Ni Novak i Viktor, ni Lajbah i Klif Ričard – niko ko peva “Marš na Drinu” nije “četnik” i “šovinista”: Zašto je proslava titule na ATP kupu nekima toliko zasmetala?

1
Foto: Profimedia

Ko zlo misli dok neko peva, sam u nju upada – u rupu zajedljivosti potkrepljenu neinformisanošću, u rupu sopstvene gluposti, kako vam volja. Srbija je osvojila ATP kup, srpski teniseri su proslavljali, pevali i pili šampanjac, a lovci na nacionalističke stihove su u beležnicu zapisivali koliko puta je upotrebljena reč “boj”, a koliko “Kosovo”.

Ambasador Kosova u Bugarskoj Edon Cana na svom je Tviter nalogu napisao post, kao direktnu poruku Novaku Đokoviću.

“Nakon vojnog marša (Marš na Drinu) nastavili su sa Kosovom… Možeš da budeš osvajač ATP kupa ali si duboko u sebi primitivac, zaostao i klasični balkanski nacionalista i šovinista. Nije slučajno Novak Đoković najmanje voljeni teniski šampion u istoriji”, napisao je Cana.

Bila je to grudva koja je pokrenula virtuelnu lavinu komentara, talas kritika koji se proširio širom granica regiona. I u Hrvatskoj su oživeli pisci tekstova iz 2016. godine u kojima su Đokovića nazivali šovinistom jer je sa navijačima Crvene zvezde pevao pesmu “Vidovdan”.

Pisali su i tada i sada o tome da Novaka ne vole zbog toga što se “duboko u njemu krije primitivac”.

Za početak, pesme “Marš na Drinu” i “Vidovdan” nisu četničke pesme.

Prva pesma govori o Velikom ratu i borbama na Drini, iz perioda kada četnički pokret nije postojao (u formi u kojoj je funkcionisao u Drugom svetskom ratu, kada je njegovo delovanje bilo kontroverzno). Muziku je komponovao jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora Stanislav Binički još 1914. godine, kada je srpska vojska pobedila na Ceru. Tekst je nastao 50 godina kasnije, za obeležavanje pola veka te velike pobede, a napisao ga je pesnik i novinar Miloje Popović.

“Marš na Drinu” je najlepša srpska koračnica.

Druga pesma govori o trajnosti kosovskog mita u srpskom narodu, o “večnom plamenu u srcima” koji niko ne može da otme iz grudi naroda. Pesma je snimljena 1994. godine, gotovo 50 godina po raspadu četničkog pokreta.

“Vidovdan” je jedna od čistijih rodoljubivih pesama nastalih u turbo-folk eri.

“Marš na Drinu” su u svojoj verziji svirali “The Shadows” i Leibach. Da li su i oni “krvoločni četnici” i primitivci? Kao i Ivo Andrić koji je, makar takve priče kruže, tokom dodele Nobelove nagrade želeo da svira melodija koju je komponovao Binički.

Nisu – ni legendarni bendovi, ni legendarni pisci, a ni legendarni teniseri nisu četnici.

Međutim, čak i da jesu, postavlja se pitanje – da li pevanje pesama uopšte može da povredi nečija osećanja, ako se u njima ne govori o ubijanju (a ima takvih na našem jeziku), ne govori se o pravljenju salate, o žicama, noževima, ne peva se generalima, već o stradalništvu srpskih heroja tokom Velikog rata i kosovskom mitu?

Može, samo ako neko želi da bude uvređen.

U Australiji su igrali nacionalni timovi, a iako je ATP kup organizovan po prvi put, na licima, u gestikulacijama i izjavama brojnih tenisera, videlo se koliko im je do ovog trofeja stalo. Nadal je izgledao ljuto i motivisano, razbijani su reketi, navijači su bili u transu.

Novak Đoković je plakao.

On je igrač koji nije izgubio meč za reprezentaciju od 2011. godine i duela sa Huanom Martinom del Potrom. Teniseri nemaju priliku da igraju svako malo za nacionalni tim i Đoković svaki put pokazuje koliko mu je stalo do toga.

Usput, Đokovićevi koreni usađeni su duboko na Kosovu i Metohiji i ne postoji ambasador koji bi mogao da ih iskopa sa te teritorije, šta god Đoković da peva.

I nije pevanje razlog što Đoković baš nije omiljen. Njega ne vole jer nije umiveni šampion koji podilazi publici iz svečane lože koja jede jagode i šlag. Nije “pravi” tenis sa mašnicom, ali je pravi šampion. A nijedna pesma ne boli više od toga.

1 KOMENTAR

Comments are closed.