamo ranac s emocionalnim prtljagom – nerešenim emocijama – i da svi stalno iznova doživljavamo trenutke u kojima nam emocionalna kontrola zakaže – bilo da se radi o prekaljenom menadžeru, trezvenom inženjeru, umetniku sklonom sanjarenju ili majci koja s mnogo ljubavi podiže svoju decu.

Ditmarova kaže da se neki bolje snalaze u tome da se saberu i ne dopuste da se vidi šta se u njima događa. Možda uspevaju da sakriju čak i sami od sebe. “Ne briznu odmah svi u plač. Neki, recimo, dobijaju napade besa. Drugi iznenada ne osećaju ništa i sve opažaju kao kroz maglu. Treći doživljavaju neobuzdano smenjivanje osećanja, praćeno poplavom misli koje nadjačavaju sve drugo i ne daju se obuzdati. Za sva ta stanja je zajedničko da naša emocionalna navigacija zakazuje i da više nismo u stanju da primereno reagujemo na situaciju.” Takve emocije često doživljavamo s ljudima koji su nam najbliži – partnerom, decom, roditeljima ili pretpostavljenima i onda se od “žrtve” pretvaramo u progonitelja. Ditmarova kaže da s takvim izlivima svoje najbliže zloupotrebljavamo kao emocionalne kante za smeće, govorimo stvari zbog kojih možemo da budemo otpušteni ili okončavamo ljubavne veze koje smo zapravo hteli da održimo.

Kao i kod pravog ranca, i onaj koji “nosi” naše emocije može da bude velikih ili malih dimenzija, predimenzioniran čak, i najčešće zaboravljamo na njega, jer smo se navikli da nam je “na leđima”. Samo “guramo” u njega.

Da bismo razumeli šta je ono što nam pravi problem, Ditmarova kaže da moramo da krenemo od razlikovanja osećanja i emocija. Osećanja su ono što se trenutno javlja, kaže ona, ono neopterećeno događajima prošlosti. Na primer, dolazite kući i vidite da sudovi nisu oprani i u vama se javlja ljutnja. Ona je tačno onolika koliko je ta situacija ozbiljna i posle vaše reakcije (bilo da pozovete nekoga na odgovornost ili ih sami operete), situacija je završena.

Emocije su nešto sasvim drugo. Ditmarova kaže da u našim kulturnim krugovima nismo razvili izdiferenciran jezik za pojmove koji se tiču osećanja i emocija. Ona je zato odlučila da emocijama nazove “neproživljena osećanja iz prošlosti, takozvana “stara emocionalna opterećenja””. Jako je važno razlikovati ih jer emocije potiču iz prošlosti. One su nastale u situacijama koje u tadašnjem trenutku nismo hteli ili mogli da osetimo. Bila su prejaka za nas, pa ih je naš mozak “spakovao” u ranac, za vreme kada ćemo moći da se pozabavimo njima i prevaziđemo ih. Možda nismo smeli tako nešto da osećamo, pa ni da ga obradimo i prevaziđemo, ili nismo hteli da osećamo ono što je neka situacija u nama izazvala, jer se to nije uklapalo u našu sliku o sebi…itd.

Ali, kako to obično biva, isti taj um nas i zavarava, pa preko emocija u rancu se slaže još emocija i sva ta iskustva ostaju nedovršena. Naravno, veličina tog ranca nas remeti i neprestano vuče na dole i može da pravi mnoštvo nevolja u našim vezama i odnosima. Većina ljudi ima neki “umereno veliki ranac”, ali svi poznajemo ljude i s malim ili velikim emocionalnim prtljagom. Ljude koji su neobjašnjivo teški, stalno moramo da nosimo somotske rukavice dok razgovaramo, ili one druge koji su zapanjujuće opušteni, a koji često ne mogu stvarno da shvate u kakve krupne drame su njegovi bližnji neprestano upleteni, piše u “Emocionalnom prtljagu”.

Kolika će zapremina našeg ranca biti zavisi od tri faktora: intenziteta životnih iskustava, senzibilnost (koliko si osetljiv?) i podrške drugih da ta iskustva obradimo, a koja tu zapreminu ranca smanjuje. Osim starih emocionalnih opterećenja, postoji još nešto što je u rancu. U drugom sloju su traume, koje su, baš kao i stara emocionalna opterećenja, nastale od iskustava koja su za nas bila previše. Dok se emocije sastoje od osećanja koja nismo osetili, traume su biološki programi kojih se nismo rasteretili. To znači da se ona javljaju u nekim šokantnim situacijama – kao što je automobilska nesreća (trauma od šoka), ili su se razvijala tokom godina (razvojna trauma), kao kada je dete dobijalo premalo naklonosti i stoga bilo u stalnom modu preživljavanja, objašnjava Ditmarova. Trame su uglavnom prekrivene slojem starih emocionalnih opterećenja, i ona dodaje da je njena knjiga prvenstveno namenjena za prevazilaženje tih emocija, a ne na terapiji trauma, koje zahtevaju direktan rad sa stručnim terapeutom. Treći sloj, na dnu u rancu su stara kolektivna opterećenja (zvuči poznato?), zapravo to su zajedničke društvene teme koje nisu savladane ili obrađene (npr. ratovi devedesetih, pitanje Kosova…).

Zašto je tako teško izaći na kraj s ovakvim rancem? Jedan od razloga je što je naš um razvio uobičajene strategije preživljavanja: omamljivanje, odvraćanje pažnje, kompenzovanje, abreagovanje, analizu. I to su samo neke od njih. Te strategije nam, doduše, pomažu da se nekako iskobeljamo, ali sprečavaju svako isceljenje i razvoj.

Nije tajna da mnoge nezdrave navike i bolesti zavisnosti imaju emocionalne uzroke, ali manje je očigledno kako to možemo da izmenimo, piše Ditmarova. Ona kaže da su te navike imale svoju ulogu i na neki način su bile “opravdane” kada su se pojavile. Međutim, kako je zavisnost omamljivanje, tj. pokušaj da se problem reši, ako joj se otrgnemo, moramo da pronađemo novo rešenje. Ako se to ne radi svesno, verovatnoća je da će na mesto upravo napuštene zavisnosti doći neka druga, suptilnija zavisnost (npr. šoping umesto pušenja?).

Odvraćanje pažnje (što može da bude bindžovanje serija na primer), kao i omamljivanje, ima svoje dobre i loše strane. Pomaže da se skrenu misli i ne tone u glib emocija (niti da ona eskaliraju), ali to je samo privremeno rešenje. Baš kao što i gladna beba može samo privremeno da se zavara time što ćemo joj odvući pažnju nečim drugim.

Kompenzacija kao strategija preživljavanja emocija radi na principu da se neprijatne emocije ublaže nečim što služi kao zamena – npr. parče čokolade ili čak cela, kupovina….Sve to ima privremeno dejstvo smirivanja, ublažavanje bola, ali ne sme da se brka s rešenjima. Treba postaviti sebi pitanja: Da li sebi činim nešto što mi prija kako bih povećao resurse s kojima mogu da se suočim s neprijatnim emocijama? Ili mi je samo cilj da im umaknem i ozbiljno se nadam da će nestati?

Četvrta strategija podrazumeva da abreagujemo tj. izbacujemo emocije napolje tako što se npr. iscrpljujemo tokom sporta ili čak istresamo na druge. I dok prvo nije samo po sebi loše, mada neefikasno kao trajno rešenje, drugo je izuzetno loše jer nam drugi ljudi koriste kao kante za smeće.

I gde je rešenje? Ditmarova kaže u emocionalnoj higijeni, koja bi trebalo da bude redovna i obavezna kao i svakodnevna higijena tela i zuba. Upravo u knjizi daje objašnjenja, uvid u razumevanje naših emocija i tehnika preživljavanja, kao i vežbe i načela kojima je moguće doći do sagledavanja emocija koje nas guše i do njihovog rasterećenja. I kao što kaže, da bismo s emocionalnom aktivacijom i emocionalnim nabojima koji uz nju idu naučili da postupamo drugačije, najpre moramo da naučimo da prepoznamo kada s njom imamo posla. Iako taj prvi korak deluje vrlo teško jer su neprijatni osećaji samo trpani u koš koji smo po svaku cenu držali podalje od sebe.