Edvard Snouden, uzbunjivač i bivši agent američke Centralne obaveštajne agencije (CIA), objavio je tekst o cenzuri „Najopasnija cenzura – nevidljiva, ali pristuna i daleko od očiju javnosti“, u kom je pisao i o eseju pisca Danila Kiša „Cenzura/samocenzura“.
Tekst je na engleskom jeziku objavljen 1986. godine, a u njemu pisac beleži svoja zapažanja o cenzuri. Kiš je svoja zapažanja prethodno izneo na međunarodnom skupu u organizaciji „Federation for Human Right“ u oktobru 1985. u Budimpešti.
„U jeku poljskih događaja vezanih za ukidanje sindikata ‘Solidarność‘, primio sam pismo sa pečatom ‘NIE CENZUROWANO’. Šta ove reči treba da znače? Njima se, valjda, želi reći da u zemlji odakle je pismo poslato nema cenzure. Ali to može da znači i to da su sva pisma bez te oznake podvrgnuta cenzuri, što bi svedočilo o selektivnosti zvaničnih organa, koji u neke građane imaju poverenja, dok drugima to poverenje ne ukazuju. To bi moglo, naravno, da se tumači i tako da je upravo pismo na kojem piše da nije cenzurisano prošlo kroz ruke kontrole. No, sve u svemu, taj mnogoznačni amblematični pečat govori nam o duhu cenzure, koji istovremeno želi da istakne svoju legitimnost i da se, kroz sopstveno poricanje, prikrije. Jer cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nužnošću i institucijom namenjenom zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se ponaša kao nužno i privremeno zlo sistema u večnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samo privremena mera, koja će se ukinuti onoga časa kada svi koji pišu, pisma ili knjige svejedno, budu punoletni i politički zreli, i kada starateljstvo države i vlasti nad građanima neće biti potrebno“, izdvojio je Snouden deo eseja.
Snouden Kiša opisuje kao srpsko-jugoslovenskog pisca i smatra da je Kišov esej o cenzuri sličan ličnom manifestu koji se nadovezuje na rad brojnih drugih disidenata iz ere „Hladnog rata“. Oni su, kako to tvrdi Snouden, pokušavali da razjasne određenu strukturu moći strašne sovjetske cenzure – sistema koji je sprečavao objavljivanje knjiga i emitovanje brojnih filmova i TV emisija.
Snouden smatra da disidenti u zatvorenim društvima po prirodi shvataju ono što je Etjen de la Boesi, francuski mislilac iz 16. veka, zapisao o državi – ona je apstrakcija, koja zavisi od građana – pojedinca – da izvrše njenu volju.
„Kiš je bio zaintrigiran načinom ovog izvršenja“, piše Snouden, osrvnuvši se na njegov esej.
„Njegova sistematizacija cenzure bila je tripartitna i hijerarhijska: na vrhu je bio zvanični aparat – razni biroi zaduženi za formulisanje i sprovođenje pravila i politika. Ispod tog službenog nivoa nalazio se javno čitljiv nivo – svet medija kao što su novine, časopisi i izdavačke kuće – koje zapošljavaju izdavače i urednike da nadziru ono što će biti napisano. Prema Kišovom mišljenju, sam razlog što izdavači i urednici mogu obavljati zadatke i sprovoditi cenzuru je taj što oni ‘nisu samo cenzori’, već izdavači i urednici. Njihova službena zvanja pružaju im pokriće u obavljanju dela koje država od njih zahteva, a to nije oblikovanje i stvaranje pisanja, već njegovo deformisanje i uništavanje. Konačno, na dnu Kišove hijerarhije nalazi se ono što on naziva ‘krajnjim utočištem’ – štamparije koji će ‘kao najodgovorniji elementi radničke klase jednostavno odbiti da štampaju inkriminisani tekst’.
Analizirajući dalje Kišov esej o cenzuri, Snouden naglašava da se aparat cenzure tu ne završava.
„Postoji i ono što bih mogao nazvati ‘prvim utočištem’ – oni cenzori koji postoje ispod svih, a opet su i iznad svih – autor koji sprovodi samocenzuru“, piše Snouden.
“Ova figura sam ja – ova figura ste vi. To je neko ko preuzima teret cenzure na sebe, a da im nijedan zvanični cenzor to nije naredio. Prema Kišovoj proceni, ovaj fenomen preti da postane inkarnacija države. Što se više cenzura odvija na ovom nivou, to je veće postojanje same cenzure koja je skrivena od javnosti“, dodaje Snouden.
On zaključuje da, ako se cenzura (auto) sprovodi unutar doma, ko će za to znati? I kako, u tom slučaju, pronaći pomoć?
Dalje pominje i fenomen „paradoksa lažljivca“ – koji se pripisuje antičkom filozofu Eubulidu iz Mileta – čiji je osnovni izraz „ova izjava je lažna“, a na osnovu kog se procenjuje istinitost rečenice. Snouden se pita da li se ona uopšte može proceniti?
„Svaki pokušaj da se to učini vodi paradoksu. Ovo je isti paradoks koji leži u osnovi svih pokušaja rasprave o cenzuri sa cenzurisanim, a posebno u slučaju autocenzure. Kako započeti? Sa čime? ‘NIE CENZUROVANO’ – Ova izjava nije cenzurisana“, upoređuje Snouden.
Snouden u svom tekstu napominje da je Kiš strastveno pisao o ovoj borbi, naglašavajući i činjenicu da je njegov rad bio zabranjen u Jugoslaviji.
„Bez obzira na to koje će vidove da poprimi, cenzura je međutim samo spoljna manifestacija jednog patološkog stanja, signal jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo sa njom – autocenzure. Nevidljiva a prisutna, daleko od očiju javnosti, potisnuta u najskrivenije predele duha, ona svoj posao obavlja efikasnije od svake cenzure. Mada se obe služe istim sredstvima – pretnjom, strahom i ucenom – autocenzura prikriva ili bar ne denuncira postojanje prisile. Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniženja i stida zbog kolaboracionizma“, izdvaja Snouden deo Kišovog eseja, kao i deo u kome Kiš dalje analizira autocenzuru.
„Autocenzura je čitanje svog sopstvenog teksta tuđim očima, gde vi sami postajete svoj sopstveni tužilac, sumnjičaviji i stroži od svakog drugog, jer vi u toj ulozi znate i ono što nikad nijedan cenzor neće otkriti u vašem tekstu, ono što ste prećuali i ono što nikad niste stavili na hartiju, ali što je, čini vam se, ostalo ‘između redova’. Stoga tom imaginarnom cenzoru pripisujete i one osobine koje vi sami nemate, a svom tekstu značenja koja on ne sadrži u sebi. Jer taj vaš dvojnik prati vašu misao do apsurda, do njenog vrtoglavog kraja, tamo gde je sve subverzivno, gde je pristup opasan i kažnjiv.“
Snouden ističe da su „usamljeno i nesvesno“, kao i „opasan i kažnjiv“ – Kišovi savršeni, ali i tragični opisi – jer tačno opisuju kako se ljudi danas osećaju kada su suočeni sa brojnim mogućnostima interneta za promociju, ali i destrukciju.
„Pod nemilosrdnim okom masovnog nadzora, počinjemo sami sebe da nadgledamo“, piše Snouden.
„Za razliku od Kišovog miljea – ili u savremeneom dobu, Severne Koreje i Saudijske Arabije – prisilni aparat ne mora biti tajna policija koja kuca na vaša vrata. Zbog straha od gubitka posla, ili od prijema u školu, ili od gubitka prava na život u matičnoj zemlji, ili samo zbog straha od socijalnog ostrakizma, mnogi od najboljih umova u takozvanim slobodnim, demokratskim državama nisu rekli šta misle i osećaju, ućutali su. Takav je, uostalam, i efekat institucionalnog iskorišćavanja interneta – korporativnih algoritama koji uspevaju da izazovu podele – degradacija duše kao izvora profita i moći“, zaključuje Snouden.
Od četvrtka, 24. juna, svi čitaoci Nedeljnika na poklon dobijaju novu knjigu iz edicije „Velike biografije“ – „Danilo Kiš: Princ književnosti“
Tagovi
