Nove (stare) zablude srpske prošlosti: Od Stefana Nemanje do Tita i nazad – reči koje nisu izgovorene, događaji koji se nisu dogodili i priče koje jesu izmišljene

0
Foto Profimedia

“Istorijska neistina lako prodre u nauku, osobito ako je laskava narodnom ponosu i zato čitaocima draga, ali iz nje ju je veoma mučno izagnati.”

Tako je istoričar i akademik dr Nikola Radojčić govorio o preplitanju mitologije i istorijske nauke. Istorijski mitovi jednog društva predstavljaju dragocen materijal kroz koji se može analizirati način na koji jedna zajednica gleda na svoju prošlost. Zablude, sa iste strane ali na drugačiji način, takođe predstavljaju deo kulturnog nasleđa, ali su često kreirane nenamerno, na temelju netačnih ili nepotpunih informacija. I one se, kao i mitovi mogu zloupotrebiti.

Kada se i kako to događa? Koje su najpoznatije zablude srpske istorije?

O tome za Nedeljnik govori istoričar Dejan Ristić koji je svojom drugom naučnopopularnom knjigom “Zablude srpske istorije”, u izdanju Vukotić medije, kao i prethodnom o istorijskim mitovima, začeprkao po tumačenjima istorije koja su netačna, ali je opšte mišljenje da ih “ne treba dirati jer su se “već ustalila”.

„Važno je iznova naglašavati to kako, za razliku od mitomanije, pseudoistorije i zabluda, mit nikako nije i ne može biti lažan. On u sebi uvek sadrži određeni stepen istoričnosti koji vremenom biva nadograđen imaginarnim. Mitovi su nam višestruko potrebni i njih treba dobro poznavati i ljubomorno ih čuvati. Sa druge strane istorijske zablude i mitomanski iskazi nastaju usled pojave nepotpunog i nedovoljnog znanja koje je, kao takvo, konzervirano poput nekakve vremenske kapsule, kao i nespremnosti da na različite načine nastavimo da stičemo znanja i veštine što sve nanosi veliku štetu našem društvu“, kaže Ristić za Nedeljnik i ističe da je u ovom periodu postznanja u kom živimo, „a koji je posledica stvaranja jednog anti-modela devedesetih godina“, sve postavljeno potpuno natraške pa je za nekog potpuno u redu da svesno gaji i neguje laž.

Takav kontekst pruža priliku za rađanje i oživljavanje istorijskih zabluda, kao i njihovu (zlo)upotrebu.

Od Stefana Nemanje do Josipa Broza i nazad.

Mi recimo, volimo megalomanski da istaknemo značaj Dušanovog carstva jer je Srbija tada zauzimala najveću teritoriju, uprkos tome što je nekoliko puta u istoriji bila značajnija.

Uopšte, car Dušan je jedna od ličnosti oko kojih se grade brojni mitovi, a Ristić ističe da je jedan od razloga zašto je Dušan “na širokom polju kritika javnosti” u stvari to što nije sakralizovan.

“Meni je proučavajući ulogu cara Dušana u srpskoj istoriji i kulturi veoma zanimljivo da ga Srbi najčešće percipiraju kroz njegovu teritoriju, ne kroz zakonodavnu delatnost koja je bitnija jer teritorije fluktuiraju, a percipiraju ga i kao košarkaša. On je bio visok 214 centimetara, ‘bio je ogroman, razbijač’, ali su ga otrovali Vizantinci i tako sprečili da zauzme čitavu Evropu, najmanje. Tako izgleda percepcija njegovog lika i dela”, objašnjava Ristić.

Jedna od najvažnijih zabluda kada je car Dušan u pitanju je to da je on lično naredio ubistvo svog oca i da je zbog toga crkva i odbila da ga proglasi svetiteljem.

“Za to pitanje je najvažnije koji se istorijski izvori uzimaju u obzir. Srpski istorijski izvori, nastali iz pera njegovih najbližih saradnika, govore o nesrećnom slučaju i tome da je vladar umro prirodnim putem. Logično je da oni nisu mogli da izraze bilo kakve sumnje jer su bili najbliži saradnici novog vladara. Sa druge strane, vizantijski izvori govore da je došlo do nasilne smrti starog kralja, ali jasno naglašavaju da se to desilo ’protivno volji njegovog sina’. Jedan rimokatolički izvor Gijoma Adama, koji je u decenijskom kontinuitetu bio otvoreno protiv Nemanjića, koristi taj tragični događaj kako bi dodatno ocrnio Nemanjiće kako, eto, sin ubija svog oca”, objašnjava Ristić i dodaje da ne postoji ni jedan jedini dokaz da je bilo koji Nemanjić naredio ubistvo svog oca nakon što je došlo do promene vlasti.

“Svi su odlazili u manastire i verovatno bi u manastir otišao i Stefan Dečanski, Dušanov otac, da nije ubijen samo par meseci nakon svrgavanja. Na ovom mestu važno je naglasiti dve stvari – Stefan Uroš III Dečanski u tom trenutku nije predstavljao nikakvu opasnost za svog sina, a i da jeste, Dušan je imao mnogo prilika ranije da ubije svog oca da je to želeo. Stefan Dečanski je bio star, gotovo slep i nije bilo šanse da pokuša da povrati presto. Dakle, pitanje je kakvi su Dušanovi motivi za likvidaciju oca i da li uopšte postoje, a naročito kada se uzme u obzir da je zaštitio ženu i decu svog oca – maćehu i eventualne pretendente na presto. Pored toga, da je zaista želeo da ga trajno eliminiše, uradio bi to, ili bi izdao takvo naređenje u trenucima samog prevrata, ali nije, već je odredio stražu koja će ga čuvati. Ne postoji nijedan dokaz da je bilo koji član straže učestvovao u nasilnoj smrti Stefana Uroša III Dečanskog.”

Ipak, vekovima se govori o tome da je zbog ubistva oca – sa kojim zapravo nema nikakve veze – Dušan ostao bez oreola svetitelja. Stvar je ipak, reklo bi se, administrativne prirode.

“Nema nikakve dileme da je proglašenje srpskog carstva i Patrijaršije učinjeno mimo pravila i crkvenih kanona i toga vremena i ovog vremena. Međutim, vaseljenski patrijarh nije odmah anatemisao cara i patrijarha. On je to uradio tek kada je Dušan šireći svoju teritoriju nakon 1346. godine, pojedine episkopije i mitropolije Vaseljenske patrijaršije priključivao Srpskoj patrijaršiji. Tek je taj gubitak jurisdikcije motivisao vaseljenskog patrijarha da baci anatemu. Pozvao se na nekanonsko proglašenje patrijaršije, a reagovao je zapravo na gubitak uticaja. Međutim, kada je 1375. godine došlo do pomirenja dveju crkava, naša crkva kanonizuje patrijarha, a ne kanonizuje cara, iako su obojica bili anatemisani. Tu pisanih izvora nema, ali su pretpostavljali da je odgovornost za proglašenje carstva i patrijaršije samo na caru. Naša crkva tako vešto taktizira i kod dve ličnosti koje su zbog istog razloga anatemisane, skida odgovornost sa jedne i potpuno je prebacuje na drugu. Tako crkva štiti sopstvene interese, a država je slaba i ne insistira da bude kanonizovan i car, pa crkva deluje unutar svog dvorišta”, zaključuje Ristić.

Megalomanski porivi imaju veze i sa brojnim drugim zabludama, a jedan njihov korpus je posebno oživljen u vreme kada je došlo do rascepa između Srbije i Crne Gore i u periodu kada je promenjen način služenja vojnog roka u Srbiji. To su one slike sa brojnim citatima, koje se dele širom internet bespuća, kojima se pronosi slava srpske vojske i objašnjava koji su sve ljudi od značaja hvalili srpsku vojsku i bezuspešno kleli sudbinu što makar na jedan dan nemaju priliku da takvom jednom vojskom komanduju.

U svemu tome, posebno je zanimljivo da je u periodu kada je izbio Prvi srpski ustanak tako nešto priželjkivao i Napoleon Bonaparta. Pročitali ste već negde: “Lako je meni biti veliki sa našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog Osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je Karađorđe, njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!”

Rečeno jezikom medijuma kojim se ova zabluda najčešće prenosi: #nijesedesilo.

“Kada su u pitanju Karađorđe i Napoleon, ta zabluda je stvorena nenamerno, ali sa jasnim razlogom. Prvi srpski ustanak je bio plemenit događaj, prvorazrednog značaja za nas, ispunjen prelepom simbolikom, ali postoji nešto što se zove narcisoidnost malih naroda. Dakle, svesni smo važnosti tog događaja, ali želimo i međunarodnu verifikaciju toga. Recimo, u evropskim okvirima je od naših ustanaka mnogo poznatiji grčki ustanak iz 1825. godine i to nije čudno. Tamo je otišao Lord Bajron, opevao je ustanike, stao na njihovu stranu i na kraju stradao. On je tamo i sahranjen. Mi ovde nemamo nekog stranog velikana koji bi opevao tu zaista epsku borbu, već na neki način pokušavamo da je plasiramo izvan okvira naše zemlje. Zato se uzima Napoleon, sa kojim je Karađorđe zaista pokušao da uspostavi komunikaciju, ali bezuspešno. I tako jedan Italijan, od koga pisani ‘izvori’ za ovu stvar i potiču, beleži za vreme srpsko-turskih ratova: ‘Pričaju mi poštovaoci Karađorđa…’ On kaže da mu pričaju, ne kaže da je Napoleon to rekao. To je epsko i usmeno, zato što je u sferi usmenog dostupnije za različite vrste nadogradnji. Ta je priča prepričana nekom Italijanu nama plasirana kao fusnota u ‘Zborniku istorijskih izvora’ koji se tiče istorije Zemuna, a čak su se i tu autori ogradili i napisali – priča se…”

Ristić smatra to nedopustivim propustom iz ugla istoričara jer nekakve priče i legende stručnjaci ne bi smeli da uzimaju zdravo za gotovo.

„Ovakva pojava svesnog post festum izmišljanja koristi polje epskog i usmenog zato što je ta sfera znatno pogodnija za različite pokušaja intervencije u prošlost. Stoga takvi štetni pokušaji (re)kreiranja slavnije i drevnije prošlosti najčešće počinju tim čuvenim: ,,Priča se…“, ukazuje Ristić.

Narod sa druge strane, ima običaj da tako, nekritički pristupi određenim informacijama. Još ako su one ipak, nekako, zapisane i nisu deo usmenog predanja, onda za to postoji i “dokaz”.

U slučaju verovatno najpopularnije zablude među Srbima danas, zaista postoje pisani dokazi reči vojvode Živojina Mišića o Hrvatima, samo što su te reči nastale celih deset godina nakon njegove smrti, pa je bilo malo nezgodno da ih u tim uslovima on napiše.

Ne, ni taj njegov “izveštaj o Hrvatima”, kojim je navodno odvraćao kralja Aleksandra od bilo kakvog suživota, nije istina.

Ristić u knjizi “Zablude srpske istorije” ističe da je istorijskoj nauci već dugi niz godina poznato da su to u stvari reči Mišićevog ličnog sekretara Milorada Pavlovića Krpe, koji mu je te reči pripisao. Prvi put se ta zagonetna beleška pojavila tek 29. septembra 1991. u tekstu “Suze i ruže Nemice Lujze”, koji je objavljen u „Politici“, 70 godina nakon što je Živojin Mišić preminuo.

Mišić je prema toj belešci navodno u martu 1919. poslat u obilazak hrvatskih gradova, tamo je opet navodno razgovarao sa “čak dve hiljade ljudi” i navodno su svi sa kojima je navodno razgovarao bili za hrvatsku nezavisnost.

Glavni problem za ovu teoriju je to što Mišić nije bio u Hrvatskoj u martu 1919. godine, čak je od kraja Velikog rata do svoje smrti u Hrvatskoj boravio samo tri dana, i to samo u Zagrebu, kako bi prisustvovao svečanoj sahrani naznačajnijih članova nekadašnjih plemićkih porodica Zrinskih i Frankopana. Netačni su, dakle, vreme, mesto, a samim tim i tvrdnja da je razgovarao sa 2.000 ljudi gubi svaki smisao.

Povrh svega, beleška koju je Krpa napisao nastala je posle 1924. Jer u njoj on piše o dolasku Vrhovne komande u Beograd (1. novembar 1918) i o sklapanju Radićevog sporazuma sa sovjetskom Rusijom (1924).

“To je klasična zloupotreba njegovog lika i dela. Jedino ako je Mišić može biti vaskrsao deset godina posle smrti i tada izvestio kralja o svom boravku u Hrvatskoj. Profesori Stanković i Bjelajac su u potpunosti razotkrili da je u pitanju brutalan falsifikat, smišljen da prezentuje da ta država ne može da opstane. To je period tridesetih godina kada su država i čitava jugoslovenska ideja u dubokoj krizi. Svaka nacija u to doba pokušava da nađe opravdanje za to što su se našli u Jugoslaviji. Srbi tako kažu da su ginuli za Jugoslaviju, a Hrvati kažu – pa mi nismo ni bili za Jugoslaviju. Da bi se akcentovala ta istorijska zakonomernost da ta dva naroda ne mogu da žive zajedno, uzima se jedan autoritet kakav je bio Živojin Mišić. I uzima se mrtav”, misli Ristić i dodaje da je samo potrebno baciti takvu jednu zlonamernu tvrdnju na plodno tlo.

A ako je neko tlo plodno za izgradnju mitova i zabluda koje se vrlo promišljeno zloupotrebljavaju, to je priča o Jugoslaviji. Tako postoje zablude o kralju Aleksandru, o Draži Mihailoviću, o Titu, a njihovi poštovaoci, najčešće suprotstavljeni, svoje stavove upravo grade na temelju tih zabluda.

“Jedna od najlakše proverljivih, koju bi mogao u paramparčad da razbije i učenik osmog razreda, jeste ona po kojoj je Dragoljub Draža Mihailović predstavljen prvim gerilcem Evrope. Prvo pitanje treba da bude – kada je počeo Drugi svetski rat? Aha, 1939. godine. A kada je počeo Drugi svetski rat kod nas? Šta kažeš, 1941. godine? Pa dobro, da li je čitava Evropa čekala skoro dve godine da se pojavi Draža Mihailović da bi počela gerilsku borbu sa okupatorom”, postavlja stvari logično Ristić.

On u svojoj knjizi jasno navodi sve gerilske pokrete u Evropi koji su nastali pre nego što je Draža poveo svoje momke u šume, 13. maja 1941. godine.

Nakon nemačke okupacije Čehoslovačke koja se dogodila i pre zvaničnog početka rata delovala su dva pokreta otpora – demokratske struje i pokret Komunističke partije. U Poljskoj je 27. septembra 1939. osnovana Služba za poljsku pobedu, koja sedam nedelja kasnije menja naziv u Savez za oružanu borbu. Pokret otpora u Albaniji nastaje još sredinom 1939. kada fašistička Italija okupira tu zemlju. Nakon toga pokreti otpora nastaju u kvislinškim državama, poput Norveške, ali i u Francuskoj, Holandiji, Belgiji… Sve to tokom 1940. godine, dakle, pre nego što je rat u Jugoslaviji i počeo.

Zabluda koja se odnosi na Tita je takođe vezana za pitanje percepcije Jugoslavije. Tako se u pokušaju da se pokaže kako su Srbi imali negativan tretman u Jugoslaviji, često govori o tome da Josip Broz Tito nije posetio Jasenovac. Time oni koji tu zabludu plasiraju žele da pokažu da je Tito zanemarivao srpske žrtve.

“Nakon velikog stradanja u Drugom svetskom ratu, narodi koji su činili Jugoslaviju su i pored nekih zverstava koja su se dogodila, odlučili da pokušaju iz početka. Za to je bilo potrebno istaći ideju bratstva i jedinstva i oslobodilački karakter Drugog svetskog rata. Shodno tome, najpre se pristupa obeležavanju bojišta i organizovanoj javnoj memorijalizaciji ratnika. Tako su izgledale posleratne godine i tek onda kada i u ostatku Evrope počinju da se obeležavaju stratišta nedužnih. Čekalo se jer je bilo psihološki neophodno da se savlada jedna takva trauma. Prvo da se sazna šta se zapravo događalo u logorima, a zatim i da se trauma prevlada. Da je Tito imao bilo šta protiv, u tom trenutku kada je bio najjači, ne bi dozvolio da se bilo šta radi. Država je memorijalizovala Jasenovac, država ga je i podigla i ta prva postavka je bila odlična”, objašnjava Ristić.

On u knjizi precizno piše kada je Tito bio u Jasenovcu.

Prema beleškama istaknutog jugoslovenskog funkcionera Dušana Dragosavca, Tito se u Jasenovcu prvi put našao 1945, dok na tom mestu nije bilo ničega osim ruševina čije je raščišćavanje trajalo, i tom prilikom je u njegovom društvu bio Ivan Stevo Krajačić. Drugi put je Tito u Jasenovcu bio između 10. i 11. kongresa SKJ (1974-1978), kada su sa njim logor posetili Kardelj, Miloš Minić i Dragosavac.

Jedna od takođe obrađenih zabluda je i čuvena, ali nikada izgovorena rečenica kralja Aleksandra na samrti: “Čuvajte mi Jugoslaviju”.

Tu je rečenicu kralj navodno izgovorio ministru inostranih dela Bogoljubu Jevtiću, koji je kasnije pričao da je vozeći se u koloni, dotrčao do kraljevih kola neposredno nakon pucnja.

“Svu relevantni istorijski izvori, uključujući i dokumentarni filmski zapis kraljevog ubistva, nedvosmisleno svedoče da je jugoslovenski vladar Aleksandar I Ujedinitelj izdahnuo na licu mesta, pre nego što je bilo ko iz njegove pratnje stigao da dotrči do vozila u kojem je bio…”, piše Ristić u svojoj knjizi.

Uprkos lekarskim izveštajima koji su dokazali da je kralj izgubio svest čim je pogođen, njegova navodna poruka bila je prisutna svuda, od naslovne strane ondašnjeg „Vremena“, do programa ministarstva unutrašnjih poslova na čije čelo je takođe seo Jevtić.

Poslednjih godina taj period i lik kralja Aleksandra postaju deo kulture i pop kulture. Tako se pišu istorijski romani i snimaju serije, a ljudi neretko njihove kreatore optužuju da se bave “prekrajanjem istorije”. I onda je neophodno da se Vuk Drašković ili Dragan Bjelogrlić pravdaju da je to njihovo viđenje, iako sama činjenica da su u pitanju roman i serija, jasno povlači liniju između istorije i umetnosti.

„To je apsurdno. Umetnost ne može da postoji bez potpune slobode stvaralačkog izraza. Sa druge strane, u nauci ne može da postoji nekak vrsta paralelizma koja bi se definisala kao nekakva sloboda naučnog izraza. Istorijske događaje, ličnosti i procese možemo i moramo tumačiniti i vrednovati isključivo na osnovu rezultata naučnih istraživanja“, zaključuje Ristić.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime