“Open Balkan”: Da li je ovo dodatno kolo kvalifikacija za političku “ligu šampiona”?

Da li je „Open Balkan“, balkanski mini-Šengen, povezivanje balkanskih državica koje su ostale sa druge strane granice političke Evrope utešna nagrade ili čekaonica?

0
Beta/AP Photo/Darko Vojinovic

Poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom, koja su mnogim građanima pretežno nerazumljiva, zamenjena su metodologijom klastera, koji su običnom čoveku tek nerazumljivi, a novi izveštaj Evropske komisije koji je nedavno obnarodovan napisan je baš tako da opozicija u Srbiji može u njemu da pronađe argumente da je ova zemlja otišla dođavola i da je sve dalje od evropske budućnosti, kao i da vlasti mogu da kažu da je ovo najbolji izveštaj u poslednjih pet godina.

Ako bi se učlanjenje u EU pokazalo nemogućom misijom, a to može biti unedogled prolongiranje Brisela sa odlukom da dođe do novog proširenja, a može biti i strateškom odlukom Srbije da pronađe svoj put – što ne bi bio prvi slučaj na ovim prostorima – postavlja se pitanje: šta je onda alternativa za Srbiju?

Pogled u prošlost bi mogao da ponudi nekoliko potencijalnih odgovora šta bi moglo da bude alternativa i samo jedan zašto u ovom trenutku nema drugog ni mogućeg ni boljeg puta. Moderna Srbija je od svog uspostavljanja u 19. veku bila vezana za političku Evropu, ili ono što bi – u najširem smislu – moglo tako da se tumači, ali je bila i sa druge strane granice te Evrope. Jedno od opštih mesta srpske veze sa politikom Evrope jeste da su elite bile proevropski nastrojene, što se ne bi moglo reći za šire mase.

Trenutno se kao alternativa nudi „Open Balkan“, balkanski mini-Šengen, povezivanje balkanskih državica koje su ostale sa druge strane granice političke Evrope, poput utešne nagrade ili čekaonice kojom bi se lakše premostio period beskonačnog čekanja za članstvo.

Albanski premijer Edi Rama ovako je to definisao za briselski „Politiko“: „Ulazak Zapadnog Balkana u Evropsku uniju je izgleda privremeno zamrznut, ali ako region ne može u EU, neka EU, sa opipljivom saradnjom i ulaganjima u zajedničkom interesu, odmah dođe na Zapadni Balkan. Evropska unija može uspostaviti mehanizam saradnje, posebno u digitalnom i zelenom preobražaju, kojim bi se delotvorno stvorila uzajamna blagodet od otvaranja vrata članstvu, a da to ne pojača nezadovoljstvo onih u EU koji su protiv ulaska Zapadnog Balkana.“

Balkanski mini-Šengen jeste zasnovan na sopstvenim apsurdima, o otvaranju granica između zemalja – zasad Srbije, Albanije i Severne Makedonije – koje se međusobno ne vide u jednakim granicama. Kako Srbija i Albanija da „otvore granicu“ kada se iz albanskog ugla te dve države ne graniče, a iz srpskog imaju zajedničku granicu? Ako je status Kosova i potencijalni dogovor Beograda i Prištine prioritetan za odnos Brisela i Balkana, što piše i u poslednjem Izveštaju EK, kako to pitanje može da se premosti na ovom petoparcu između Beograda i Tirane?

Nemali broj puta smo mogli da čujemo argument da je proces pridruživanja nešto što moramo da uradimo zbog sebe, da je tu reč o standardima i procedurama koje će srpsko društvo učiniti boljim, pa i ako ne dođe do formalnog članstva, biće od svega neke koristi.

Posebno se iz delova konzervativnije intelektualne elite, koja je izgrađena na evropskim kulturnim vrednostima, a u kojoj se poslednjih decenija gajio blaži ili izraženiji evroskepticizam – skepticizam prema EU – upravo potencirala razlika između „političke Evrope“ birokratizovane kroz briselske institucije, i šireg značenja Evrope, kao kulturnog prostora kom Srbija neizostavno pripada. Srbija je u 19. veku i na početku 20. veka sebe izgrađivala po ugledu na evropska društva, još od Sretenjskog ustava koji je uzore imao na Zapadu, pa do obrazovnih i društvenih institucija koje nisu izgrađivane prema, na primer, ruskom modelu, nego po zapadnom.

Problem sa paralelama bi bio u tome što je Evropska unija kao ideja nastala uprkos istorijskim evropskim tendencijama, a ne kao njihov proizvod. Iako bi evroskeptici, na primer, mogli da pronađu sličnosti u planovima Habzburške monarhije za integraciju Srbije kada se prema srpskim seljacima „nudila“ ideja da bi ako se odreknu „koruptivne dinastije“ mogli bez carine da „izvoze svoje svinje širom Evrope“, svi raniji pokušaji ujedinjenja šireg evropskog prostora bili su zasnovani na bajonetu. Iako su i oni, još od Napoleonovih osvajanja, imali takođe pokriće u širenju evropskih vrednosti.

„Ne postoji istorijska paralela EU. Taj veličanstveni pokušaj da se prevaziđu milenijumske, verske, civilizacijske i ekonomske granice nije nikada viđen u istoriji. Možda je Jugoslavija bila takav pokušaj u manjim srazmerama. Ovaj naš balkanski ‘ćošak za loše đake’ će verovatno imati posebne odnose sa EU. Posebne odnose će imati i Tunis i Turska, možda Maroko i Alžir“, kaže istoričar Predrag Marković.

U ovakvoj perspektivi Srbija bi možda ostala sa druge strane granice te „političke Evrope“. Što nije istorijski usud, koliko otvara temeljna pitanja u konstrukciji Evropske unije.

Još krajem 1998. godine, kada su se nazirali obrisi EU kakvu danas znamo, a to je globalni politički igrač za jedinstvenim trgovinskim prostorom, zajedničkom valutom itd., američki „Tajm“ je objavio specijalno izdanje na 180 strana sa naslovom „Vizije Evrope“ gde je između ostalog postavljena jedna zanimljiva dilema: iako je uspostavljanje zajedničke Ekonomske i monetarne unije predstavljeno kao nesumnjivo veliki podvig, postavilo se pitanje da li je čisto proširenje teritorije koje jedna ekonomija, u ovom slučaju evropska, obuhvata (pitanje je glasilo: da li je veličina zaista bitna?) i da li će veće ekonomsko područje samo po sebi dovesti do prednosti Evrope u elektronski umreženoj globalnoj ekonomiji.

Drugim rečima, još tada se naziralo pitanje da li je EMU stvoren kao anahronizam, kao produkt 20. veka koji će u 21. veku postati irelevantan. Jer, u trenutku kada se traži nešto novo, savremenije, što će odgovoriti na izazove globalnog umreženog sveta, Evropa je odgovorila „anahronim konceptom“, jer je EU „supranacionalni koncept samo u najuže shvaćenom istorijskom smislu“. Reč je o uglu gledanja koji kaže da je EU koncept koji samo vrši transfer geografskog suvereniteta na regionalni nivo, dakle kao nacionalna država, samo veća i složenija, a moderno doba je tražilo, i još uvek traži, koncepte koji će se suprotstaviti geografskim osnovama savremene ekonomije i sveta.

„U srednjem veku nije se postavljalo pitanje koga bi trebalo uključiti u Evropu. Evropa je bila definisana pojmovima univerzalnog verovanja, latinskog hrišćanstva, geografija je tu igrala sporednu ulogu. U modernoj Evropi koja je izrasla iz srednjovekovnih korena, pojavile su se geografski određene suverene države sa fiksiranim granicama. Mi često verujemo da je tako oduvek bilo i da će tako zauvek biti. Ali geografija je samo jedan način organizacije ekonomije i političkog života“, piše u magazinu „Tajm“ iz 1998. godine.

Predrag Marković kaže da je u srednjem veku postojalo više Evropa.

„U vreme kada je Srbija bila deo ‘vizantijskog Komonvelta’, taj vizantijski deo Evrope je bio prefinjeniji od Zapada. U ranom srednjem veku Carigrad je bio velegrad, a zapadni vitezovi su ličili na Hogara Strašnog. Na dvorovima Nemanjića način života su određivale vizantijske princeze“, kaže on.

Reč je zapravo o tome da bi upravo pogled u prošlost mogao da nam pokaže kako bi budućnost mogla da izgleda, pogled u doba kada su granice bile promenljiva kategorija – ne samo u smislu češćih ratova, nego kada je koncept granica i suvereniteta bio drugačiji. Nadležnost i autoritet centara moći se geografski preklapao, bilo da je reč o papi ili o kraljevima i carevima. U budućnosti bi razne multinacionalne kompanije mogle, na neki način to već i čine, da imaju ulogu tog centra moći koji nadilazi granice. Pitanje se nametalo da li je naddržava koja ima veću teritoriju i duže granice rešenje za vreme u kom su (globalne) granice problem.

Evropska unija je prolazila kroz različite krize u poslednjih dvadeset godina koje su pokazale da su granice – čije je brisanje najveći domet ovog koncepta – zapravo i dalje osnov svega. Bilo da je reč o velikoj ekonomskoj krizi, u kojoj se videlo da EU nema odgovor na apsurd da Evropska centralna banka izdaje valutu ali nema glavni autoritet i teritoriju na kojoj je kontroliše; bilo da je reč o korona-krizi u kojoj je evropska solidarnost stavljena na čekanje.

Možda Evropa prosto ima globalnu ulogu anahrone sile, možda je prosto tako suđeno, uostalom nekada se od imena ne može pobeći, pa to važi i za Stari kontinent. Tek, trenutno je Evropa jedina dostupna opcija, ili je bar ta ideja trenutno dominantna. Evropa je od pada Miloševića bila mera srpske politike, tačnije opšta mera sukoba u srpskoj politici, u najširoj podeli na one za koje Evropa nema alternativu, preko politike „I Kosovo i Evropa“ koja jeste implicirala da su Kosovo i Evropa nešto što je međusobno suprotstavljeno, ali da se nekako može izgurati; pa do one politike koju je u jednoj kampanji SRS nazvala „I Kosovo i Rusija“.

U srednjem veku su manje države i entiteti imali vazalne položaje, pa često i više „nadređenih“, tako su se održavale. Moderna Evropa i Evropska unija sa njom su izašle iz Hladnog rata, gde je ostao, ili zaostao osećaj da se mora pripadati jednoj strani, gde se globalna politika zasnivala na principu „ili si sa nama, ili si protiv nas“. Jedan od tih recidiva je i insistiranje na zajedničkoj spoljnoj politici Evropske unije, jer su stari koncepti ipak žilaviji nego što se mislilo pre dvadeset godina.

A prema poslednjem Izveštaju EK, kada je reč o „klasteru o spoljnim odnosima“, navodi se da su ukupni obrasci Srbije u usklađivanju sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU ostali uglavnom nepromenjeni, odnosno da je „određeni broj akcija Srbije bio u suprotnosti sa stavovima EU o spoljnoj politici“. Stopa usklađenosti je prošle godine iznosila 56 odsto, ali je porasla na 61 odsto u 2021. godini.

Kada se Srbija izgrađivala kao moderna država u 19. veku, bio je to evropocentričan svet, a Rusija koja se u različitim fazama nametala kao sila zaštitnica, baš kao i Austrija koja je u pojedinim fazama bila najveći ekonomski partner i politički pokrovitelj; pa i Francuska koja je bila izvor kulturnih uzora i saveznik u periodima sukoba sa Austrijom – sve one su bile među samo nekoliko evropskih sila koje su igrale globalnu igru.

„Danas ne postoje više pojedinačne evropske sile. Samo Evropska unija može da bude važna u svetu velikih divova kao što su SAD i Kina. Na svetskom nivou, Rusija će biti osrednja ekonomska sila“, kaže Predrag Marković.

Zato bi i ideja o renesansi nesvrstanosti, odnosno da Srbija kao nekad Jugoslavija igra između dve velike sile, unapred bila osuđena na propast, pre svega zato što te dve sile (u tom formatu) više ne postoje.

„Da, mnogi veruju da bi Srbija mogla da oponaša Jugoslaviju i njeno igranje na zidu između dva bloka. U doba Hladnog rata, jedini evropski saveznik Kine bila je Albanija. Nije imala neku veliku korist od toga. Danas je sasvim drugačiji odnos snaga i globalni kontekst. Možda će Srbija da iskoristi položaj glavnog kineskog saveznika u regionu“, kaže Predrag Marković.

Ako bi se danas podvlačila neka zamišljena crta, iako ovo pitanje nije još na agendi, sa evropskim perspektivama koje izgledaju sve neizvesnije, evroskepticizam nije pustio korenje u Srbiji više nego što bi neko pomislio. Ako bi se sada, na primer, održao referendum, Srbija bi (pod uslovom da bi u ovom hipotetičkom scenariju za pristupanje EU bilo dovoljno više od 50 odsto izašlih glasača), pristala na učlanjenje, ali bi bila i država sa najmanjom podrškom pristupanju EU od proširenja 2004. godine (ne računajući Maltu gde je evropska ideja jedva prošla sa 53 odsto glasova „za“ i države u kojima nije održan referendum).

Prema istraživanju Ministarstva za evropske integracije objavljenom krajem septembra, 57 odsto građana bi glasalo za ulazak zemlje u EU, što je rast od osam odsto u odnosu na prošlu godinu, 30 odsto građana bilo bi protiv, a neopredeljenih je 12 odsto. Prema istraživanju Ninamedije koje je rađeno za Delegaciju EU u Srbiji, objavljenom u julu, ako bi se uzeli u obzir samo opredeljeni rezultat bi bio 62 : 38 odsto.

Procenti se, nekako, poklapaju sa usklađenošću Srbije sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom. Da li to, kao u vicu, znači da smo 56 odsto spremni za Evropsku uniju, a 100 odsto nismo?

Zanimljivo je da bi, u slučaju da se sa ovim rezultatima Srbija učlani u EU, druga iza Srbije na listi najmanje entuzijastičnih novih članica bila Hrvatska koja se za učlanjenje u EU odlučila sa 66 odsto glasova „za“ na nacionalnom referendumu.

Hrvatski slučaj, sa kojim građani u Srbiji imaju najviše kontakta, jeste i najčešći evroskeptični argument. Svako ko se provozao taksijem na hrvatskom primorju ili po ulicama Zagreba, ili ako je popio pivo u nekoj slavonskoj kafani, mogao je da čuje reči razočaranja.

Iako zvuči kao izanđala mantra, što i jeste, ima nešto u onim porukama briselskih foteljaša da je članstvo u EU proces, a da je formalno učlanjenje samo jedan u nizu koraka. Razočaranje je takođe prirodan deo tog procesa.

Nešto poput igranja u Ligi šampiona. Prirodno je da se bude razočaran kada Zvezda i Partizan budu četvrti u grupi Lige šampiona (a oba kluba su se po dva puta u poslednjih 20 godina plasirala u Ligu šampiona i oba puta bili su poslednji u grupi), što ne znači da bi to razočaranje menjali za plasman u najjaču (dostupnu) ligu.

Ili je možda bolje ovako: nema ničeg lošeg u ekonomskim pobedama protiv Hrvatske (o kojima toliko slušamo), ali prvo bi valjalo da igramo u istoj ligi. Iako prethodno, kako stoje stvari, treba odigrati još jedan krug kvalifikacija.