Oblačno sa mogućnošću mestimičnog (jednostavnog) života: Tajna „paklene“ Venere

Karl Sagan, američki astronom, jednom je rekao da je Venera planeta u našem solarnom sistemu najsličnija paklu. Pa, kad se vraćamo?

Astronomi su saopštili da su otkrili u Venerinim kiselim oblacima gas fosfin, koji bi mogao biti znak života. Zbog toga neke planetarne naučnike „svrbi“ povratak na drugu Sunčevu planetu, posebno one koji smatraju da je Venera odavno zapostavljena u korist Marsa i drugih destinacija.

„Ako je ova planeta aktivna i proizvodi fosfin, a postoji nešto što ga stvara u Venerinoj atmosferi, onda, za ime boga, zaboravite sve ove gluposti sa Marsom“, rekao je Pol Birn, planetarni naučnik sa Univerziteta Severna Karolina. „Treba nam sonda, orbiter, potreban nam je program“, piše Njujork tajms.

Veneru nije lako posetiti. Njena atmosfera bogata ugljen-dioksidom je 90 puta gušća od naše, a površinske temperature u proseku iznose više od 400 stepeni Celzijusa. Njen površinski pritisak je dovoljno jak da uništi neke podmornice.

Ali to nije sprečilo ljudske svemirske programe da pokušaju. Oko 40 svemirskih brodova koje su lansirale vlade na Zemlji pokušalo je da poseti Veneru na ovaj ili onaj način. Njujork tajms piše o važnim trenucima sa prošlih putovanja na Veneru, kao i koliki su izgledi za brzi povratak na planetu kako bi se saznalo šta se događa u tim oblacima.

Brojne posete Sovjeta

Godine 1961. sovjetski svemirski program počeo je sa pokušajima istraživanja Venere. U decenijama koje su usledile, ispaljeno je na desetine svemirskih letelica ka svetu poznatijem i kao Zemljin blizanac. Iako je sovjetsko istraživanje Venere započelo sa mnogo neuspeha, ta zemlja je postala prva koja je sletela svemirskom letelicom na drugi svet, a nedugo zatim i prva koja je fotografisala sa površine druge planete. Njihova inženjerska dostignuća bila su značajna čak i prema savremenim standardima.

Nakon što su videli kako su njihovi prvi svemirski brodovi poslati u atmosferu zgnječeni poput limenki, Sovjeti su shvatili koliko je ekstreman pritisak na Veneri. To je dovelo do izgradnje letelice od pet tona metala, napravljene da izdrži, čak i samo sat vremena, ogromne površinske pritiske.

„Venera 4“ je 1967. godine postala prva svemirska letelica koja je merila atmosferu druge planete, otkrivajući velike količine ugljen-dioksida koje uzrokuju neprekidni efekat staklene bašte.

Zatim je 1975. godine sonda „Venera 9“ prva snimala slike sa površine druge planete. Svet je zvanično upoznao Veneru. Slike koje su poslale i kasnije misije otkrile su planetu koja je zaista bila kao nijedna druga: ispucani teren ispod maglovitog, razblaženog neonskog zelenog svetla. Planeta za koju smo mislili da je možda bila prekrivena okeanima i slična našoj, umesto toga bila je vanzemaljski svet sa otrovnom kišom.

Kasnije misije tokom 1980-ih dale su naučnicima bolje razumevanje geoloških procesa na planeti. I „Venera 11“ i „Venera 12“ detektovale su velike količine munja i gromova dok su putovale ka površino. Obe, „Venera 13“ i „Venera 14“ bile su opremljene mikrofonima koji su dokumentovali zvukove njihovog spuštanja na površinu, što ih je učinilo prvim svemirskim letelicama koje su snimale zvuk sa druge planete.

Godine 1985. Sovjetski Savez je zaključio svoje susrete sa Venerom sa dve svemirske letelice „Vega“, a svaka od njih pustila je velike balone napunjene naučnim instrumentima.

Usporeni tempo sovjetskog svemirskog programa pred kraj Hladnog rata zaustavio je lansiranje na Veneru. Iako je ruski svemirski program razmatrao buduća istraživanja Venere, nisu odmakli dalje od table za crtanje.

I NASA je motrila na Veneru

Iako se Mars uvek činio najvažnijim, programi „Mariner“ i „Pionir“ iz 1960-ih i 1970-ih su našli vreme za Veneru.

„Mariner 2“ je prva američka letelica koja je dospela na Veneru 1962. Utvrdila je da su temperature hladnije više u oblacima, ali izuzetno vruće na površini.

Godine 1978. misije „Pionir“ su američkim istraživačima dale bolji uvid. Prvi iz ovog para kružio je oko planete skoro 14 godina, otkrivajući mnogo o misterioznoj Venerinoj atmosferi. Takođe je primetio da je površina glatkija od Zemljine i da Venera ima vrlo malo ili možda nema magnetno polje. Druga „Pionirova“ misija poslala je brojne sonde u atmosferu Venere, vraćajući informacije o strukturi oblaka i radarskim očitavanjima površine.

Nasin „Magelan“ ušao je u orbitu 1990. godine i proveo četiri godine mapirajući površinu i tražeći dokaze o tektonici ploča. Otkrio je da je gotovo 85 odsto površine prekriveno starim tokovima lave, nagoveštavajući značajnu prošlu i moguću sadašnju vulkansku aktivnost.

Ostali posetioci Venere

Evropska svemirska agencija pokrenula je „Venus ekspres“ 2005. godine. Orbitirao je planetom osam godina i primetio da je možda još uvek bila geološki aktivna.

Jedini gost planete sa Zemlje trenutno je „Akacuki“, koji je Japan lansirao 2010. Sonda je propustila sastanak sa Venerom kada motor nije upalio dok je kretala u orbitu. Do 2015. godine, menadžeri misije uspeli su da je usmere na kurs za orbitu i proučavanje planete.

Od tada se promenio način kako naučnici gledaju na Veneru. U proučavanju fizike gustih oblačnih slojeva Venere, misija je otkrila poremećaje na vetrovima planete poznate kao gravitacioni talasi, kao i ekvatorijalne mlazne tokove u njenoj atmosferi.

Pitanja i odgovori

Naučni magazin New Scientist odgovorio je na neka od najvažnijih pitanja.

Koliko je vruća Venera? Da li bi tamo svaki živi organizam sagoreo?

Mnogo je različitih okruženja na Veneri jer ima gustu atmosferu. Površina je apsolutno neuslovna, s temperaturom koja dostiže 470°C i pritiskom koji je 90 puta veći nego na Zemlji na nultoj nadmorskoj visini. Ali je temperatura prilično umerena tamo gde je pronađen fosfin, na 50 do 60 kilometara iznad nivoa tla, dakle atmosfera bi mogla biti pogodna za život.

Zašto bi gas fosfin ostao na ovoj visini?

Oblaci Venere se ne pomeraju i nisu kratkotrajni poput zemaljskih oblaka. Oni su gusti i mogu da plutaju okolo kao planktoni u okeanu.

Zar fosfin ne može da se proizvede mimo bioloških procesa?

Uvek će postojati ta šansa. Ali tim je testirao sve procese za koje znamo da bi se mogli dogoditi na Veneri, a nijedan nije napravio dovoljno gasa kolika je količina koju su otkrili.

Koliki bi trebalo da bude organizam da stvori to što je pronađeno?

Nevelik. Na Zemlji, fosfin stvaraju mikrobi, pa možemo očekivati da mogu i na Veneri. Ako tamo ima života, mogao bi biti prilično jednostavan.

Da li je to možda neki organizam napravio ovaj gas u prošlosti i izumro?

Uzbudljivo je to što ovo nije opcija. Istraživači su izračunali da bi životni vek fosfina na Veneri trebalo da bude manji od 1000 godina pre nego što se uništi, dakle nešto mora biti kontinuirano da bi postojalo u koncentracijama koje vidimo. Ako su možda organizmi sada izumrli, oni mora da su bili tu donedavno. Bilo bi šokantno nesrećno da su izumrli baš kad smo mi uspeli da ih pronađemo.

Da li je fosfin mogao doći od mikroba sa sovjetskih letelica koje su posetile planetu 1970-ih?

To je malo verovatno. Istraživači su pronašli veliku količinu fosfina, a sonde Venere su bile prilično male.

Da li bismo mogli da koristimo atmosferski balon za traženje znakova života na Veneri?

Vruća, gusta atmosfera otežava slanje svemirskih letelica do Venere, ali nekoliko ih je uspelo da sleti na površinu pre nego što su izgorele. Poslato je nekoliko balona do Venere. Nije nemoguće, jeste samo težak inženjerski problem.

Da li je ovo dovoljno značajno da bi NASA mogla da odluči da se usredsredi na traženje života na Veneri, pre nego na Marsu?

NASA je bila veoma usredsređena na Mars neko vreme, ali u ovom trenutku nema više mnogo planiranih misija na Mars. Sama ova vest nije dovoljna da NASA promeni kurs, možda je vreme za nešto novo.

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 454), od 24. septembra