“Odlazak u penziju ne treba da se tretira kao trajni i definitivni prekid”: Srbijanka Turajlić o penzionisanju profesora

1
Foto: Medija centar Beograd

Slučaj jednog od naših najboljih fizičara, akademik Zoran Lj. Petrović, kojem nije produžen ugovor na Institutu za fiziku, pa ga “teraju” u penziju, desio se i profesoru Stojanu Radenoviću, matematičaru pre neku godinu. U međuvremenu je prihvatio ponudu stranog univerziteta, znatno bolju — novčano nekoliko puta veću od penzije koju ima, i tek kada se BU stropoštao na listi najboljih univerziteta, onda su ga pozvali da se vrati, poklonili laptop, a primio ga je i sam predsednik. I to nisu jedini slučajevi koji pokazuju odnos prema profesorima i vrhunskim naučnicima a otvaraju pitanje kada su “zreli” za penziju jer se često kao argument može čuti da “bi trebalo osloboditi mesto mlađim kolegama”.

Ključni nesporazum nastaje zato što se prema postojećim zakonskim regulativama odlazak u penziju tretira kao trajni i definitivni prekid naučnoistraživačkog i pedagoškog rada, mišljenja je Srbijanka Turajlić, penzionisani profesor ETF-a i bivša pomoćnica ministra za oblast visokog obrazovanja.

“Naime, izvesno je da je momenat u kome nečije znanje, iskustvo, profesionalni uspeh prestaju da budu od potencijalne koristi za studente, mlade saradnike, pa i nauku u celini, vezan za godine, ali je nemoguće ustvrditi da se to kod svih ljudi događa u trenutku kada napune 65, ili 70 ili bilo koji drugi broj godina. Otuda je ta veštački postavljena granica na svoj način besmislena i nesumnjivo je da prinudno penzionisanje može da nanese štetu univerzitetu ili institutu. Sa druge strane, ako se ne postavi nikakva granica, onda se postavlja pitanje na koji način će se utvrditi da je kod pojedinca došao trenutak kada mu se treba zahvaliti na uslugama. Budući da na početku moje univerzitetske karijere takva granica nije postojala, imala sam priliku da se uverim da sam pojedinac teško uviđa da je došao trenutak kada bi trebalo da prekine svoje aktivnosti”, objašnjava Srbijanka Turajlić.

Zato bi, dodaje, umesto produžavanja ugovora imalo daleko više smisla da se promeni regulativa u pogledu statusa penzionisanog nastavnika ili naučnog radnika i ostaviti mogućnost da penzioneri nastave da obavljaju čitav niz delatnosti koje su korisne za ustanovu. “Budući da je izvesno da je takav pojedinac u starosnom dobu kada poslove treba postepeno da prepušta mladim saradnicima, možda bi moglo da se omogući korukovođenje projektima, komentorstvo doktoranada, učešće u nastavi na doktorskim studijama, kao i svi drugi poslovi u kojima je iskustvo penzionera značajno za uspeh ustanove. Pri tome bi svaki penzioner mogao sam da odabere obim angažovanja koji mu odgovara i za to bi dobio određenu finansijsku nadoknadu”, pojašnjava profesorka Turajlić. Slično rešenje postoji za profesore univerziteta koji imaju zvanje emeritusa. “Iskreno, ne vidim razlog da se slična prava (bez zvanja emeritusa) ne daju i ostalim penzionerima, ukoliko bi njihovo angažovanje za ustanovu bilo korisno”, kaže ona.

OPŠIRNIJE ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 17. OKTOBRA

Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET

1 KOMENTAR

  1. Uz svo duzno postovanje ali dokle ?
    Svi Vi koji sada odlazite u penziju imali ste srece da po zavrsetku fakulteta odmah dobijete posao .Recite mi kada i kako mladi da se zaposle .To je slucaj u svim dtzavnim ustanovama .

Comments are closed.