„Go čovek trči kroz noć, to je bez sumnje prva vizija pakla: beg iz univerzuma dana, isključenje čoveka iz njegovih neposrednih uteha, prijateljstva, ljubavi, užitka.“ Tako je pesnik Alen Žufroa, evocirajući Veličkovićeve slike, sjajno opisao slikara rođenog u Beogradu 1935.
Kada se danas kaže Beograd, odmah se pomisli na rat i nasilje u bivšoj Jugoslaviji. Na mučenja, lomljenja, tragove krvi, na čerečenja mesa i duhova. I neverovatno je da je slikar na stranicama divne knjige „Dessins, 1957-1979“ , tokom šezdesetih i sedamdesetih godina poput vizionara osetio tragediju koja će doći u njegovu rodnu zemlju.
Oni koji su upoznati sa slikanjem Veličkovića biće prestravljeni pred superiornom snagom njegovih slika: raščerečena, mučena, eksplodirana tela.
Sa tehničkom virtuoznošću koja podseća na najveće – Leonarda, Direra, Rembranta – slikar predstavlja patnju razderanih tela. Crna boja dominira, boja noći i košmara, boja ništavila i smrti. Uz poneki blesak munje. Krv, bes, pakao.
O čemu nam u svojim gnevnim slikama govori Veličković? O čoveku. Govori o čoveku koji ide, koji se diže, koji sanja o slobodi, o tome da dosegne visinu. I da odatle pobegne. On je slikar pokreta. Pokreta čoveka, ali isto tako i pokreta uspaničenih i uplašenih životinja koje takođe beže pred apokalipsom i uništenjem.
Veličković nas opominje, upozorava nas na okolno nasilje. Istinski humanista, on predstavlja čoveka u njegovoj uznemirujućoj i velikoj fragilnosti. Njegove slike su krikovi, urlici. Panika. Koja nas budi. Pokreće. Mobiliše. I koja nas gura u borbu za slobodu duha.
Tagovi
