Deca uzrasta od 3 do 14 godina iz čak 31 odsto povratničkih domaćinstava u Srbiju ne idu u vrtić, ne pohađaju obavezni predškolski program ili osnovnu školu.
Udeo domaćinstava sa decom uzrasta od 15 do 18 godina koja ne pohađaju srednju školu nešto je viši i izonosi 34 odsto, pokazuje istraživanje „Društveno-ekonomski položaj i reintegracija povratnika po Sporazumu o readmisiji u Srbiji 2021. godine“, koje su sproveli Komesarijat za izbeglice i migracije i Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH.
Najveći broj ispitanika (35 odsto) kao razlog zbog kog im deca ne idu u vrtić naveo je da to nije potrebno jer imaju člana domaćinstva koji čuva dete, drugi najvažniji razlog je da su deca isuviše mlada za vrtić (17 odsto), a treći nedostatak novca (16 odsto). Slični razlozi navode se i kada se radi o deci koja ne pohađaju obaveznu predškolsku nastavu, ali i nedostatak odeće i loša higijena predstavljaju značajne prepreke.
Nedostatak novca je i dalje velika prepreka i za upis dece u školu i za redovno pohađanje nastave u osnovnoj i srednjoj školi, ali ovde se dva posebno zabrinjavajuća razloga pojavljuju kao najčešći, a to je da dete mora da zarađuje za domaćinstvo (23 odsto) i da mu škola nije potrebna (14 odsto).
Savetnica u centru DIMAK za povratak i reintegraciju, Ivana Ristićević, kaže da ovi alarmantni podaci ukazuju na to da je deci iz povratničkih porodica potrebna podrška kada je u pitanju uključivanje i opstanak u obrazovnom sistemu.
“Deci je neophodna adekvatna podrška roditelja, staratelja, nadležnih institucija da pravovremeno reaguju, kao i podrška vršnjaka. Kada ova podrška izostane javlja se problem u integraciji dece u školski sistem. Vršnjačke grupe imaju jak uticaj na svako dete tokom odrastanja i velika je sreća naići na podržavajuće vršnjake”, objašnjava.
Navodi da je među razlozima zbog kojih deca povratnika ne kreću putem obrazovanja i izostanak dokumentacije – deca koja su rođena u inostranstvu često se sa porodicom vrate u Srbiju bez izvoda iz matične knjige rođenih, što kasnije onemogućava upis u školu, regulisanje zdravstvene knjižice. Dešava se, kaže, i da roditelji neretko propuste da ponesu svedočanstva o završenom razredu deteta u inostranstvu, pa naš obrazovani sistem ne može da ih primi da nastave školovanje od sledećeg razreda već ih vraća na početak ili u razred koji su pohađali pre odlaska iz Srbije, što ume da bude veoma frustrirajuće i demotivišuće za dete.
“Izostanak redovnog školovanja i obrazovanja automatski vodi ka životu na margini i siromaštvu koje se teško prevazilazi, što je jednako štetno i za porodice i za celokupno društvo. Pojedinac sa izostankom obrazovanja ima male šanse da bude ekonomski nezavistan u odraslom dobu i povećava se broj onih koji su u potrebi za socijalnim primanjima”, podvlači Ivana Ristićević.
DIMAK u okviru globalnog programa Nemačke razvojne saradnje “Migracije za razvoj“ (PME) ima programe podrške usmerene na poboljšanje obrazovanja dece povratnika. PME, u saradnji sa Nacionalnom asocijacijom roditelja i nastavnika (NARNS), u pojedinim gradovima Srbije, pruža direktnu podršku povratničkim porodicama kroz asistenciju pri upisu dece u školu, zatum podršku u učenju deci, doniranje školskog pribora, prevod i nostrifikaciju diploma stečenih u inostranstvu.
Globalni program “Migracije za razvoj” (PME) sprovodi GIZ u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Nacionalnom službom za zapošljavanje i Komesarijatom za izbeglice i migracije, a finansira nemačko Savezno ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj.
Tagovi
