Odlika najvećih srpskih pisaca: “Dert. Karasevdah. Nema toga kod Krleže ili Dostojevskog…” – Intervju Roberta Hodela u novom Nedeljniku

Čiji je zapravo Ivo Andrić i ko ga se odriče nakon što ga je decenijama prisvajao? Zašto Dragoslav Mihailović oduvek nije bio ničiji? I kako je Jugoslavija bila svačija pa postala ničija? Za Nedeljnik govori profesor slavistike iz Hamburga Robert Hodel, autor biografije Dragoslava Mihailovića "Reči od mramora"

0
Foto: Matija Krstić

Jugoslavija je svoj lik uvek lako prepoznavala u košarkašima, glumcima, političarima na vlasti, u naučnicima, u istoriji, u budućnosti, ali ne i u književnosti. Lako je bilo zaključiti da je Jugoslavija i Mirza i Kića, i Tesla i Pupin, bila je i kralj i Tito kada je trebalo, ostala je i Valter i Prle.

Samo još uvek postoji dilema da li je Jugoslavija svoj lik prepoznavala u Mihailovićevom emotivnom Ljubi Šampionu, Andrićevom inadžiji Radisavu koji noću sabotira dnevne radove na ćupriji, ili možda u nekom kolektivnom liku, puku Miloša Crnjanskog. I kako su sve te likove – i Jugoslaviju sa njima – godinama tumačili u svetu, čitajući naše knjige.

Čiji je zapravo Ivo Andrić i ko ga se odriče nakon što ga je decenijama prisvajao? Zašto Dragoslav Mihailović oduvek nije bio ničiji? I kako je Jugoslavija bila svačija pa postala ničija?

O svemu tome je u intervjuu za Nedeljnik govorio profesor Robert Hodel koji na Univerzitetu u Hamburgu predaje slavistiku, a čiji je životopis Dragoslava Mihailovića “Reči od mramora” nedavno ugledao svetlost dana u izdanju Lagune.

Frankfurtska škola, časopis Praksis, njujorška sociološka škola, svi su oni bili oduševljeni samoupravljanjem. Kao student sam sretao intelektualce koji su i osamdesetih i dalje cenili jugoslovenski način. Zato smatram da je Andrićeva nagrada, osim za vrhunska književna dela, došla i kao neka vrsta simboličke nagrade tom “trećem putu”

“Dugo sam razmišljao o naslovu knjige jer kod Mihailovića nema ničeg čvrstog, krutog, predodređenog, kod njega je sve slobodno. Ali sam shvatio da je pisanje knjige obraćanje pisca samom sebi, a naslov je direktno obraćanje publici. Tako da sam ostao na podnaslovu – uvod u život i stvaralaštvo. Ili je to isto…”

Počeli smo da razgovaramo onog dana kada je obeležena godišnjica Andrićevog dobijanja Nobelove nagrade. Sve i da nije toliku pažnju u Nemačkoj privukla diskusija o Andrićevom životu i radu u “požaru svetova”, bilo bi jednostavno pronaći mesto sa kog razgovor počinje. A privukla je onoliko pažnje.

“Dobro se sećam kada sam kao student čitao Andrića u Bernu, na časovima slavistike, kod profesora Jana Petra Lohara, da je na mene neobičan utisak ostavilo da čovek, u romanu hronici Na Drini ćuprija, opisuje nabijanje na kolac u vreme kada je sve to u dalekoj prošlosti. Meni se činilo tada da se radi o nečemu arhaičnom i nešto mi je u tome smetalo. To je bilo osamdesetih. A onda sam devedesetih shvatio da kod tog epskog Andrića zapravo ima nešto proročansko.”

U međuvremenu je, kaže, spoznao Andrićeve lirske početke u njegovoj “epskoj prozi”. Takav se Andrić može pročitati u “Prokletoj avliji”, ali i u drugim delima u kojima spaja tu lirsku prozu i distanciranu epsku poziciju. To je prema Hodelovim rečima, svedočenje o ljudima jednog prostora i mentaliteta.

“U obrazloženju za Nobelovu nagradu bilo je napisano da se nagrada dodeljuje i jednom prostoru koji do tada nije bio zastupljen kada su takve nagrade dodeljivane. Čini mi se da je to bilo veoma povezano i sa Jugoslavijom. Njen stav i pripadnost nesvrstanima, bili su vrlo privlačni za naše intelektualce na Zapadu. Recimo frankfurtska škola, časopis Praksis, njujorška sociološka škola, svi su oni bili oduševljeni tim samoupravljanjem i tim trećim putem. Ja sam kao student sretao intelektualce koji su i osamdesetih i dalje bili oduševljeni tim jugoslovenskim načinom. Mislim da je zanimljiv podatak da je vrhunac percepcije književnosti na štokavskom govornom području bio 1966. godine. U to vreme su liberalizacija jugoslovenskog prostora i prestiž tog modela dostigli najvišu tačku. Tada se najviše prevodilo, najviše se čitalo. Zato smatram da je Andrićeva nagrada, osim za vrhunska književna dela, došla i kao neka vrsta simboličke nagrade tom ‘trećem putu'”…

U tom trenutku je Andrić, sasvim logično, percipiran u pozitivnom kontekstu, ali je posle nekoliko decenija to delimično počelo da se menja u regionu o kom je pisao…

“O Andriću se i na Zapadu vrlo kontroverzno diskutovalo za vreme ratova u Jugoslaviji. Ono što je za Andrića karakteristično jeste da on u svojim hronikama piše o prostoru i mentalitetu. On pogleda na pojedinca u svrhu reprezentativnosti jedne verske ili etničke zajednice. U tom pogledu, on se dobro uklopio u ratni diskurs koji je stvoren devedesetih. Jednostavno, on polazi od tih kategorija. U tom smislu Andrić – to sasvim jasno nije kritika – dozvoljava da ga mi tumačimo na jedan ili drugi način.

Decenijama pre tih ratova, niko nije mislio da se može vratiti takvo vreme. I to se ne tiče samo ratova ovde. Čitava Evropa i skoro čitav svet vode neke ratove. Sedamdesetih i osamdesetih su takvi krvavi sukobi bili toliko daleki i u Bernu gde sam studirao, ni bilo gde drugo na zapadu, nije izgledalo realno da ćemo se vratiti unazad i da će ponovo nacionalistička pitanja postati važna u Evropi. Kada se to dogodilo, autor kakav je Andrić postaje interesantniji.”

On objašnjava da je Andrić jedan od najboljih predstavnika srpske književnosti, koja je sama po sebi kao i svaka druga književnost – obična, normalna književnost sa različitim spektrom stvaralaca – ali da je moguće izdvojiti jedan sloj pisaca koji se po nečemu izdvajaju. Tom sloju pripada i Andrić.

“Meni je taj sloj najinteresantniji, a pisci koji ga čine pripadaju više-manje Jugu. Tu su i Hamza Humo, Nastasijević, Bora Stanković, delimično i Crnjanski. U njihovom pisanju se na neki način odražava i posledica kulture Osmanske imperije – dolazi do spoja intelekta i čulnosti, emotivnosti. Krleža je, recimo, potpuno drugačiji autor. Ta visoka emocionalnost kod pomenutih pisaca, to je nešto što je posebno. To je neka vrsta melanholije i bezizlaznosti života koji i takav kakav je, može da bude lep. Na to me podsećaju neke pripovetke Čehova, ali je to za brojne srpske pisce karakteristično…”

Kroz Mihailovića se ambivalentnost stare Jugoslavije lako oslikava. Sa jedne strane su hapšenje i Goli otok, a sa druge mogućnost da čovek iz takve porodice ide na studije, pa posle logora produži studiranje kao beskućnik, pa onda 1967. dobije Oktobarsku nagradu

Možda čitav taj sloj može da se opiše jedom rečju.

“Dert. Karasevdah. Tu nema velike dijalogičnosti, koja postoji kod Krleže ili Dostojevskog. Nema različitih pozicija i spora između tih pozicija. To je lirizacija iz tačke gledišta jednog lika…”

Ako je taj lik bosonogi dečak na ulici, ili daktilografkinja u memljivom podrumu, ili stara tetka koja živi sama na periferiji Beograda, ili nervozni policajac, postoji pisac koji je svojim rečima u stanju da ih na jednak način oživi. Dragoslav Mihailović čitav svoj opus gradi na subjektivizmu, kroz čoveka i njegov lični svet, a u tome mu je, Hodel čvrsto pri tome stoji, pomogao njegov istančan sluh.

“Tokom naših brojnih razgovora znao sam da ga pitam šta je bilo na početku neke pripovetke. Skoro uvek mi je govorio – poznavao sam jednog čoveka. To je vrlo zanimljivo. I kada počne da mi predstavlja tog čoveka, on mi prvo govori o jeziku kojim je taj lik iz njegovog života govorio. On o Petriji kaže da je to jezik njegovog detinjstva, jezik koji mu odzvanja u ušima…”

Postoje dar, veština i vežba. Bez ovog trećeg, prvo ne može da se pretvori u drugo.

Neretko se govori o dilemi da li je Mihailović svedok istorije, njen tumač ili akter. Ili možda sve to zajedno…

 “Sa jedne strane postavlja se pitanje koliko njegov život liči na život njegovih likova. Pripovetka ‘Šukar mesto’, to je priča o odiseji jednog čoveka, njegovog lika, ali i njega samog istovremeno. U toj se priči govori o čistaču cipela romskog porekla koji je isto potpisao dogovor sa Udbom, onda je izbegavao saradnju i stalno menjao mesto gde je čistio cipele i dok čitate, vi shvatate da je taj čovek koji čisti cipele vama toliko simpatičan jer je Mihailović ušao u njegovu dušu. I to nije jedini primer… Dragoslav se nakon Golog otoka vraća u Beograd kao student. Nije mogao da stanuje u studentskom domu kao golootočanin, a nije imao novca ni šansu da ga zaradi. Zbog toga je spavao u barakama na Zvezdari, sa omladincima koji su gradili Novi Beograd, i ta scena u kojoj on traga po tim barakama za slobodnim mestom i deli krevet sa tim omladincima, može da se prepozna u njegovim delima. Kada posle tog saznanja o njegovom životu čitate ‘Frede, laku noć’, možete da razumete čoveka koji živi u kutiji na ulici…

Sa druge strane, njegov život je kao prikaz istoriografije jedne zemlje iz perspektive jednog lika. Kroz njega se ta ambivalentnost stare Jugoslavije lako oslikava. Sa jedne strane su hapšenje i Goli otok, a sa druge mogućnost da čovek iz takve porodice ide na studije, pa posle logora produži studiranje kao beskućnik, pa onda 1967. dobije Oktobarsku nagradu. To je tako karakteristično i jedinstveno za Jugoslaviju, u koju su gledale sve zemlje u kojima je nekada, a i danas, obrazovanje zavisilo od porekla…”

U Mihailovićevom se pisanju čitavo društvo sliva u njegovo pero, prolazi kroz filtere njegovog skaza i prikazuje se u sudbini jednog pojedinca. Kod Andrića – epskog, sa početka priče – pojedinac je samo prezentacija jednog društva, prostora i mentaliteta. Naizgled isto. Potpuno različito. U oba slučaja genijalno.

“Kod Mihailovića osim pojedinca nema ničega. Nema zajednice. Nema etničke zajednice. Nema vere. Postoji određena sredina na koju se pojedinac nikada ne svodi. On nikada ne koristi svoje likove u neku svrhu, nikada za njih nema neku nameru. Ne tumači, ne vrednuje…”

Tako su dva pisca sa dva potpuno različita pola prikazala Jugoslaviju trećeg puta. Jedan sve njene mentalitete, drugi njene autohtone pojedince koji te mentalitete grade.

Na kraju razgovora ponovo smo se vratili naslovu. “Mramor je sa jedne strane vezan za Goli otok, a sa druge strane predstavlja gradivni materijal Mihailovića kao spomenika srpske kulture i književnosti. Tako srpska književnost ima svoj orden u vidu Nobelove nagrade i svoj živi spomenik od mramora života.”

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime