“Ni posle šest godina u obrazovnom sistemu se ništa suštinski nije promenilo…”: Koordinatorka PISA testiranja u Srbiji o novim rezultatima srpskih đaka

0
Nedeljnik

“To što ni posle šest godina, koliko je prošlo od prethodnog ciklusa PISA testiranja, nema poboljšanja u postignućima naših učenika znači da se u obrazovanju ništa nije suštinski promenilo, odnosno da mere koje su preduzimane nisu (još) zaživele, ili se nisu sistemski sprovodile, ili su bile kratkog daha”, rekla je za Danas Dragica Pavlović Babić, nacionalna koordinatorka PISA istraživanja u Srbiji.

“U ovoj studiji dobijamo celovitu sliku o stanju u obrazovnom sistemu, a ne o aktuelnim dešavanjima. Drugim rečima, na obrazovanje bi trebalo da gledamo kao dugoročan i celovit proces, čiji se efekti akumuliraju sa godinama školovanja, pa, prema tome, ni odgovornost nije na jednom ministru ili jednom ministarstvu. Pogledajmo primer Poljske, koja u svakom ciklusu PISA istraživanja beleži napredak u postignućima učenika. Oni od kraja devedesetih imaju sveobuhvatni reformski proces i idu u tom pravcu, bez obzira na promene u politici. Kod nas je obrazovni sistem izdeljen na sve moguće načine: na predmete, školske godine i tromesečja i oročen na mandat jednog ministra. Stalno radimo u uslovima diskontinuiteta, umesto da se složimo oko pravca razvoja obrazovanja i da ga guramo svim silama”, rekla je Dragica Pavlović Babić.

Da je domaći obrazovni sistem demotivisan svedoči veliki broj pokazatelja, smatra ona.

“U našem obrazovnom sistemu ima dosta rutine i nezadovoljstva i to daje opštu sivu sliku da je malo ko spreman da iz toga iskorači, da se angažuje, uključi i ‘prelije’ taj entuzijazam na učenike. Ljudi teško pronalaze dobre motive i entuzijazam”, navodi .

Ona objašnjava da na rezultate PISA studije ne utiču kratkoročne mere, koje se mogu preduzeti neposredno pred samo testiranje, ali i da iskustva drugih zemalja pokazuju da neka mera ne mora da se sprovodi tokom celokupnog školovanja učenika, da bi u trenutku kada rešavaju PISA zadatke, imala efekat.

“Imate primer Poljske i Estonije koje konstantno sprovode sveobuhvatne reforme, ali ima i sistema koji su intervenisali u određenim aspektima. Recimo, Južna Koreja je želela da ima veći broj učenika u zoni visokih postignuća, dok je Čile intervenisao da ne ostane veliki broj đaka u zoni nedovoljno funkcionalno pismenih i posle određenog broja godina se osetio napredak. Vi nikad ne možete da kažete da je napredak isključivo zasluga određenog poteza već gledate šta se najvažnije desilo u sistemu između dva ciklusa da biste mogli da znate da se promena desila zahvaljujući nekoj meri sa specifičnim ciljem”, rekla je Dragica Pavlović Babić.

Na pitanje treba li više da nas brine to što je trećina naših đaka funkcionalno nepismena ili što je mali procenat u najvišim zonama postignuća, ona odgovara:

“I jedno i dugo, a na taj spisak ću dodati i treću brigu – to što je od kad učestvujemo u testiranju naše prosečno postignuće u svim oblastima na drugom nivou, od ukupno šest. To znači da ceo obrazovni sistem funkcioniše na tom nivou, gde su uglavnom reproduktivna znanja, jednostavne situacije, gde su sve informacije date eksplicitno i nema mnogo prilike za neke analize, sem direktnog zaključivanja na osnovu podataka. Retki su učenici na trećem i četvrtom, a još ređi na petom i šestom nivou. Ima ih, ali je to posledica spleta okolnosti da postoji posvećen i ambiciozan nastavnik, učenik koji ima dobru porodičnu sredinu i kome je stalo”, rekla je Pavlović Babić.