“Nisu nam verovali dovoljno da nam kažu istinu o maskama”: Ispovest (sada već čuvene) američke sociološkinje koja je pogodila sve o koroni

1
Zejnep Tufekči, sociološkinja, usprotivila se prvobitnoj preporuci Centra za kontrolu i prevenciju bolesti da maske ne treba da se nose. Fotografija: Feliks Herhager/Picture Allianc

Kada je Centar za kontrolu i prevenciju bolesti Sjedinjenih Država (CDC) u januaru rekao ljudima da ne moraju da nose maske, dr Zejnep Tufekči nazvala je to greškom.

Ova sociološkinja sa Univerziteta Severne Karoline – koja ne zna mnogo o epidemiologiji – pobunila se protiv preporuke CDC-a na Tviteru, pre nego što je proširila svoje argumente u kolumni koju je napisala za Njujork tajms.

CDC je u aprilu promenio ploču, savetovavši svim ljudima starijim od dve godine da nose maske, ne bi li se usporilo širenje koronavirusa. Majkl Baso, viši naučnik agencije, rekao je da je javna kritika Tufekčijeve bila “kap koja je prelila čašu”.

Dr Zejnep Tufekči ima četrdesetak godina i govori engleski sa blagim turskim akcentom. Ovo joj nije prvi put da je bila u pravu kada je reč o velikim stvarima. Godine 2011, rekla je da je stav da bi Tviter mogao da bude instrument za široke društvene pokrete “previše pojednostavljen”. Godinu dana kasnije, upozorila je medije da bi njihovo pisanje o pucnjavama u školi moglo da inspiriše nove zločince. Potom je, 2013, tvrdila da Fejsbuk može da podstakne etničko čišćenje. Pre tri godine, upozorila je da algoritam Jutjuba za preporuku klipova može da bude alat za radikalizaciju ljudi.

“Prosto sam zapanjena koliko je sve pogodila”, kaže Džulija Markus, epidemiološkinja sa Harvardove Medicinske škole.

Dr Zejnep Tufekči kaže da je njeno razmišljanje posledica detinjstva kakvo nikome ne bi poželela.

“Desilo se mnogo stvari, i drago mi je da sam preživela”, kaže ona. “Ali dok se to dešavalo, bilo je strašno.”

Ovo su, po njoj, preduslovi koji joj omogućavaju da vidi stvari jasnije:

1. Međunarodni pogled na svet, koji je stekla pošto je kao dete provodila vreme između Turske i Belgije, a potom otišla da radi u Sjedinjenim Državama.

2. Znanje koje pokriva nekoliko polja i akademskih disciplina. Ona je bila kompjuterski programer, ali ju je onda zainteresovala sociologija.

3. Navika sistematskog i kompleksnog mišljenja.

Njen uticaj bio je neverovatan. Ali sve je počelo, kaže, teškim odrastanjem u nesrećnoj porodici u Istanbulu. Njena majka bila je alkoholičarka, i znala je, kad se napije, da izbaci ćerku napolje usred noći. Pronašla je utehu u delima naučne fantastike – Ursula Le Gvin bila joj je favorit – i u optimizmu ranog interneta. Sredinom devedesetih, još kao tinejdžerka, odselila se od kuće. Uskoro je našla posao kao programerka za IBM.

No na pravo vrelo svoje buduće karijere naletela je kada je otkrila mejling listu, Mrežu za solidarnost zapatista, koja je bila okrenuta domorodačkim aktivistima na jugu Meksika, dignutim na oružje protiv neoliberalizma i privatizacije zemljišta. Ta mreža donela joj je brojne digitalne prijatelje i partnere u intelektualnom sparingu. Godine 1998, putovala je u Čijapas, baš kada su zapatisti podigli seljački ustanak. Ali nikada nije želela da sretne njihovog harizmatičnog vođu, poznatog kao Supkomandante Markos.

“Slava i harizma ti neizbežno udare u glavu”, kaže ona. “Tokom čitavog života trudila sam se da ostanem zdravog razuma.”

Doktorirala je na Univerzitetu Teksasa na nečemu što naziva “tehno-sociologija” i postala opsednuta načinima na koje digitalni mediji mogu da promene društvo u vreme kada je Tviter dovodio do pokreta krajem prve decenije našeg stoleća, kao što su „arapsko proleće“, „Okupirajmo Volstrit“ i Gezi park u njenoj rodnoj Turskoj.

Jedna od stvari po kojima se dr Zejnep Tufekči ističe jeste odsustvo ironije ili umora od svega. Ona ne proriče loše stvari. Optimizam ju je i doveo do proučavanja pandemija. Tufekčijeva je držala studentima predavanja o epidemiologiji kako bi ih upoznala sa globalizacijom i istakla činjenicu o ljudskoj prirodi: političari i mediji uglavnom očekuju pljačkanja i kriminal kada se desi neka nesreća. Ali realnost je, veruje ona, da se građani tada ujedine, da bivaju dobri jedni prema drugima.

Zdravstveni zvaničnici su verovatno imali neki zadnji motiv kada su rekli građanima da su maske beskorisne: želeli su da izbegnu pustošenje zaliha zaštitne opreme, usled čega bi profesionalci, zdravstveni radnici, mogli da ostanu bez njih. Ali Zejnep Tufekči veruje u ljudsku prirodu, i smatra da je vlada trebalo da veruje građanima dovoljno da bude iskrena prema njima, a ne da ugrozi svoj kredibilitet preporukama koje je kasnije morala da pogazi.

“Nisu nam verovali dovoljno da nam kažu istinu o maskama”, kaže ona. “O društvu razmišljamo u hobsovskim okvirima. U stvarnosti, većina ljudi je prijateljski nastrojena i solidarna.”

Sada je mnogi slušaju. Dva meseca posle objavljivanja njenog članka u Tajmsu, pozvali su je iz Svetske zdravstvene organizacije. Bili su zabrinuti da su se ljudi koji su navikli da nose maske odjednom opustili i da će početi da se ponašaju neodgovorno.

“Ne, slušajte me, ja sam sociološkinja, znam da to nije istina”, odgovorila im je.

Jedno drugo polje gde je ona ispred svih jesu efekti društvenih mreža na društvo. To je debata koja je, po njoj, previše binarna i odsečena od pravih rešenja. Novinari se uglavnom fokusiraju na moralnost čelnika kompanija, kao što je Mark Zakerberg.

“Nije pravo pitanje da li Zak radi ono što mi se sviđa ili ne”, kaže ona. “Pravo pitanje je zašto mu je dozvoljeno da on odlučuje šta je govor mržnje.”

Ona sugeriše i da mediji greše kada se fokusiraju na pojedine osobe – bilo da je reč o direktorima, aktivistima na društvenim mrežama ili o njoj.

Najbolji odgovor na medijsko okruženje koje daje prostor lažnim informacijama i govoru mržnje, veruje dr Zejnep Tufekči, jeste povratak vlada koje funkcionišu, ali i rađanje novog pravnog okvira, koliko god bio nesavršen, koji bi pozvao digitalne platforme na odgovornost zbog onoga što se na njima nalazi.

“Lepo je što mogu sve ovo da radim”, ocenjuje ona. “No u idealnom svetu, ljudi poput mene su izlišni. Umesto nas, tu treba da budu eksperti bez lica i imena koji nam govore šta treba da radimo.”

1 KOMENTAR

  1. Zena kaze da poseduje:
    1. Međunarodni pogled na svet, koji je stekla pošto je kao dete provodila vreme između Turske i Belgije, a potom otišla da radi u Sjedinjenim Državama.
    2. Znanje koje pokriva nekoliko polja i akademskih disciplina. Ona je bila kompjuterski programer, ali ju je onda zainteresovala sociologija.
    3. Navika sistematskog i kompleksnog mišljenja.
    Majku mu, pa gde bas bas sve ono sto prepametnim Srbima nedostaje!?

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime