“Nisam želeo da me vidi kako plačem”: Kako je jedan sin pred samu smrt pronašao svog oca

Piše Rid Epstajn, The New York Times International Report

0
Kako nadoknaditi 52 izgubljene godine za svega 11 dana? Fotografija: Debra Stajdel Vol

FOLS ČERČ, Virdžinija – Tri nedelje pre nego što je preminuo, Sem Entoni (52) poslao je poštom svoju poslednju poruku čoveku kojeg nikada nije upoznao.

Bio je na samrti, napisao je u pismu koje je datirano 2. avgusta. Napao ga je agresivni kancer usta i grla. U kovertu je stavio i primerak članka iz časopisa alumnija svog fakulteta, pisali su o njegovom poslu u Nacionalnim arhivama u Vašingtonu. Pisao je, objasniće i to, jer su dvojica muškaraca imali zajedničke pretke, što je saznao iz papira i zahvaljujući DNK rezultatima.

Malo pre toga, saznao je da je ime njegovog biološkog oca Kreg Nelson.

“Pitam se”, napisao je Entoni, “da li si ti taj Kreg.”

U Grin Veli, država Arizona, pismo je stiglo 9. avgusta. Pravo u ruke penzionisanog 78-godišnjeg radnika jedne avio-kompanije.

Kreg Nelson je pročitao sadržaj i počeo da se trese.

Prošlo je nekoliko decenija otkako je digao ruke od svoje potrage, otkako se okanio nade da će ikada pronaći svog biološkog sina, koji se rodio neposredno pred kraj njegove vojničke službe – radio je kao vojni lekar u Fort Bregu, u Severnoj Karolini.

Sve što je znao o bebi bilo je ono što mu je detetova majka rekla u kratkom telefonskom razgovoru 1969. godine: rođen je zdrav i već ga je dala na usvajanje.

Sada mu se taj daleki eho od sina obraćao.

Nelson je podigao telefon. Okrenuo je broj koji je Entoni napisao.

Entoni je u tom trenutku bio na operacionom stolu. Poziv je završio u glasovnoj pošti.

Na snimku koji je ostavio, gospodin Nelson je govorio brzo. Bio je nervozan i uzbuđen.

“Pa, zdravo, Seme. Ovo je Kreg iz Arizone, koji ispunjava sve zahteve iz tvog predivnog pisma”, kazao je. “Baš bih voleo da se čujemo, pa ću probati opet kad bude bilo vremena. Dobro sam.”

Tako su dvojica muškaraca započela odnos koji je trebalo da nadoknadi 52 godine.

A imali su svega 11 dana.

Pismo je vratilo Nelsona tamo u kraj šezdesetih, u godinu, nešto malo više, koju je proveo u Severnoj Karolini sa mladom ženom što će je upoznati na večeri nadomak Fort Brega.

Stupio je u armiju kada je imao 23 godine, u martu 1966. Stigao je do čina narednika i prošao trogodišnju obuku za poljskog lekara.

A onda ga je, pred sam kraj vojnog roka, njegova devojka obavestila da je trudna.

Šta se potom desilo nije najjasnije. Ona kaže da joj je Nelson ponudio da počnu da žive zajedno, ali da nije hteo da se njome oženi. On kaže da joj je ponudio brak, ali da je ona odbila.

Kada je otpušten iz vojske u martu 1969, Nelson je otišao da živi s roditeljima u Portland, država Oregon.

Ona je otputovala u Linčburg u Virdžiniju, i provela poslednje sedmice svoje trudnoće u domu za neudate majke, želeći da održi svoju bebu u tajnosti.

Kada smo je pozvali telefonom, i dalje je htela da ostane anonimna. Kazala nam je da nije želela da poremeti svoj život, da prizna porodici i prijateljima da je zatrudnela van braka. Samo je njena majka znala šta se dogodilo, kaže.

Pozvala je Nelsona nedugo posle porođaja i rekla mu da je bebu dala na usvajanje. Nelson i njegovi roditelji obratili su se advokatima i socijalnim službama u Portlandu, ali im je rečeno da otac nema previše prava. Na kraju je odustao.

“Mislio sam da više nema smisla”, kaže on. “Tako je tada to bilo. Verovao sam da je neka viša sila odlučila umesto mene.”

Nelson je davao sve od sebe da i ne misli na sina kojeg nikada nije upoznao.

Ali nije mu uvek išlo.

“Neke stvari bi me odjednom pokrenule”, kaže on. “Kad god bi neko pomenuo Severnu Karolinu, bilo bi dovoljno.”

S vremenom su ta mučna osećanja ustupila mesto željama i nadanjima.

“Makar kad bih znao da ima dobar dom.”

Sem Entoni odrastao je u Vilmingtonu, u Severnoj Karolini. Majka mu je bila domaćica, otac neurohirurg. I njegova sestra je bila usvojena. Studirao je istoriju na Univerzitetu Severne Karoline, a posle koledža dobio je posao kao tehničar u Administraciji za nacionalne arhive. Napredovao je do pozicije posebnog savetnika arhivatora.

Na svom radnom mestu bi pokazivao kopije Ustava i Deklaracije nezavisnosti hiljadama školaraca, a u privatne ture kod njega su dolazili princ Čarls, pop zvezde, profesionalni sportisti.

Njegova majka preminula je 2000. godine, otac 16 leta kasnije. Tek tada je Entoni počeo da se pita ko su mu zaista bili biološki roditelji.

Jedna koleginica, Debra Stajdel Vol, koja je radila sa Entonijem punih trideset godina, amaterski se bavila genealogijom. Malo-malo bi pričala s njim i nudila mu pomoć da pronađu njegove biološke roditelje. Tek septembra 2020. je pristao.

Prvo su uradili genetske testove, a rezultati su pokazali sve potencijalne rođake s majčine strane. U samo pet dana, Debra Vol je pomoću DNK uzoraka, rezultata popisa i novina od pre nekoliko decenija uspela da identifikuje i locira Entonijevu biološku majku.

Oktobra prošle godine poslao joj je pismo na dve strane. Predstavio se, rekao joj da ima rak i da se nada da može da mu pomogne oko prošlosti bolesti u njihovoj porodici.

Nekoliko dana kasnije, javio se na telefon sa blokiranog broja.

“Kako si me pronašao?”, upitala je žena sa teškim južnjačkim naglaskom. “I ko još zna?”

Pričala je sa Entonijem skoro jedan sat, kaže ona. Razgovarali su o njegovom detinjstvu, roditeljima, njegovoj karijeri i bitki sa rakom, koja mu je već toliko ugrozila glas da ga je bilo teško razumeti.

Pitao je da li mogu da ostanu u kontaktu. Rekla je da mora da razmisli. Nikada ga više nije pozvala.

No ovaj jedan razgovor jeste Entoniju dao ključnu informaciju: ime njegovog oca bilo je Kreg, njegovo srednje ime počinjalo je sa H, a možda se prezivao Nelson, iako nije bila sigurna.

Debra Vol je brzo povezala tačkice.

No Entoni je mesecima odbijao da se obrati svom potencijalnom ocu. Nije mogao da podnese još jedno odbijanje.

Sredinom juna, Debra mu je pomogla da sastave pismo gospodinu Nelsonu. Ipak, nije ga odmah poslao. Do kraja jula, bio je u bolničkoj postelji instaliranoj u njegovoj dnevnoj sobi. Tek 31. jula je potpisao pismo.

Kada ga je Nelson pročitao 9. avgusta, skoro je briznuo u plač.

“Gospode, dešava se”, rekao je. “Upoznaću svog sina.”

Njegova devojka, Pat Bok, odmah im je spakovala stvari. Krenuli su na put narednog jutra.

Nelson je vozio, a Pat se dopisivala sa Semom.

Četiri dana i skoro 3.700 kilometara kasnije, Nelson i Bok stigli su do Semove kuće u Fols Čerču. Bilo je popodne 14. avgusta. Semova supruga i ćerka su ih sačekali u dvorištu i uveli ih u dnevnu sobu.

“Pa, zdravo”, rekao je Kreg. Pitao je Sema sme li da ga zagrli.

Samo su Semova supruga i ćerka mogli da ga razumeju. No za neke stvari govor nije ni potreban.

Gospodin Entoni je želeo da vidi stopala gospodina Nelsona. Nosili su isti broj cipela. Obojica su imali oko 180 centimetara i malo ispod 90 kilograma u naponu snage.

I šake su im bile istovetne.

Obojica su završavali svoje rečenice sa “gospodine” ili “gospođo”.

Sem je slušao, klimao glavom, smešio se i držao Krega za ruku. Kreg je više govorio – o svojim vojničkim danima, o svom poslu na aerodromu, o svom bratu Bobu, koji je preminuo od raka prostate u 49. godini.

Sem je pokazao fotografije: na jednoj je bio sa predsednikom Obamom, na drugoj sa predsednikom Džordžom V. Bušom.

A onda je Kreg pomislio da je Semov život bio bolji i ispunjeniji nego što bi bio sa njim.

“Taj mladi, mladi čovek”, pomislio je. “Mora da je ovako najbolje za sve.”

Kreg je želeo da Sem zna da ga ovaj nije napustio, da to nikada nije želeo.

Njegov sin je klimao glavom i smešio se.

Onda je zaspao, a gospodin Nelson je nastavio da sedi pored njega. Kada se probudio, jedva se suzdržao.

“Nisam želeo da me vidi kako plačem, da shvati da mislim na sve te godine koje smo mogli da provedemo makar u razgovoru”, kaže gospodin Nelson. “Bio je to najtužniji trenutak u mom životu. Ali sam bio i jako ponosan.”

Osamnaestog avgusta, Pat Bok je opet spakovala stvari, a Kreg je tiho rekao Semu da će se ponovo sresti u raju.

Bili su negde oko Sent Luisa 20. avgusta kada je zazvonio telefon. Pat se javila, s druge strane je bila Entonijeva koleginica Debra.

Entoni je preminuo.

Kreg Nelson nastavio je da vozi. Nije zaplakao sve do uveče.

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom, koji se dobija na poklon uz svaki primerak vanrednog izdanja Nedeljnika od srede, 10. novembra

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs