Njujork tajms: “Ceo snimak razgovora Lečića i Danijele Štajnfeld od 77 minuta ne pokazuje da je reč o vežbi za predstavu”

Kako je Njujork tajms opisao slučaj Lečić i Štajnfeld: "Prvo ju je napao u garderobi, pa je zlostavljao u kolima. Ovo je priča o srpskom #MeToo pokretu"

5
Screenshot/ YouTube & Foto: Igor Pavićević

Lice joj je krasilo bilborde u Beogradu, redovno se pojavljivala u srpskim filmovima, časopisima i televizijskim emisijama. Obrazovana na prestižnom Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Danijela Štajnfeld je do 26. godine 2011. godine osvojila dve velike pozorišne nagrade i bila stalni član cenjenog Beogradskog dramskog pozorišta.

Sledeće godine naglo i misteriozno je nestala iz javnosti. Tek prošlog leta javno je otkrila zašto.

U svom dokumentarnom filmu „Hold me Right“ o žrtvama i počiniocima seksualnog napada, Štajnfeld je rekla da je i nju osam godina ranije seksualno napao moćan čovek, zbog čega se preselila u Sjedinjene Američke Države.

Kada je film premijerno prikazan prošle godine na Sarajevskom filmskom festivalu, Štajnfeld je rekla da je bila nervozna, ali da nije mogla ni da zamisli da će film uzburkati javnost.

„Mislila sam da me se niko ne seća, nisam održavala kontakt ni sa kim u Srbiji“, rekla je u intervjuu za Njujork tajms.

Medijska vatra koja je izbila u roku od nekoliko dana od premijere pokazala je da je pogrešila.

Njeno lice je iznenada ponovo bilo u celoj srpskoj štampi. Televizijski i onlajn komentatori su je pohvalili što je progovorila ili bilo je i onih koji su divljali zbog toga što nije otkrila ime čoveka.

Rekla je da nije identifikovala muškarca jer je želela da se film fokusira na preživele i isceljenje, umesto da izdvoji počinioca. Ipak, tabloidi u zemlji divlje su spekulisali o njegovom identitetu. Novinari su se obratili i njenim roditeljima u njihovom malom mestu u Srbiji. Kritičari su doveli u pitanje njene motive. “Bolesno”, pisalo je u jenom naslovu. „Glumica je silovanje izmislila da bi reklamirala svoj film.“

Čak i za nekoga ko je odrastao u Srbiji, gde su seksizam i muški šovinizam duboko ukorenjeni, ovakve stvari su bile zapanjujuće, rekla je Štajnfeld. Iako je zemlja poslednjih godina preduzela korake za unapređenje prava žena, u Srbiji, kao i u okolnom regionu, seksualno uznemiravanje i napadi i dalje se retko prijavljuju, a žrtve je sramota.

„Nakon što sam otvorila dušu, osetila sam se oslobađajuće; Mislila sam i da će javnost biti na mojoj strani”, rekla je Štajnfeld. „Ali to je izazvalo još veću nesigurnost i smešnu dehumanizaciju.“

U januaru je nekoliko drugih srpskih glumica javno izašlo sa navodima da su silovane, a pokret sličan MeToo-u zaživeo je u ovom regionu gde kultura prozivanja nasilnika tek treba da se uspostavi.

Koristeći hashtag #NisiSama, što znači, kao Fejsbuk stranicu “Nisam Trazila” koja ima 40 000 sledbenika, pristalice su urgirale da se veruje žrtvama seksualnog uznemiravanja i zatražile da počinioci budu pozvani na odgovornost.

„Pratili smo ono što se dešavalo širom sveta sa pokretom #MeToo, ali mislim da su nam bili potrebni autentični glasovi žena iz ovog regiona kako bismo imali ovakvu reakciju“, rekla je Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra u Beogradu.

Prošle nedelje Štajnfeld, koja živi u Njujorku, odletela je u Srbiju, sastala se sa policijom i tužiocima i rekla da je čovek koji ju je silovao Branislav Lečić.

To je ponovo izazvalo buru u medijima, jer je Lečić poznata ličnost u Srbiji, proslavljeni glumac, ali i bivši ministar kulture koji je pre samo nekoliko nedelja osudio seksualno uznemiravanje žena.

On je u WhatsApp poruci napisao da “nikada nije imao seksualni kontakt sa njom i da je sve to laž”.

Ipak, Štajnfeld je tužiocima i predstavnicima medija obezbedila audio snimak kako se sa Lečićem suočila u jednom beogradskom restoranu u decembru 2016. godine, u kojem on priznaje da je rekla “ne”. Odlomci tog snimka, izdvojeni sa duže trake i sa prikrivenim glasom, uključeni su i u film.

Na snimku ona nekoliko puta kaže da je želela da on poštuje činjenicu da se protivila njegovim postupcima, ali ne ulazi u detalje o tome šta se tada dogodilo.

Ipak, Lečić je odbacio njenu tvrdnju da “ne znači ne” i odgovorio da “to baš ne funkcioniše tako”, a prokomentarisao je i da bi ona trebalo da “oseća čast, a ne da se oseća ugroženo”, a postavio joj je i pitanje “da li ona zna ko je on”.

On je u novim WhatsApp porukama za Njujork tajms napisao da je taj susret u restoranu bio sastanak o mogućoj saradnji i da je audio snimak samo isečak.

“Duža verzija otkriva širi kontekst. Bila je to samo proba dijaloga za predstavu. Možda je ona želela nešto više pa mi se ovako sveti. Možda je želela publicitet za svoj film”.

Međutim, Štajnfeld je obezbedila 77-minutni audio fajl za koji kaže da predstavlja snimak gotovo čitavog razgovora koji je trajao otprilike 90 minuta: traka je prekinuta, rekla je, kada joj je baterija telefona iscurila.

Delovi njihovog razgovora su nečujni i utopljeni pozadinskom bukom. Ipak, nema naznaka da su uvežbavali dijalog. Iako su glasovi ponekad prigušeni i zafrkancija se često čini prijateljskom, njen glas postaje oštriji dok opisuje koliko je povređena njegovim postupcima. Lečić odgovara na način koji sugeriše da je verovao da je ono što se dogodilo bilo sporazumno.

Ona tvrdi da je, kada su počeli da rade na zajedničkom projektu 2012. godine, na glumca gledala kao na mentora i prijatelja. A onda je jednog dana u svlačionici naglo gurnuo ruku pod njenu haljinu. Ona se uplašila i pobegla, bila je zapanjena.

U to vreme je, kako tvrdi, sa njim razgovarala o tome da je konkurisala za američku vizu i zatražila je pomoć od njega. On je predložio da prošetaju u obližnjem parku, a zatim je odvezao do svoje kuće na brdu, “kako bi joj pokazao najlepši pogled na Beograd”. Tamo je, prema njenim rečima, svukao i napastvovao.

“Nisam mogla da prestanem da plačem, nisam mogla da pomerim ruke, da progovorim”, prisetila se ona u razgovoru za Nujork tajms.

Nije prijavila čitav slučaj jer se plašila da će sve da procuri u medije i da će njena karijera biti uništena. Zato je došla u Njujork gde je vodila borbu sa sobom kako bi se oporavila od toga što je preživela. Imala je napade panike, čak je razmišljala i o samoubistvu, ali je sve to uspela da prevaziđe uz pomoć grupe za podršku.

Počela je da snima i intervjuiše one koji su imali slična traumatična iskustva i od toga napravila film.

A taj je film, poput iskre, izazvao brojne druge događaje koji predstavljaju podlogu za pokret koji će se baviti ženskim pravima i zaštitom od seksualnog uznemiravanja i silovanja u Srbiji i čitavom regionu.

Piše: Cara Buckley (bila je deo tima koji je dobio Pulicerovu nagradu za izveštavanje o seksualnim napadima i uznemiravanju na radnom mestu)

NEDELJNIK JE EKSKLUZIVNI IZDAVAČ NJUJORK TAJMSA ZA PROSTOR BIVŠE JUGOSLAVIJE

Sledeći broj Njujork tajmsa na srpskom izlazi 8. aprila, kao poklon uz svaki primerak Nedeljnika

5 KOMENTARA

  1. Devojka moze malo sta da dobije, a dosta da izgubi iznoseci u javnost ovu pricu. Da je htela da se sveti iz nekog razloga ne bi cekala 9 godina. Podrska devojci!

  2. Zaista nemam ni stav ni mišljenje o celom događaju. Ne podržavam silovanje u bilo kakvom obliku. Ne zam činjenice, a još manje poznajem aktere. Ali uočavam moguću diskrapancu u narativu. U ovom članku čitam da je Danijela podnela zahtev za Američku vizu, pa je yatim zatražila Lečićevu pomoć, i nakon toga je usledio kritičan događaj. A u drugim medijima sam čitao navodne izjave Danijele da je zbog silovanja otišla u Ameriku.

  3. Ово је далеко дубљи проблем изгледа него што се представља чим га се докачио Тајмс. Иако немам никаквих симпатија за надобудног Лечића који је очигледно склон манипулацијама, овакве ствари тешко је доказати без сведока и очигледних трагова којих не може бити после толико времена. Све се лепо међутим уклапа у трендове феминистичке меке моћи која се директно супротставља традиционалним вредностима и то не силовањима или било ком насиљу већ оном патријархалном светоназору где мајка научи кћер да се не иде са било којим мушкарцем сама у његову кућу пре брака рецимо што је било далеко ефикаснија превентива насилницима које нико не правда да се разумемо. Има она народна боље спречити него лечити што је далеко бољи приступ него западњачка порука – ради ћеро шта год хоћеш па се после жали јавно јер је то често и профитабилно, медијски а и новчано. Знате сумњиво је кад неко уновчава патњу кроз коју је прошао, сумњиво је када се виђа са наводним силоватељем наводно да би прикупила материјал за филм о насиљу над женама што је ван памети – ако је неко насилан нико при здравој памети не би други пут прилазио дотичном сем под полицијском заштитом.
    Тешко се отети и утиску да су неки на западу једва дочекали да утврде ону ратну пропаганду о Србима као “силоватељима” која ни дан данас није заборављена и којом свесно или подсвесно правдају своју неславну улогу у грађанском рату на Балкану.
    Сав тај медијски плес није добар ни за жене а још мање за друштво у Србији макар неки мислили да је то богомдана прилика да се проговори о насиљу над женама о коме свакако треба говорити у контексту противљења сваком насиљу а не издвојено као да је то једино насиље које се дешава и које је ето посебно карактеристично за “српско конзервативно друштво” чиме се имплицира да је Србија заосатало друштво кога треба уредити јелте по моделу запада, све са доминацијом жена и ел џи би ти кадрова на свим позицијама, либерални мокри сан пројектован са глобалног нивоа. И не није ово одбрана мушког шовинизма и насиља али друштво треба да препозна скривене намере и мења се самоиницијативно са искреним намерама и мотивима а не прикривеном агендом разарања целог ткива друштва што је дефакто оно што се дешава. Нажалост ми немамо аутохтоне организације за људска права и права жена и осталих групација, па се глобалистички трендови и флоскуле само слепо копирају не водећи рачуна о специфичности средине и културе. Очигледно неко треба да их направибољим и паметнијим него што су сада а тај неко није нико са стране већ то могу бити само људи код нас ако се опамете, па и власт ако се икада опамети.

    • Има доста ставова у вашем коментару са којима бих се сагласио. само и мотив у овом случају има своју предисторју, која је такође публикована. Не би она ни пријављивла “надобудног ” Лечића да се тај исти Лечић није појавио као едукативна алтернатива са некаквом својом школом глуме, већ окривљеном Алексићу. Вероватно после толико година она неће ништа добити на суду, али је сасвим довољно да је бар један родитељ застао и замислио се да ли да своју ћерку тамо упише и циљ је постигнут. Тиме је она испунила своју друштвену одговорност, тиме што је упозорила, а на суду, како се заврши, то је мање битно. Важно је да бар једно дете не проживи то што је она.

    • polemički vam je napisan komentar …
      imate interesantne teze ..
      globalno politiku vode mediji i korpoacije.. dobro i čuvene NVO – mali, neupadljivi “borci za ljudska prava”
      u srbiji se to, naravno, svodi na operetu ..
      nažalost svih nas koji volimo ovu unesrećenu zemlju …

      ono s čim se ne slažem, a naravno, poštujem vaše mišljenje je:
      Ово је далеко дубљи проблем изгледа него што се представља чим га се докачио Тајмс.

      mislim da je “problem” NYT proizveo, indukovao.
      NYT je napravio priču …
      i sada pokušava da je uvalja (marketinški proda, da se književno izrazim 🙂

      inače, ja sam mislila da je NYT simbol dobre novine
      dok nije tramp pobedio na izborima ..
      kakvo je smeće protiv trampa NYT objavljivao
      infomer vučićević i danas pati što se takvih gadosti on nije setio – prvi ….
      ta “mitologija” , u zemlji gde kritična masa stanovništva ne zna, recim, da je sssr
      učesnik II rata …
      izuzetno je zla ..
      osim što je glupa ..
      ali koga to briga, uopšte ..

      pozdrav za vas

Comments are closed.