O solidarnosti u doba korone i straha: Nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, ono zvoni za tobom…

Piše prof. dr Aleksandar Baucal, Katedra za psihologiju, Filozofski fakultet

0
Foto: Igor Pavićević

Neki događaji iz doba neposredno pre epidemije sada nam deluju kao davna prošlost. Kao da je život prošao kroz crnu rupu i sada smo se našli u nekom novom univerzumu u kojem je sve na prvi pogled isto kao ranije, a sve je drugačije.

Dobra okolnost je da će proći i doba korone i život će se, kao i uvek, vratiti u “normalnost” uprkos brojnim ožiljcima. I mnoge stvari će ponovo biti iste kao što su nekada bile. U to nema sumnje. Ipak, ne treba biti ni previše poetski optimističan iako nam je to u ovim uslovima potrebno i važno. Neke važne stvari u starom životu više neće biti kao što su bile. Tu lekciju smo mogli više puta da naučimo od Istorije, poslovične “učiteljice života”.

Verujem da ćemo iz doba korone izaći sa drugačijim razumevanjem zajednice i solidarnosti, a možda i nećemo. U svakom slučaju, mali virus će nas naterati da ponovo promislimo velika pitanja kao što su šta znači biti građanin jedne zemlje, šta znači biti pripadnik neke zajednice i zašto je život bez solidarnosti veoma rizična opcija. Od odgovora koje zajednički damo na ova pitanja zavisiće u kakvu “normalnost” će se vratiti naši životi u postkorona dobu.

Ovaj tekst je objavljen u štampanom izdanju Nedeljnika

Solidarnost je reč koja se, iz svima razumljivih razloga, često pominje u sadašnjim okolnostima. Svi smo lako razumeli jednostavnu činjenicu da u situaciji epidemije nije najvažnije šta svako od nas može da uradi za sebe, već kako svako od nas doprinosi da se zajednica izbori sa epidemijom. Sličnu ideju je na lep način izrazio nepoznati autor na društvenim mrežama: mnogi ljudi se ponašaju kao da nisu zaraženi i čine sve da se ne zaraze, a treba da se ponašaju kao da su zaraženi i da čine sve da ne zaraze druge. Mislimo o tome.

U odnosu na epidemiju niko od nas ne može da se bori sam iako je mali doprinos svakoga od neprocenjive važnosti. Svi smo međusobno povezani pošto virus ne zna za bilo koju karakteristiku po kojoj smo se delili ranije. Virus ima lepu osobinu da je “slep” na mnoge karakteristike koje su nam u regularnim okolnostima važne, virus kao virus ne vodi računa o tome da li je neko bogatiji ili siromašniji, u kojoj meri je obrazovan, za koga navija, za koga glasa autentično ili prisilno itd. Svako može da bude zaražen od svakoga, i svako je važan da bi se zaštitio svako. Mislimo o tome.

Teško je očekivati da će građani koji imaju nepoverenje u svoje sugrađane i u institucije uzeti u obzir interes zajednice. Solidarnost je u isto vreme plemenita i teško ostvariva ideja. Solidarnost je moguća samo ako verujemo da će se i drugi ponašati u skladu sa principom solidarnosti. Ako verujemo da se veliki broj ljudi oko nas neće ponašati solidarno, onda ćemo se ponašati sebično

Ovo je borba koju vodimo kao zajednica, a ne kao pojedinci. Ako nam deluje patetično, dovoljno je da pomislimo šta će se desiti ako broj zaraženih prevaziđe kapacitet našeg zdravstvenog sistema da se nosi sa onima kojima je zdravstvena nega neophodna da bi preživeli. Svako od nas pojedinačno (lekari, nastavnici, roditelji, prodavci, komunalni radnici, socijalni radnici, policajci, vatrogasci, novinari, dostavljači hrane, privrednici i svi drugi, uključujući i političare) važan je u ovoj situaciji, ali samo kao deo zajednice, kao deo tima i timski igrač. Borba sa epidemijom je uvek timski sport sa velikim brojem igrača koji nikada nisu igrali zajedno (a možda to nisu nikada ni želeli) u utakmici koja će trajati dugo, a cena se plaća u ljudskim životima. Zato je gubitak svakog života gubitak za svakog od nas. Ovo je vreme kada dubinski razumemo šta je Ernest Hemingvej želeo da kaže kada je napisao: “I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom.” Mislimo i o tome.

Solidarnost je, dakle, ključna u ovim okolnostima, ali se mnogi pitaju koja je verovatnoća da će solidarnost kod nas nadvladati našu sebičnost i egocentričnost. Ohrabreni smo slikama u kojima brojni volonteri i komšije pomažu jedni drugima na različite načine, a naročito starijim sugrađanima, ali vidimo i slike ljudi koji kupuju ogromne količine namirnica i sredstava za higijenu i dezinfekciju ne vodeći računa o drugima. Vidimo čak i da neki od nas paradiraju sa svojom “super kul fensi” maskom, rukavicama i sredstvom za dezinfekciju kao da su ponosni vlasnici nekog najnovijeg korona modnog stila, da ne pominjemo “korona profitere”. Opravdana je briga da li ćemo kao zajednica biti na visini zadatka i da li ćemo uspeti da budemo solidarni jedni prema drugima ili ćemo se raspasti. S jedne strane je nada da ćemo, kao i u nekim ranijim istorijskim trenucima, uspeti da “zbijemo redove”, a sa druge briga da će u nama prevladati sebičnost. U vezi sa tim imamo jednu dobru i jednu lošu vest.

Građani u Srbiji u većoj meri nego građani u drugim zemljama veruju da sa drugim ljudima uvek treba biti vrlo oprezan i ne treba im verovati, da će drugi uglavnom gledati da ih iskoriste i da će drugi ljudi gledati, pre svega, samo svoje interese i da treba da očekuju pomoć od drugih

Da krenemo od loše vesti kako bismo je kasnije potisnuli dobrim vestima. U prethodnim decenijama društvo u Srbiji se kretalo u pravcu individualizma i umanjivanja značaja zajedničkih dobara (npr. zdravlje, obrazovanje, stanovanje, zaposlivost, održiva sredina), ideje solidarnosti i socijalne pravde. Poruka je bila da je došlo novo vreme u kojem svako od nas treba da vodi računa sam o sebi i samo o sebi i da ne treba da računamo na podršku od države i javnih institucija. Svako je gospodar svoje sreće i ne treba da računa previše na podršku društva. Ko uspe u toj igri, uspeo je zato što ima posebne kvalitete (a nikako zbog protekcije ili privilegija), a oni koji nisu uspeli treba da krive samo sebe pošto su mogli, ali nisu hteli. U našim uslovima ta globalno raširena poruka dobila je lokalne specifičnosti u vidu korupcije, politizacije svega i svačega, autokratskih oblika vladanja, urušavanja institucija koje su mukotrpno građene uprkos burnim istorijskim okolnostima… dodajte slobodno druge elemente po svom izboru. Ove nevolje obično idu zajedno sa tranzicijom, ali se posebno rasplamsaju kada društvo prolazi kroz tranziciju kao one poslovične “guske u magli”. Iz tog razloga veliki broj građana u Srbiji je imao utisak da je društvo iluzija i da realno ne postoji, a da je država tu da “trenira strogoću” i naplati poreze kako bi je oni koji su na vlasti koristili da obezbede svoju vlast i interese onih koji su povezani sa njima.  

Mi verujemo da je naša kultura i tradicija bazirana na solidarnosti. To često ističemo kao naš kvalitet po kojem se razlikujemo od nekih drugih. U prethodnim decenijama, zbog sticaja raznih okolnosti, odustali smo od ideje solidarnosti i stavili smo naglasak na sopstvene interese

Ako nam navedeni opis stanja i raširenog nepoverenja u dobu pre korone deluje preterano, bićemo neprijatno iznenađeni prošlogodišnjim podacima Evropskog društvenog istraživanja koji su svima dostupni (European Social Survey – www.europeansocialsurvey.org). U suštini ovi podaci nam pokazuju da građani u Srbiji, u odnosu na građane u 19 drugih evropskih zemalja, imaju najniži nivo poverenja u druge ljude i da imaju veoma nizak nivo zadovoljstva načinom na koji funkcionišu važne institucije društva (kao što su ekonomija, demokratija, vlada, demokratija, obrazovanje i zdravstveni sistem). U ovoj studiji ispitanici su svoje stavove izražavali na skali od 0 do 10, pri čemu su viši skorovi označavali veći stepen poverenja u druge ljude i veći stepen zadovoljstva društvenim institucijama. U proseku poverenje građana Srbije u druge ljude je oko 3,5 dok je prosek u svim zemljama nešto iznad 5, a najviši nivo poverenja u druge ljude iskazali su građani Finske i Norveške gde je prosečni nivo poverenja duplo viši nego u Srbiji (oko 7). To znači da građani u Srbiji u većoj meri nego građani u drugim zemljama veruju da sa drugim ljudima uvek treba biti vrlo oprezan i ne treba im verovati, da će drugi uglavnom gledati da ih iskoriste i da će drugi ljudi gledati, pre svega, samo svoje interese i da treba da očekuju pomoć od drugih. Nivo zadovoljstva važnim društvenim institucijama je bio oko 4, pri čemu su samo građani Bugarske imali niži nivo zadovoljstva svojim institucijama. U nekim zemljama, kao što su, na primer, Švajcarska i Norveška, nivo zadovoljstva važnim institucijama u društvu je bio preko 7.

Sve su to loše vesti koje idu u prilog onima koji su skeptični prema mogućnosti da će u ovoj situaciji kod nas prevladati solidarnost u odnosu na sebičnost. Teško je očekivati da će građani koji imaju nepoverenje u svoje sugrađane i u institucije uzeti u obzir interes zajednice. Solidarnost je u isto vreme plemenita i teško ostvariva ideja. Solidarnost je moguća samo ako verujemo da će se i drugi ponašati u skladu sa principom solidarnosti. Ako verujemo da se veliki broj ljudi oko nas neće ponašati solidarno, onda ćemo se ponašati sebično. Razmišljaćemo da je besmisleno da se ponašamo solidarno ako će se drugi ponašati sebično. Ono što je interesantno, da će se u takvim uslovima i ljudi koji visoko vrednuju solidarnost ponašati sebično. Drugim rečima, čak i ako bismo imali 90% ljudi koji potpuno veruju da je solidarnost važnija od sebičnosti (ne samo u uslovima epidemije nego i u regularnim uslovima), moglo bi da se desi da se 90% ljudi ponaša sebično samo zato što ne veruju da će se većina drugih ponašati solidarno. Kako da izađemo iz tog začaranog kruga?

Tako dolazimo do dobrih vesti. Prva se odnosi na situaciju krize. Situacije u kojima dolazi do iznenadnog i velikog prekida “normalnog”, svakodnevnog života uvek su i prilika za velike promene u životu. Tako je i na ličnom i na društvenom planu. Situacija epidemije nam pruža šansu da drugačije odredimo svoje prioritete i da promenimo vrednosti na kojima želimo da počiva naše društvo. Ako u ovoj situaciji shvatimo da smo svi na istom brodu i kada on tone potpuno je nevažno ko je bio u luksuznoj kabini, a ko u potpalublju, ako razumemo kako je sudbina svakog od nas povezana sa sudbinom drugih članova društva i da niko od nas nije ostrvo koje zavisi samo od sebe, onda postoji šansa da ćemo nakon krize promeniti svoje prioritete. Kada već ne možemo da izbegnemo epidemiju, bar da nešto naučimo kroz ovo iskustvo. Veliki broj građana Srbije nije bio zadovoljan društvom u kojem smo živeli pre epidemije i sada je prilika da to promenimo. Nadajmo se da je nećemo propustiti.

Pored toga, dobra vest je da smo već imali slična krizna iskustva u kojima smo pokazali da možemo da budemo solidarni. Oni koji se sećaju vremena bombardovanja lako će se podsetiti kako je veliki broj ljudi bio solidarniji nego što je to bio slučaj sa periodom pre bombardovanja. Mi to imamo u sebi i možemo da budemo solidarni. Verujem da ćemo u ovim kriznim okolnostima to i pokazati, ali je pravi izazov za nas da ta solidarnost ostane važna komponenta društva u kojem ćemo živeti nakon krize. Nadajmo se da ćemo u tome uspeti.

Ima još jedna dobra vest za nas. Mi verujemo da je naša kultura i tradicija bazirana na solidarnosti. To često ističemo kao naš kvalitet po kojem se razlikujemo od nekih drugih. U prethodnim decenijama, zbog sticaja raznih okolnosti, odustali smo od ideje solidarnosti i stavili smo naglasak na sopstvene interese. Potpuno je razumljivo zašto se to desilo pošto postoje dobri razlozi za to. Ne treba da budemo previše kritični i strogi prema sebi. Ipak, epidemija korone nam pruža priliku da se podsetimo zašto su “naši preci” visoko vrednovali solidarnost. To podsećanje nam ne treba da bismo se vratili u neku “našu divnu prošlost” pošto to nije moguće zbog svih promena koje su se desile u međuvremenu. Ono nam treba da bismo napravili bolju ravnotežu u društvu između individualizma i solidarnosti u vremenu nakon korone, kako bi većina građana imala osećaj da živi u društvu koje pripada svima i koje podržava svakog člana zajednice. Nadajmo se da nećemo propustiti ovu priliku.