Piše: Milena Manojlović Kostenjak, HR konsultant, Gi Group holding
Otkaz je, prema psihološkim istraživanjima, među najstresnijim događajima u životu, odmah posle smrti bliske osobe, razvoda ili ozbiljne bolesti.
Ipak, o ovoj temi se retko govori. Mentalno zdravlje, generacijski jaz, Gen Z, stres menadžment , sve su to teme koje redovno obrađujemo, dok otkaz ostaje negde u senci. Kao da verujemo da će, ako ga ne pomenemo, zaobići baš nas.
Strah koji nosimo u sebi
Imala sam sreću da za više od 20 godina rada nikada nisam dobila otkaz.
Ali znam mnoge koji jesu: prijatelje, članove porodice, kolege. I moram da priznam: sama pomisao na otkaz uvek me je unosila nemir, čak i kada objektivno nije bilo razloga za brigu.
Iako imam podršku porodice i prijatelja, ideja da ostanem bez posla ume da izazove gotovo iracionalan strah. To samo pokazuje koliko je duboko u nama ukorenjena nesigurnost vezana za posao, čak i kada racionalno znamo da imamo neku vrstu sigurnosne mreže.
Nepravda ili neznanje?
Zanimljivo je da većina ljudi veruje da otkaz nije zaslužila I da je nepravedno otpuštena.
Ipak, mali broj zaposlenih se odlučuje da pravdu potraži na sudu. Oni koji to učine, neretko imaju osnov, jer u praksi veliki broj sporova završava u korist zaposlenih.
To otvara dva važna pitanja:
1. zaposleni često ne poznaju zakon i svoja prava,
2. kompanije neretko ne poštuju proceduru, što ih kasnije može koštati sudskih sporova, naknade štete, pa čak i vraćanja zaposlenog na posao.
Drugim rečima, otkaz nije samo lična drama. On je i ozbiljno pravno pitanje.
Šta zakon zapravo kaže
Uprkos uvreženom mišljenju, nije nimalo jednostavno nekome dati otkaz.
Zakon o radu u Srbiji jasno propisuje procedure, posebno kada je reč o otkazu zbog povrede radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline. U tim slučajevima, poslodavac je dužan da zaposlenog prethodno upozori na postojanje razloga za otkaz i da mu ostavi rok da se izjasni na te navode.
Sud u ovakvim situacijama traži konkretne činjenice i dokaze: dokumentovana kašnjenja, neizvršene zadatke, povrede radnih obaveza. Bez toga, otkaz se lako može osporiti.
Kada je reč o tehnološkom višku, poslodavac mora da dokaže da je došlo do stvarnog smanjenja potrebe za radom na određenim poslovima. Takođe, postoji obaveza isplate otpremnine, a u određenim situacijama i primena socijalnog programa.
Važno je naglasiti: svaka situacija je specifična, ali jedno je sigurno: procedura i dokumentacija igraju ključnu ulogu.
Vreme previranja
Živimo u periodu političkih i ekonomskih nestabilnosti.
Otkaz više nije nešto što se dešava „nekome tamo“, već realnost koja može pogoditi svakoga. Svedoci smo velikih talasa otpuštanja, često naglih i bez mnogo najave.
IT industrija, koja je donedavno važila za simbol stabilnosti i visokih zarada, pokazala je koliko se stvari brzo menjaju. Kompanije koje su juče zapošljavale stotine ljudi danas smanjuju timove ili zatvaraju poslovanja.
Ali ova promena nije ograničena samo na IT. Ona šalje širu poruku: nijedna industrija više nije potpuno sigurna.
Mladi koji su verovali u „siguran izbor karijere“ sada se suočavaju sa realnošću u kojoj su fleksibilnost i spremnost na promene važnije nego ikada.
Šta možemo da naučimo
Možda je vreme da o otkazu počnemo da govorimo otvorenije.
Ne samo kao o ličnoj tragediji, već kao o delu profesionalnog života i društvene realnosti. Jer kada razumemo pravila, manje se plašimo. A kada znamo svoja prava, teže nas iznenade.
Otkaz jeste bolan. I jeste ličan.
Ali možda nije najstrašnije to što možemo da izgubimo posao već to što često ne znamo šta posle toga.
Jer sigurnost koju vezujemo za posao retko dolazi iz ugovora. Ona dolazi iz znanja, iskustva i sposobnosti da se ponovo podignemo.
I možda je upravo to najvažnija lekcija: otkaz ne definiše našu vrednost , već našu spremnost da krenemo dalje
