Bliži se poslednji dan oktobra i neka Meri i neki Džon pripremaju svoje maske. Ona će se uvući u valjak od kartona, obmotaće se belom tkaninom i biće rolna toalet papira, a on će obući svoje braon odelo, slično onom koje nose živi hot-dogovi na ulicama Njujorka i biće – izmet. I biće im zabavno, okupiće se uprkos godinama koje prolaze brže od godišnjih doba, uprkos korona-zabranama.

Da li Srbi kako stare prestaju da se zafrkavaju? I da li je to slučaj samo sa nama?

Ne biva, ili makar za to nismo čuli, da se drugari iz detinjstva, dok kolena i kukovi još služe, okupe na partiji pejntbola, da ožive uspomene na Nemce i partizane, kada niko nije želeo da bude Švaba, ili na kauboje i Indijance, kada su svi želeli da budu kauboji, iako su zapravo baš svi bili Indijanci i toga ih nije bilo sramota.

Kada postaje sramotno izmotavati se, izmisliti povod ako zaista ne postoji i biti u stanju da izvrnete ruglu sopstvene godine, zarad par sati smeha i potpunog odsustva iz stvarnosti?

Deluje ponekad – ili sve češće – da osim retke prilike na nekoj proslavi 50 godina mature, ako se i organizuje uz neophodan višak energije jedne od drugarica iz odeljenja koju nije mnogo ljudi zarezivalo, deluje da je svega toga sve manje u Srba.

Promenio se način na koji Srbi idu u kafanu, na koji odlaze na stadion, na koji se okupljaju u prirodi. Nema više ni tombole, ni zanatskih zabava, ostala su samo okupljanja povezana sa tradicionalnim povodima, a i njih je sve manje (i ne pričamo o koroni)

Psihoterapeut Zoran Milivojević smatra da postoji nekoliko važnih faktora.

“Prvi je svakako da smo mi pravoslavna zemlja, a pravoslavlje je samo po sebi veoma ozbiljno pa je svaki vid ‘glupiranja’ tog, karnevalskog tipa, nešto što ljudi mogu smatrati pogrešnim. Jedan od faktora je svakako ekonomska situacija. Ljudi su shvatili da im je takav vid okupljanja i zabave skup, a to je povezano i sa trećim faktorom, koji ima svoje brojne manifestacije. Taj faktor je ‘trauma preživljavanja’ iz devedesetih.”

Milivojević navodi da, u tom viđenju, sadašnji trenutak nikada nije dovoljno dobar da bismo ga proslavljali, a budućih događaja se plašimo i uvek se trudimo da za njih budemo pripremljeni.

“Na kraju, ali ne najmanje važan, jeste faktor srećnih ljudi. Oni se obično smatraju bahatim – kako neko može da bude upadljivo srećniji od drugih. To nije dozvoljeno i ljudi se prilagođavaju takvom društvenom ograničenju.”

Postoje i druga mišljenja.

“Ljudi su skloni uprošćavanju i generalizaciji. To na koji način će ljudi da iskazuju svoju potrebu za šalom i smehom, to u velikoj meri zavisi od opšte društvene situacije, od toga kakva je kulturna okolina”, tvrdi za Nedeljnik psiholog Žarko Trebješanin. On smatra da su se u tom društveno-kulturnom kontekstu mnoge stvari promenile i da se starije generacije, stasavale u drugačijem vremenu, ne snalaze najbolje u novim uslovima.

“Nekada je kod nas potreba za humorom i smehom bila potreba za onim bezazlenim, blagorodnim, dobroćudnim humorom. Sada kada bi čovek pogledao način na koji su se šalili Mija i Čkalja, recimo, a čiji smo način i mi usvajali, pomislio bi da je to toliko bezazleno, toliko dobroćudno, da bi neko rekao – pa to i nije humor. Takođe, u doba komunizma nije bilo takvog načina direktne šale koji je danas najpopularniji, nije toga ni smelo da bude, pa je sve bilo manje lično. Bilo je uopšteno i neobavezujuće i to je ljudima prijalo.”

Srećni ljudi se obično smatraju bahatim – kako neko može da bude upadljivo srećniji od drugih

ZORAN MILIVOJEVIĆ, PSIHOTERAPEUT

Nekada je za dogovor oko odlaska u kafanu bilo dovoljno nekoliko sitnih kamenčića, precizna ruka, jedno odelo i osmeh. Danas je potrebno da se mesto u kafani rezerviše, da se u skladu sa rezervacijom popije minimum za toliki i toliki ceh – ko vas pita da li vam se toga dana pije baš sok od maline – a neophodno je napraviti i vajber grupu kako bi se sklopio dogovor.

Na stadionima gotovo da je nemoguće videti petoricu drugara koji su prekoračili najmanje šezdesetu, sa šeširima i beretkama na glavama, novinama pod zadnjicom i semenkama u fišeku. Decenijama je ta mala doza zanimacije za zube, srednje žalosnog fudbala i masnih fora na račun sudije i gostujućeg tima, bila sasvim dovoljna da se ispuni dan, između jutarnje šetnje do pijace i sarmica u vinovoj lozi za subotnji ručak.

Ni odlasci na izlete, jednodnevne ili čak popodnevne ture, pokrenuti od onog koji je bio predsednik odeljenske zajednice i najbolji đak i sada ga ne mrzi da se bakće sa organizacijom, ni njih nema. Najduže grupno zadržavanje u prirodi je ako se oduži partija šaha u parku, a i tu postoji mogućnost da se neko naljuti i da se smrtno uvređen vrati stvarnosti.

Naposletku, nema više ni tombole, ni zanatskih zabava, ostala su samo okupljanja povezana sa tradicionalnim povodima, a i njih je sve manje.

Možda zaista nije neophodno da se neka Marija i neki Nikola jednom godišnje maskiraju u rolnu toalet papira i govna, možda takav vid zezanja nije krunski dokaz postojanja i održanja duha jedne generacije, ali je smeh lekovit.

Tražeći “prave” povode i čekajući svečare, ljudi zaboravljaju da se smeju, a onda je svaki dan kao noć veštica.

4 KOMENTARA

Comments are closed.