“Oprostite što sam zaćutao na trenutak”: 29 godina od Đorđevićeve trojke i Partizanovog dosanjanog sna

0

Postoji razrađena šema priča da je “pre bilo bolje”. Tako u jugoslovenskom školskom sistemu deca nisu učila gradivo napamet, ali su ipak neke “pesmice” znala naizust.

Dečaci u crno-belom zauvek su zapamtili jednu novu, tog 16. aprila 1992. godine:

“Danilović, Đorđević, Koprivica, Šilobad, Nakić, Rebrača, Dragutinovć, Stevanović, Šarić, Lončar. Trener Željko Obradović.”

Tog je dana, pre 29 godina, Partizan postao košarkaški šampion Evrope.

Zvezdaši su imali svoje “pesmice” iz Barija i iz nekih velikih poraza, Mostarci svoj “BMV” Velež, navijači Željezničara su svaku molitvu započinjali sa “Škrba, Berjan, Baljić…”.

Imao je i Partizan svoju fudbalsku, iz Brisela 1966. godine, ali je istanbulska ekipa posebna jer je do velike slave došla ne trnovitim, već naizgled nemogućim putem.

Taj poslednji šut – o njemu nešto kasnije – bio je nužna posledica odricanja i hrabrosti koju su crno-beli pokazali tokom čitave sezone.

Zbog sankcija su sve utakmice igrali u gostima – u gostujućim dvoranama i u “domaćoj” Fuenlabradi.

Iz Beograda ih je pratio mali broj istinskih zaljubljenika i prijatelja kluba, a navijači koji su žudeli da uživo posmatraju to evropsko putešestvije svojih ljubimaca, jedino su mogli da sednu na isto mesto, utakmicu gledaju u istom društvu, u sebe unose ista pića i slane zanimacije – samo da nešto ne izbaksuziraju – i da veruju.

Mladom timu (21,7 godina u proseku) i još neiskusnijem treneru.

Željko Obradović je patike zamenio salonskim cipelama i napravio čudo. Govorio je toliko puta o neprospavanim noćima dok je pripremao odgovore na sva (ne)moguća pitanja njegovih dojučerašnjih saigrača. Na njihovu igru, većina timova nije imala odgovor.

U grupnoj fazi ostvarili su devet pobeda i pet puta su poraženi. U ključnoj utakmici za plasman na Fajnal for u Istanbulu, četvrtfinalu tadašnjeg KEŠ-a, Partizan je morao da ukrsti koplja sa bolonjskim Knorom.

Bili su crno-beli bolji u tri utakmice i bilo je vreme za poslednju ekskurziju, put do “Abdi Ipekčija”.

Već je bilo projektovano finale kao duel dve najjače evropske ekipe u tom trenutku, ali je tim koji je iz prvog reda iza klupe, u svom mantilu, iskusnim savetima usmeravao profesor Aleksandar Nikolić, uspeo da pomrsi račune milanskom Filipsu i badalonskom Huventudu.

Filips je pao u polufinalu, a Huventud u poslednjem poglavlju priče.

A nije izgledalo da će “zeleni” pasti. Žofresa je na ulasku u poslednja dva minuta pogodio trojku, Rebrača u sledećem napadu promašio šut sa poludistance, Huventud zatim promašio zicer. Đorđević je onda iz dotrčavanja poravnao rezultat.

Oznojeni dlanovi i nervoza. Neiskorišćen napad pa ofanzivni skok španske ekipe. Faul. Viljakampa ne pogađa slobodno bacanje, novi ofanzivni skok i faul. Morales ne pogađa slobodno pacanje, novi ofanzivni skok. Žofresa drži loptu i na deset sekundi pre kraja pogađa šut van svakog balansa.

A onda, mat u tri poteza. Koprivica prisebno izvodi loptu odmah po primljenom košu. Đorđević sa loptom trči uz aut liniju ka košu Huventuda. Zaustavlja se u trenutku, diže se na skok, u vazduhu okreće telo ka obruču i već u sledećem trenutku kroz njega prolazi lopta.

“Oprostite što sam zaćutao na trenutak…”, reči koje je izgovorio komentator bile su slika i epilog jedne bajke. Srećan kraj. Čitava Evropa je bila šokirana, a mladići u belim dresovima slavili su titulu šampiona Evrope.

Slavili su košarkaško odrastanje kroz jednu sezonu, jednu utakmicu, jedan trenutak. Slavili su Profesor Nikolić i Željko Obradović, kao i oni koji su ih zauvek spojili.

Tako je poslednji put jedna ekipa sa prostora bivše Jugoslavije postala šampion Evrope.

Zaćutimo na trenutak, “pre je stvarno bilo bolje”.