Oročene vlade za oročenu demokratiju: Zašto su sve vlade u Srbiji trajale kraće nego što je predviđeno (a sad to znamo unapred)

Kroz noviju parlamentarnu istoriju nismo imali često vlade koje će ispuniti ceo mandat, kao što nismo imali ni slučaj da pre formiranja vlade znamo da će ona trajati kraće nego što je predviđeno

0
Profimedia

Nova Vlada Srbije još nije ni formirana, a već se zna da će biti, kako je to rekao predsednik države Aleksandar Vučić, ograničenog trajanja. Trajaće najkasnije do 3. aprila 2022. godine, kada će biti održani vanredni parlamentarni izbori, istrovremeno kad i predsednički. Mada „ograničeno trajanje“ vlade nije nešto neuobičajeno u našoj novijoj parlamentarnoj istoriji, neuobičajeno je to što je ovoj novoj „skraćen“ mandat i pre nego što su njeni ministri seli u fotelje.

Bilo je, u proteklih burnih trideset godina različitih političkih, socijalnih, ekonomskih prilika koje si dovele do ostavki i rekonstrukcija vlada (da ne zaboravimo da je jednoj vladi ubijen premijer).

“Ako bismo krenuli otpočetka, a promatrajući tadašnje prilike prve dve vlade su možda bile i  najinteresantije”, kaže za Nedeljnik.rs Dušan Vučićević, politikolog i profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Reč je o vladama na čijim čelima su se nalazili Dragutin Zelenović, a potom i Radoman Božović.

„Te dve su verovatno najinteresatnije, jer je SPS imao ozbiljnu većinu u parlamentu od 176 poslanika. Tako je formirana jednostranačka većinska vlada koja je trebalo, po definciji, da bude stabilna, ali je kontekst i sve što se dešavalo u društvu dovelo do toga da promenimo dve vlade u u nepune dve godine“, kaže Vučićević.

Šešeljeva mestimična podrška

Zelenovićeva vlada formirana je početkom 1991. godine, a rasformirana je njenom ostavkom krajem iste godine. Posle nje, usledila je vlada koju je vodio Božović, a ona je potrajala do 1993. godine.

„Na takav sled događaja najpre je uticao raspad Jugoslavije i rat u okruženju. A onda su se nizali i pritisci opozicije da se otvori RTS, potom i opozicioni bojkot saveznih izbora. Nakon toga, napravljen je onaj okrugli sto i, u stvari, napravljen dogovor da se promeni izborni sistem. Opozicija je, naime, tražila proporicionalni izborni sistem kako bi sebi osigurala koliku-toliku predstavljenost u parlamentu, pa je tako došlo i brzo do narednih parlamentarnih izbora“, podseća Vučićević.

Prevremeni parlamentarni izbori održani su pošto je 27. aprila 1992, nakon raspada SFRJ, proglašena SR Jugoslavija. SPS je tada izgubila apsolutnu većinu u parlamentu, ali je uz pomoć glasova poslanika SRS formirala manjinsku vladu, čiji premijer je bio Nikola Šainović. Ta vlada je trajala nešto više od godinu dana (1993-1994).

„Usled uskraćivanja podrške radikala u parlamentu, koje je opet bilo izazvano situacijom u bivšim jugoslovenskim republikama, ta vlada je trajala kratko“, navodi Vučićević.

Rekordi Mirka Marjanovića

Za sledeću, prvu vladu Mirka Marjanovića, može se reći da je izdržala pun mandat (1994-1998), međutim, kako napominje Vučićević, i ona je pretrpela razne rekonstrukcije i izmene sastava. Imala je, najpre, 31 člana. Posle prve rekonstrukcije, maja 1996. godine, Marjanovićeva vlada postala je brojnija i imala ukupno 32 člana. A onda je usledila nova rekonstrukcija, februara 1997, koja je donela i novi rekord, čak 35 članova.

Druga vlada Mirka Marjanovića (1998-2000) donela je, opet, nove rekorde. Uvećana je i imala 36 članova. A posle rekonstrukcije, oboreni su svi dosadašnji rekordi, imala je 37 člana. Rasformirana je 25. oktobra 2000. godine, i zamenila ju je vlada Milomira Minića, zamišljena kao prelazna vlada, usled petooktobarskih promena.

Minićev interregnum

„Minićevu vladu su činili i ministri iz DOS-a, koji nije imao poslanike u skupštini, jer je bojktovao izbore 1997. godine. DOS je imao trećinu, trećinu je imao i SPS, i trećinu SPO koji jeste imao poslanike u parlamentu, jer nije bojktovao izbore 1997. godine. Ta vlada je bila oročena na dva-tri meseca do vanrednih izbora u decembru 2000, kada je i potvrđena pobeda DOS-a i potom formirana vlada Zorana Đinđića“, podseća Vučićević.

Vlada Zorana Đinđića

Vlada na čijem čelu se nalazio Zoran Đinđić (2001-2003) trajala je do atentata na njega 2003. godine, pa umesto njega, na čelo izvršne vlasti u tadašnjim vanrednim okolnostima dolazi Zoran Živković, tada zamenik predsednika DS-a. I pored toga što je vlast bila ozbiljno uzdrmana, DOS je uspeo da zadrži premijersku poziciju. Počele su da se nižu afere i istovremeno jačaju opozicione stranke (DSS, SPS, SRS). Opozicija je u jesen 2003. godine inicirala izglasavanje o nepoverenju vladi i usred te rasprave, tadašnja predsednica parlamenta Nataša Mićić raspustila je parlament i raspisala vanredne izbore. Inače, DOS se pred te izbore raspao. Demokratska stranka odlučila je da samostalno ide na izbore i za nosioca liste istakla Borisa Tadića, potpredsednika stranke.

„A posle njih, dolazi do rekompozicije. Formirana je nova, koaliciona manjinska vlada što je, inače, jedini takav slučaj u našoj parlamentarnoj istoriji (činili su je DSS, G17+, Nova Srbija, SPO), a uspevala je da opstane uz podršku SPS-a, tako da je ona praktično izdržala ceo mandat“, podseća Vučićević na prvu vladu Vojislava Koštunice.

U minut do 12

U nekoliko minuta pre ponoći, na isteku devedesetog dana od formiranja parlamenta, formirana je i druga Koštunicina vlada (2007-2008).

„Ta vlada je imala strukturni nedostatak. DSS, na čijem čelu je bio Koštunica, na izborima je bila trećeplasirana, a dobila je premijersko mesto u vladi. Takve vlade, obično, ne traju dugo, jer onaj ko na izborima ima veću podršku naroda teži da tu relanu moć i institucionalizuje, a tada ju je imala koalicija oko DS. Osim toga, zbog nesaglasnosti u toj vladi oko rešavanja kosovskog pitanja i evropskih integracija, Koštunica je, kako je rekao, vratio mandat narodu, odnosno, podneo je ostavku posle čega je realna moć pretočena u inistitucionalnu jer je DS, posle novih izbora, dobila svog mandatara“, priča Vučićević.

DSS, posle tih izbora, nije učestvovala u vladi. Bila je to vlada Mirka Cvetkovića, koja je izdržala pun mandat (2008-2012), ali ne u istom sastavu. Početkom 2011. godine došlo je do promena sastava vlade. Ministar zdravlja Tomica Milosavljević neočekivano je podneo ostavku iz ličnih razloga, a na njegovo mesto je došao Zoran Stanković. Potom je usledilo razrešenje ministra ekonomije i potpredsednika Vlade Mlađana Dinkića, a s njim se solidarisala ministarka za Nacionalni investicioni plan Verica Kalanović, koja je podnela ostavku. Sve to je dovelo do kompletne rekonstrukcije Vlade.

„Vlada Mirka Cvetkovića trajala je pun mandat uz rekonstrkuciju i promene što je, možda bilo čudno, i zbog svetske ekonomske krize. Mislim i da je tada bila ideja da se nikako ne ide na prevremene izbore. Suštinski, ta vlada nije ni izgubila previše podrške na izborima 2012. godine. Pitanje je šta bi se desilo da nisu tada raspisani i predsednički izbori koje je Tadić izgubio od Nikolića. Tadićev poraz od Nikolića izmenio je političku konfiguraciju“, navodi Vučićević.

Ko će biti premijer?

Posle tih parlamentarnih izbora, ostala je upamćena Dačićeva rečenica: „Možda se ne zna ko će biti predsednik, ali zna se ko će biti premijer“ (predsednički izbori nastavljeni su u drugom krugu, posle kojeg je Tadić izgubio od Nikolića).

Kao i druga Koštuničina vlada, vlada Ivice Dačića (2012-2014) imala je „strukturni nedostatak“, jer je na premijersko mesto došao lider SPS-a koji nije imao najveću podršku na izborima, već je to imala koalicija oko Srpske napredne stranke.

„Zato i nije bilo čudno što su potom 2014. godine raspirani izbori, jer je SNS želeo da realnu moć pretoči u institucionalnu“, kaže Vučićević.

Usledila je prva Vlada Aleksandra Vučića (2014-2016), a potom i druga Vučićeva vlada (2016-2017). Vučić se 2017. godine kandidovao na predsedničkim izborima i na tom mestu nasledio Tomislava Nikolića. U noći pobede, Vučić je najavio izbor novog predsednika vlade u naredna dva meseca. Do izbora nove vlade, funkciju premijera obavljao je Ivica Dačić, prvi potpredsednik Vlade, a mandat za sastav nove vlade dobila je Ana Brnabić, do tada ministarka državne uprave i lokalne samouprave.

„Kao što je svojevremeno Tadić sa pozicije predsednika države i predsednika DS-a postavio Mirka Cvetkovića, koji nije imao relanu moć, već je izvršnu vlast kontrolisao Tadić, tako je i Vučić 2017. godine, sa pozicije predsednika SNS i  predsednika republike, postavio nenametljivog premijera, što mu je omogućilo da kontorliše sve što se dešava u izvršnoj vlasti“, kaže Vučićević.  

Selidba na Andrićev venac

Prva vlada Ane Brnabić trajala je do juna ove godine, kada je na redovnim parlamentarnim izborima, ubedljivu većinu osvojila ponovo koalicija oko SNS-a, a druga bi trebalo uskoro da bude i zvanično formirana. Sutra bi trebalo da bude poznata imena ministara koji će činiti njen sastav. Sve do aprila 2022. godine.

Dušan Vučićević zaključuje da, u principu, nismo imali vlade koje ispunjavaju pun mandat.

„Kroz noviju parlamentarnu istoriju nismo imali takve vlade, kao što nismo imali ni slučaj da pre formiranja vlade znamo da će ona trajati kraće nego što je predviđeno. Pogotovo, to nije govorio neko ko po Ustavu ne može da utiče na trajanje vlade. Za razliku od nekih drugih polupredsedničkih izbornih sistema u kojima predsednik ima veća ovlašećenja i može da postavlja i smenjuje članove vlade, u našem sistemu predsednik to ne može ni na koji način, osim predlaganjem mandatara“, ocenio je Vučićević.