“Ono pre je bilo bolje”: Zašto stara muzika dominira muzičkim tržištem?

0
EPA/PAUL BERGEN

U jednom restoranu na istočnoj obali Sjedinjenih Američkih Država radilo je ljubazno osoblje, upadljivo mlađe od 30 godina. Sve je bilo nekako moderno i blistavo, u pravom trenutku, u pravom kutku stola ili sale. Samo je muzika bila upadljivo starija od restorana. Kada je jedan muzički kritičar koji je tu ručao pitao mladu serverku zašto pušta samo stare pesme, ona se samo nasmejala.

“Jer su super.”

Tako je i na kasi u supermarketu i u prodavnici muzičke opreme. Uvek vas negde sačeka Stingova “Poruka u boci” ili dobri stari hit “novog talasa”. I odgovor bi verovatno bio sličan kada biste pitali nekoga ko tu radi.

Stare pesme su stvarno super. 

Možda u svemu što je povezano sa ljudskim ukusom i nema potrebe za filozofiranjem, ali analiza američke muzičko-analitičke firme MRC Data pokazuje da stare pesme zapravo čine 70 odsto trenutnog muzičkog tržišta u Sjedinjenim Američkim Državama. I to je prvi od brojeva iz kojih se lako može pročitati sve o trenutnom kulturnom uticaju.

Najpopularnijih 200 novih pesama čini manje od pet odsto ukupno strimovane muzike, što je upola manje nego pre tri godine. Ako u računicu uvedemo i muziku koja se kupuje, recimo preko iTunes-a, rezultati još više naginju ka onoj čuvenoj: “Pre je bilo bolje.”

Stručnjaci su pokušali da pronađu uzrok u metodologiji kompanije MRC Data jer se “novom pesmom” u njihovoj analizi smatraju samo pesme snimljene u poslednjih 18 meseci. To bi moglo da znači da je i pesma iz 2019. godine posmatrana kao “stara”. To bi moglo da znači baš to – za muzičku industriju i njeno funkcionisanje, najvažnije je ono što je novo, najsvežije. 

Druga je teorija o uzroku ovakvih rezultata istraživanja povezana sa koronavirusom. Kada se pandemija stvarno završi, kažu, pa se klubovi napune, a di-džejevi krenu da vrte najnovije ploče, nova će muzika doživeti rast.

Samo, koja se to žurka završava najnovijim hitom, a ne nekom dobro izlizanom pločom na čije smo tonove navikli i kukove i glave i srca?

U ovom trenutku vodeća oblast ulaganja u muzički biznis i predmet borbe izdavačkih kuća jeste kupovina prava na objavljivanje starih hitova. Najtraženije plej-liste su one sa pesmama ljudi koji imaju više od 70, ili čak više od 80 godina, ili su odavno preminuli. I najveće diskografske kuće veći deo svog kapitala ulažu u staru muziku, a ne kao ranije u kreiranje novih muzičkih zvezda. Najprodavaniji muzički format u ovom trenutku je vinil star više od 70 godina. To su prepoznale i prodavnice ploča koje štancuju reizdanja. 

Bumeri tvrde da je sve ovo logično jer su nove pesme – loše.

Posledica ovakvog stanja je da novi muzičari sve teže pronalaze prostor da se izraze ili se njihov izražaj utapa u šum hiperprodukcije. 

Ono što je ipak poslednja nada radnika u muzičkoj industriji i budućih zvezda jeste da generalni direktori velikih diskografskih kuća uvek poslednji saznaju sve. Tako je bilo od trubadura u 11. veku do pank uzleta u dvadesetom.

Možda dok do naših ušiju na kasi stiže Stingova “Poruka u boci” nastaje neki novi muzički svet.