Džo Bajden, bivši potpredsednik, već četiri minuta i četrdeset sekundi pričao je o svojoj novoj knjizi, Obećaj mi, tata, kada se upleo u jedno sećanje. Sedeli smo u malenoj sobi u njegovoj vikendici u Rehobot Biču u Delaveru. Bio je vreo letnji dan, i dok su njegova supruga Džil i njegova sestra Valeri milele okolo u odeći za vežbanje, Bajden je bio propisno obučen, u kariranu košulju, pantalone boje uglja i raskopčane mokasine koje je nosio bez čarapa – kao da se spremao da krene u popodnevni obilazak birača, u majici bez rukava. U svom ljubaznom tonu veštog pripovedača, kao da razgovarate sa ujakom, prisetio se koliko su mu oči otvorene pre četvrt veka, kada je pročitao What It Takes Ričarda Bena Krejmera, hroniku predsedničkih izbora 1988. koja se smatra klasikom političke literature. Bajden je bio jedan od šest kandidata koji su dozvolili Krejmeru da izbliza prati kampanju. Kada je knjiga izašla 1992. godine, kazao mi je Bajden, proveo je četiri sata u razgovoru sa još jednim kandidatom iz te godine, senatorom Bobom Dolom. “Rekao sam mu: ‘Znaš, pogledao sam to, i možda tu ima stvari koje mi se ne dopadaju, ali ne mogu da kažem da nisu istina.'”

Dok je pisao Obećaj mi, tata, objavljenu sredinom novembra u Americi, morao je da se priseti još ovakvih trenutaka – samo što je ovog puta morao da bude sam svoj Krejmer, da se suoči sa istinama o svom životu koje je dosad uspevao da blokira. “Shvatio sam”, kaže, “kako sam učestvovao u voljnoj suspenziji nevere. Kako, dok nisam seo da pišem, nisam sebi dozvoljavao da razmišljam o stvarno lošim delovima Boa – o bolesti.”

Bo. Bolest. Tu se desilo ono uplitanje. Bajdenove oči odjednom su blesnule i zacrvenele se, kao da je video nešto u sopstvenom umu što mu se nije dopalo, i na trenutak je pognuo glavu. Razlog što znam kada se to tačno desilo je jer sam instinktivno uradio isto i, zbog toga, video diktafon na stočiću za kafu, na LCD-u je blinkalo 4:40. Džozef Robinet Bajden II, najstariji od četvoro dece Džoa Bajdena, poznat svima kao Bo, preminuo je od tumora mozga 30. maja 2015, u 46. godini. Više od dve godine kasnije, i manje od pet minuta u intervjuu, bol njegovog oca je tako lako izlazio na površinu.

Ali ne zadugo. Bajden je nakratko pauzirao, progutao pljuvačku, pogledao uvis, i mirno nastavio da govori. Završio je svoju misao, i opisao kako mu je njegov drugorođeni sin, Hanter, pomogao da se reši magičnog razmišljanja koje je umelo da zapuši taj proces pisanja. U jednom trenutku, kaže Bajden, pomenuo je Hanteru neke reči koje mu je Bo izgovorio dve sedmice pre nego što će umreti. “A Hanter je rekao: ‘Tata, pa Bo nije mogao da izgovori ni reč poslednja dva meseca! Imao je traheotomiju!”, kaže Bajden. “Znao sam to. Ali sam izbrisao iz sećanja. Nisam mogao da se nateram da mislim o svom dečaku koji je u bolu.”

U Obećaj mi, tata Bajden se čeono suočio sa Boovim problemima: sa ranom neizvesnošću oko toga šta je napalo njegovog sina; sa brutalnom dijagnozom tumora, glioblastoma (“Čudovište”, kako je to opisao lekar Bele kuće, dr Kevin O’Konor); periodom nade kada je Bo dobro reagovao na terapiju; poslednjim eksperimentalnim procedurama koje je Bo stoički podneo nakon što su se simptomi pogoršali; i na koncu, smrću čoveka koji nije bio samo voljen u svojoj porodici već je bio i političar u najavi, popularna, harizmatična figura u rodnom Delaveru. Od 2007. do 2015, Bo je bio državni tužilac Delavera. Takođe je bio oficir u Nacionalnoj gardi armije Delavera i proveo godinu dana u Iraku. Pre nego što se razboleo, Bo je planirao da se kandiduje za guvernera Delavera 2016. godine. Sa svojim impresivnim CV-jem i privlačnošću, piše njegov otac, “Bo je imao sve moje dobre osobine, ali nijedan bag i nijednu manu”, i verovatno bi otišao još dalje od toga.

Iznenađujuće s obzirom na centralnu temu, Obećaj mi, tata u stvari je žustro štivo, često veoma pozitivno, što je posledica urođene duhovitosti i neukrotive iskrenosti autora. Knjiga prati tri narativa: Boovu bolest, Bajdenovo oklevanje da li da se prihvati kandidature Demokratske partije za predsednika 2016, i ozbiljne odgovornosti, posebno u spoljnoj politici, koju je preuzeo kao potpredsednik Sjedinjenih Država. Radnja se događa u dve godine, od leta 2013. kada je magnetna rezonanca prvi put pokazala postojanje tumora u Boovom mozgu, do posledica Boove smrti, 2015. godine, kada je Džo najzad odlučio da se neće kandidovati.

To je pogled u deo prošlosti koji se dogodio skoro, ali kao da je bilo nekada davno, kada se svakodnevni posao izvršne federalne vlasti obavljao sa smirenošću i učtivošću, kada je potpredsednik zemlje bio dovoljno upoznat sa međunarodnim pitanjima da je mogao da pruži savet novom premijeru Iraka, šiitu, kako da napravi koaliciju sa sunitima i sa Kurdima, a najveća kritika koju je Bajden mogao da uputi tadašnjem žitelju Ovalnog kabineta bila je da je “previše proračunat”, da previše okleva da deluje instinktivno.

Veran svojoj neformalnosti, Bajden u knjizi obično govori o Baraku Obami ne kao “predsedniku”, već “Baraku”, i portretiše njihovu vezu kao, na početku, neizvesnu alijansu koja se s vremenom pretvorila u iskreno, toplo i duboko prijateljstvo. Jedan od retkih ljudi van porodice koji je bio upoznat sa Boovim stanjem, Obama je bio čovek kojem je Bajden mogao da se poveri, da ga sasluša, da mu bude rame za plakanje, a čak mu je dao i ponudu (koja nikada nije prihvaćena) da iz svog džepa pomogne porodici u slučaju da finansijski ne mogu da izdrže Boovo lečenje. Bajden nikada nije bio imućan čovek; on je ono retko stvorenje u Vašingtonu koje je živelo od vladine plate za sve vreme bavljenja politikom, a to je 36 godina kao senator i osam kao potpredsednik.

Obama i Bajden, 6. juna 2015. u Delaveru, na sahrani Džoovog sina Boa.
Fotografija: Profimedia, AFP

Pitao sam Bajdena zašto je odlučio da napiše ovakvu knjigu, na relativno malom broju strana (oko 250), o relativno uskom periodu, umesto da sabere svoje misli i da, kroz neku godinu, izda memoare o svojim godinama u kabinetu. Odgovorio je da je veliki deo motivacije bio pokušaj da se oduži Bou – naslov knjige je uzet iz Boovog insistiranja, kada je shvatio da neće preživeti, da mu otac obeća, “Šta god da se desi, budi dobro” – i da pomogne drugima koji su doživeli taj neshvatljivi gubitak da shvate kako je jedan od načina da se preživi tragedija da pronađeš smisao. Ali takođe je rekao, jasno: “Imam mnogo stvari da uradim, umesto da pišem autobiografiju. Stvarno. Ne mislim da sam završio sa doprinošenjem javnoj sferi.”

Šerif

Da se Bo nikada nije razboleo, Džo Bajden bi bio kandidat za predsednika. “Bez sumnje”, rekao mi je. “Planirao sam da se kandidujem, i nisam bio protiv Hilari, ni Bernija, ni bilo koga drugog. Kunem se Bogom, mislio sam da sam najbolja osoba u tom trenutku da postanem predsednik.”

Nije li ovo oskvrnuće, da se politički scenariji koji se nisu dogodili pominju u istoj rečenici kao smrt njegovog sina? Ne u očima Bajdena, jer je Bo bio čovek koji ga je terao da se kandiduje. U vreme polaganja druge zakletve, januara 2013, Bajden je bio ubeđen šta će vreme doneti. Ali te godine je Bo počeo da dobija vrtoglavice i da mu se pričinjavaju stvari dok je trčao, a potom je, na odmoru, završio u bolnici u Čikagu. Tada su lekari prvi put ugledali tumor. Postojala je na početku nada da je benigan, ili da Bo možda ima limfomu, koja se može lečiti. Ali nekoliko dana kasnije, već u Centru za rak Anderson u Hjustonu, porodici je rečeno da je tumor glioblastoma, u četvrtom stupnju. Posle takve dijagnoze, očekivani životni vek pacijenta je između 12 i 14 meseci.

Ove vesti uništile su svaku izvesnost koju je Bajden osećao u pogledu budućnosti. Na večeri za Dan zahvalnosti, 2014. godine, dok mu je odlučnost nestajala, Bajden je pričao o toj temi sa Boom i Hanterom, artikulišući osećaj da, zbog svega što se događa u porodici, možda i nije najbolja ideja da uđe u trku. Bio je iznenađen žestinom kojom su ga sinovi poklopili, a posebno je glasan bio Bo. “U jednom trenutku je rekao da je moja dužnost da se kandidujem”, piše Bajden u knjizi. “A dužnost nije bila reč koju je Bo olako koristio.”

Boov osećaj za dužnost bio je iskovan rano, i to pod tragičnim uslovima. Osamnaestog decembra 1972, šest sedmica nakon što je Džo Bajden izabran u Senat prvi put, Džoova prva supruga Nilija i trinaestogodišnja ćerkica Naomi stradale su u saobraćajnoj nesreći na putu za božićnu kupovinu. Bo i Hanter, koji su tada imali jedva četiri, odnosno tri godine, takođe su bili u kolima, i proveli su nekoliko nedelja u bolnici. Bajden je položio zakletvu u njihovoj bolničkoj sobi.

Na misi na Boovoj sahrani, održanoj u katoličkoj crkvi Svetog Antonija od Padove u Vilmingtonu, juna 2015, Hanter se prisetio da je prvo sećanje koje ima na brata bilo u toj bolničkoj sobi, kako ga drži za ruku, gleda ga u oči, i izgovara rečenicu “Volim te”, mnogo puta. Bilo da je to bilo zbog preranog gubitka majke, ili inherentni deo njegovog karaktera, Bo je bio mnogo odgovorniji nego što su ga godine izdavale. Njegov nadimak u detinjstvu bio je Šerif. “Bo je bio ono dete koje se staralo o svemu”, kazala mi je Džil Bajden, koja je ušla u živote dečaka 1975. i udala se za Džoa 1977. (Dečaci su je prihvatili i odmah počeli da je zovu “mama”; pridružila im se 1981. i sestra Ešli.)

“Uvek sam znala da će Bo krenuti očevim stopama”, kazala je Džil. “Voleo je politiku; kampanje, piknike, kafe, parade.” I jeste krenuo. Nakon što je završio Univerzitet Pensilvanija, pohađao je istu školu za pravnike kao i njegov otac, na Univerzitetu Sirakjuz, i potom postao tužilac. Do 2006. venčao se sa Hejli Oliver i sa njom dobio devojčicu i dečaka.

U januaru 2015. Bo je okončao drugi mandat na mestu državnog tužioca Delavera. Ostavio je svoje političke ambicije po strani i počeo da planira očevu potencijalnu kandidaturu za predsednika. U februaru, Hanter, Džo, Bo i Bajdenov šef kabineta Stiv Riketi, kao i glavni politički strateg Majk Donilon, okupili su se u biblioteci Pomorske opservatorije, zvaničnoj rezidenciji potpredsednika, ne bi li prodiskutovali o memorandumu od 22 stranice koji je napisao Donilon. Tamo je stajalo da Bajden teško može da izgubi izbore naredne godine. Bio je pravi čovek da se poveže za razočaranim i frustriranim pripadnicima srednje klase, a bio je i veoma iskren, što je pogodovalo raspoloženju elektorata. Ni to što je bio “gaf-mašina” nije mu više predstavljalo slabost.

Donilon je imao čitav plan, sve sa govorima u strateškim državama i sa formalnom objavom kandidature u aprilu. Ali Bajden nije mogao da se obaveže da će sve ići tako brzo. Na samom tom sastanku, Bo je delovao slabije i tiše nego obično – bila je to posledica afazije, koja mu je nekad onemogućavala da izgovori reči koje je hteo.

Pitao sam Bajdena da li je već tada razmatranje kandidature bilo samo vežba da se Bo održi u optimističnom duhu, ili je stvarno bio investiran u to. “Da budem iskren, više to prvo nego ovo drugo”, kazao je. “Jer nije baš da bi Boa to ubilo, ali sigurno bi mu veoma smetalo da sam kazao da neću biti kandidat zbog njega.”

I drugi faktori su se pojavili. Malo pre sastanka sa Donilonom, Hilari Klinton je takođe posetila Bajdenovu rezidenciju, da saopšti licem u lice da će se kandidovati za predsednika. Pitala je Bajdena da li i on razmišlja o tome. Rekao joj je da je neodlučan, ali da svakako neće voditi negativnu kampanju protiv nje. Bajden piše da je ona obećala isto to. “Iako neki od naših pristalica mogu da se otmu kontroli”, citira je on, “meni se to neće desiti.” U istom periodu, i Obama je pokušavao da zatomi Bajdenove namere, na nedeljnim ručkovima u Beloj kući. Predsednik je, priča Bajden, govorio da bi bilo dobro za jedinstvo partije da se potpredsednik povuče; Klintonova politička organizacija bila je na zavidnom nivou, i bio je red na nju. Obama je pomenuo i uzbuđenje s kojim je lično očekivao političku penziju, i pitao je Bajdena: “Džo, zar se nisi fokusirao na to? Kako želiš da provedeš ostatak života?”

Sva ta razmatranja okončana su kada je Bo, nakon poslednje borbe krajem maja, preminuo u subotu posle Dana sećanja. Bajden je u knjizi objavio svoj jezgrovit, tužan dnevnički zapis iz te večeri:

Maj, trideseti. 7:51 uveče. Desilo se. Moj bože, moj dečače. Moj prelepi dečače.

Nedelju dana kasnije, na komemoraciji u Vilmingtonu, govorili su predsednik Obama, Hanter Bajden, Ešli Bajden i general američke vojske Rejmond Odijerno. Homiliju je izgovorio porodični prijatelj, otac Leo O’Donovan. Njegove prve reči bile su oštre kao nož. Boa, kazao je, više “nema, nema, nema. To je kao na noć Velikog petka. Onaj kojem smo se nadali, na kojeg smo računali, kojeg smo smatrali svojom budućnošću, on nam je oduzet”.

O’Donovan je kasnije pričao da mu se kod potpredsednika najviše svidela čvrstina. Dan pre sahrane, na bdenju, Bajden je stajao pokraj kovčega svog sina skoro osam sati, pozdravljajući se sa svima koji su došli da mu izjave saučešće. Od onog koji pati postao je onaj koji teši.

To je uloga koja dobro pristaje Bajdenu. Preživeo je nezamislivu tragediju na samom početku svog javnog života, i od tada su ga posmatrali kao onog koji je preživeo, kao čoveka od kojeg drugi mogu da traže utehu u svom bolu, jer je on taj bol video. U Obećaj mi, tata Bajden opisuje da drugim ljudima govori da će tuga dugo trajati, i da najmanji čulni izazov – pesma, miris – može da je vrati, odjednom i bolno, sa živim sećanjem na preminulog. A opet, kaže im, doći će vreme kada će sećanje “doneti osmeh na vaše usne trenutak pre nego što donese suzu u vašem oku”.

Bajden je istu rolu igrao i ovog jula, kada je čuo da je senator Džon Mekejn takođe dobio glioblastomu. Iako pripadaju različitim partijama i nalazili su se na suprotnim stranama u kampanji 2008. godine, njih dvojica su bliski prijatelji još od sedamdesetih, kada je Mekejn, pre nego što će postati senator, bio mornarički čovek za vezu u Senatu. Mekejn mi je rekao da mu se Bajden javio čim je dijagnoza objavljena, da mu je poslao sve što je saznao iz Boovog iskustva, o najboljim lekarima i najmodernijim tretmanima.

Kasni ulazak?

Bajden je proveo leto 2015. simultano pateći i razmišljajući ipak o ulasku u predsedničku trku. Ta emotivna vrteška dostigla je svoj vrhunac 10. septembra, kada se pojavio kod Stivena Kolbera i ogolio svoju ambivalentnost, rekavši: “Ne mislim da ijedan muškarac ili žena treba da se kandiduju za predsednika sem ako, pod jedan, znaju tačno zašto žele to da postanu, i pod dva, mogu da pogledaju ljude u oči i kažu im: ‘Obećavam vam, imate moje srce, moju čitavu dušu, moju energiju i moju strast.’ A lagao bih kada bih rekao da sam trenutno u stanju to da kažem.”

(Kolber gotovo da je preklinjao Bajdena da uskoči u ovaj ring.)

Posle predavanja na Univerzitetu Pensilvanija, ovog aprila.
Fotografija: AP Photo/Matt Rourke

Delimično je za podršku Bajdenu bilo krivo i odsustvo bilo kakve radosti među kandidatima. Bajden je poznat po širokom osmehu i ličnoj toplini, ali vrlo mali broj kandidata emitovao je optimizam glede Amerike ili izgledao kao da im nije naporno da komuniciraju sa običnim ljudima. Donald Tramp je u svojim govorima po hangarima pričao o distopijskoj verziji Amerike, u kojoj je američka ekonomija katastrofa, u kojoj se strane sile smeju Americi. Ted Kruz i Marko Rubio bili su tek nešto malo manje apokaliptični.

Što se Hilari Klinton tiče, Bajden piše da je osetio “dašak tuge” za njom kada je napuštala Pomorsku opservatoriju onog dana kada ga je posetila. “Razboriti politički analitičar mogao bi da zaključi da je to osoba na putu ka istorijskoj pobedi – prva žena koja će osvojiti Belu kuću”, piše on. “Ali ona nije izgledala kao da je to raduje. Možda sam je pogrešno pročitao tog jutra, ali izgledala je kao osoba koju teraju da radi nešto što ne želi.”

Pitao sam Bajdena može li da elaborira ovaj pasus. “Svako misli da je to kod nje bila samo ambicija”, kaže on. “A ja mislim da je ona bila poput zarobljenika istorije. Prva žena koja je imala natpolovične šanse da dobije nominaciju. Prva žena koja je imala velike šanse da postane predsednik. Ali bilo je mnogo bagaža, onog fer i malo manje fer, i nije imala iluzije da će se sve obaviti po pravilima Markize od Kvinzberija. Nisam imao utisak da ima radosti u njenoj kampanji. Možda je to do mene, jer ja volim ovo da radim.”

Da bude fer prema Klintonovoj, Bajden je rekao da ni Barak Obama nije bio čovek koji je dobar sa ljudima. “Barak bi radije pričao pred milion ljudi nego razgovarao sa njih trideset”, kaže on. “A ja mogu da radim i jedno i drugo. Ja stvarno uživam u tome.”

Nekoliko nedelja nakon pojavljivanja kod Kolbera, u Rouz gardenu u Beloj kući, u društvu supruge i predsednika Obame, Bajden je i zvanično saopštio da se neće kandidovati. “Shvatio sam da nisam bio spreman”, kaže mi. Nije bio naivan da pomisli da će iko imati pardona prema njemu jer je nedavno sahranio sina. “Bilo je jasno da mnogo toga negativnog žele da iskopaju o meni, i da to rade i u mojoj partiji”, kazao je, osvrnuvši se na proklintonovskog političkog operativca Dejvida Broka koji je navodno prikupljao materijal o njemu.

“Još jedna stvar je da je druga godina teža od prve. To je činjenica. Svako koga znam, a da je prošao kroz ozbiljnu tragediju, te prve godine bude mnogo ljudi oko vas, i drže vas. Ali posle toga, svako se vrati svom životu. Tada realnost nastupa.”

Šokantni ishod izbora 2016. doveo je do nekoliko optužujućih trenutaka poslednjih meseci. U martu, tokom otvaranja Centra Pen Bajden za diplomatiju, novog inkubatora u Vašingtonu, Bajden je kritikovao kampanju Hilari Klinton. Pa ipak, on kaže da je njegova podrška Klintonovoj bila iskrena, da se čak 83 puta pojavio u njenoj kampanji. A čak i da joj se suprotstavio, nije jasno – na izborima na kojima su srušene sve prognoze i sve društvene norme naprednih civilizacija – šta bi se dogodilo. Možda bi ga Hilari pobedila. A možda bi postao i onaj stari beli čovek za kojim je Amerika patila i kojeg je tražila, most između Trampove baze i Bernijeve baze. Poenta je da se nije kandidovao.

“Mislim, stvarno!”

A to nas dovodi do 2020. godine. Je li prekasno? Je li Bajden prestar? Napunio je 20. novembra 75 godina, i napuniće 78 nešto pre narednih predsedničkih izbora, što bi ga učinilo najstarijim predsednikom u prvom mandatu – bio bi stariji čak i od Ronalda Regana kada je posle osam godina napustio Belu kuću. Ali Bajden je, kada smo se sreli, izgledao vrlo zdravo – mršav, energičan, preplanuo. Nije stvar da li izgleda kao da ima 74 godine, već kao da je jedan od onih dobrodržećih ljudi koji redefinišu šta danas znači imati 74 godine. Pomaže i što je zakleti antialkoholičar, što je izbor koji je napravio još u mladosti, uznemiren efektima koje je alkohol imao na članove njegove porodice.

Kada ga upitam šta misli o 2020, Bajden ne želi ništa da precrta. “Nisam odlučio da ću se kandidovati”, kaže on, “ali odlučio sam da neću odlučiti da se neću kandidovati. Videćemo šta će se dogoditi.” Ponaša se, u svakom slučaju, kao verovatni kandidat, napravio je sopstveni komitet za političku akciju nazvan “Američke mogućnosti”, a pisao je autorske tekstove o Trampovoj neliberalnoj vladavini za medije poput Atlantika i Njujork tajmsa.

Kada sedite s Bajdenom, njegove reči o tekućim pitanjima su manje odmerene. Ako se naljuti, na površinu izlazi njegova irska genetika i odrastanje u Skrentonu, u Pensilvaniji, gde je živeo deset godina pre nego što će se porodica preseliti u Delaver. “Imamo sjajnu poziciju da ceo 21. vek bude naš – Isuse, Bože! – samo ako sami sebe ne saplićemo. Ostatak sveta nije nam ni prineti. Mislim, stvarno, jeste da imamo problema, ali dajte, ljudi!”

Tramp, kaže on, nije samo neinformisan već je i pretnja samom temelju Amerike. “Ovo može da zvuči previše sladunjavo, ali sve što su Osnivači uradili bilo je da podignu institucije koje će onemogućiti zloupotrebu vlasti. Zato postoje tri različite grane vlasti. A brine me što ova administracija frontalno napada sve institucije koje onemogućavaju zloupotrebe.”

Ima mnogo razloga da se veruje da će Bajden biti dobar kandidat. Neobično je pun radosti za jednog političara i vrlo se lako dopada ljudima. On je iskusan spoljnopolitički vuk koji ima odnose sa svim liderima sveta. Predstavlja i staromodni ideal sarađivanja između partija, održava veze sa Mekejnom, ali i sa Mičom Mekonelom, Lindzijem Grejemom, Džonom Kasičem i Robom Portanom. Njega je nemoguće potkupiti, on je samo javni službenik koji radi za svoju platu. I ovu kuću u kojoj smo razgovarali kupio je nedavno, i to od predujma koji je dobio za knjigu. Nekada davno je obećao Džil da će imati kuću na plaži. Iznad ulaznih vrata je znak na kojem piše “Obećanje ispunjeno”.

Ali postoji i dugačka lista mogućih kandidata demokrata. Samo u Senatu, tu su Berni Sanders, Elizabet Voren, Kamala Haris, Kirsten Džilibrend, Kori Buker, Al Franken i Kris Marfi, da ne pominjemo adute iz privatnog sektora kao što su Opra Vinfri ili Robert Ajger iz “Diznija”.

A bol ne poznaje raspored. Proces oporavka od Boove smrti, kaže on, “traje duže nego prvog puta” (nesreća iz 1972). I dalje je rastrzan između sposobnosti da artikuliše svoje emocije i zaziranja da mu se ljudi dodvoravaju samo iz simpatija prema Bou, a on to ne želi da iskoristi za sticanje političkih poena.

Idemo dalje

Bajden je takođe svestan da bi svaki deo njegovog privatnog života došao pod lupu javnosti ako bi bio kandidat. “Teško je”, kaže. “Nisi tamo sam. Tvoja porodica je skroz uključena. Oni će postati vesti; oni će postati topovsko meso.”

Džil Bajden kaže da ovih dana ona i suprug gledaju unapred. Jedan deo toga je i neizbežno pitanje: “Šta bi Bo želeo da uradimo?”

“On sigurno ne bi hteo da patimo zauvek, iako čovek pati zauvek”, kaže ona. “Dakle, ako gledamo unapred, šta bi Bo želeo da Džo uradi? Mislim da i sami možete da odgovorite na to pitanje.”

Kontrirao sam im zapažanjem da imaju lepu kuću na plaži i da mi se čini da uživaju u privatnosti; ona mi je baš rekla da je super što može opet sama da vozi kola. Pitao sam Džil da li joj je ikada palo na pamet da kaže svom suprugu: “Hajde malo se pripazi. Uživaj u životu. Smiri doživljaj.”

Ona me je prostrelila pogledom. “Shvataš li uopšte”, rekla je, “šta ‘Uživaj u životu’ znači za Džoa?”

Idealni Bo

(Odlomak iz knjige Promise Me, Dad)

Porodica Bajden: Džozef, Bo i Hanted sa budućom Džoovom suprugom Džil.
Foto: Profimedia, AFP

Tradicija Bajdenovih da slave Dan zahvalnosti na ostrvu Nantakit počela je 1975. godine. Do 2014, godinu nakon dijagnoze, okupljanje je uključivalo naše troje dece – Boa, Hantera i Ešli – njihove supružnike i naše petoro unučadi

Bo je bio tih tog prvog dana u Nantakitu. Njegova pratnja iz Tajne službe dobro je uspela da ga zagradi. Lako se zamarao i bio je sve stidljiviji. Gubio je osećaj u desnoj ruci i nije imao dovoljno snage da nekome stisne ruku, a takođe se rvao sa stanjem znanim kao afazija. Radioterapija i hemoterapija napale su i deo njegovog mozga koji omogućava da se setimo pojmova. Gotovo svakog dana je putovao od Vilmingtona do Filadelfije na jednočasovnu terapiju, a potom i sat vremena učenja govora, i sve to mimo redovne hemoterapije.

Bilo je sporo, ali nikada nije pokazivao frustraciju. Niko u porodici, ni njegovi prijatelji, ni saradnici iz kancelarije, nije ga video ljutog ili tužnog. Trebalo je samo malo strpljenja, ili nekoliko dodatnih reči kada ne može da se seti reči “gradonačelnik”: “Znate, onaj tip što vodi grad.” Ili “večernja rolnica”: “Dodajte, znate, onu braon stvar na koju se maže puter.”

Ustali smo na Dan zahvalnosti ujutru i istrčali godišnju trku od deset milja, do druge strane ostrva. Ja sam vozio bicikl sa unucima. Onda smo se dobacivali loptom na plaži. Pokazao sam mladom Hanteru, Boovom sinu, liticu sa koje su njegov otac i njegov stric skakali kada su bili kao on. Bo i Hejli i njihova deca su se fotografisali zajedno. A za našu godišnju porodičnu fotografiju otišli smo do kolibe koju Džil i ja odmeravamo još od 1975. godine. Tada je bila na prodaju, ali senatorska plata nikada ne bi mogla da je priušti.

Ove godine, plac je bio opasan žutom policijskom trakom. Nije više bilo kuće, pala je kao žrtva okeanske plime koja je rasla svake godine od prethodnih dvadeset. Ostali su samo temelji.

Vratili smo se u grad posle Dana zahvalnosti, našli najbolje mesto da gledamo novogodišnje drvo Nantakita. Bo je tu zaprosio Hejli 2001. godine, a potom su se venčali u Crkvi Svete Marije u centru Nantakita. Hejli je uvek sumnjala da je to bio Boov način da je zauvek obaveže da će dolaziti ovde za Dan zahvalnosti. Bila je u pravu. Slavili su dvanaestu godišnjicu, a Hejli je uvek bila tu. Čak i one godine kada je Bo bio u Iraku, insistirala je da se tradicija ispoštuje.

Čak i tokom porodične šetnje, ta dilema me je ophrvala. Pitali su me sa svih strana, o tome da li ću se kandidovati 2016. godine. Čak me je i predsednik Obama iznenadio tim direktnim pitanjem na jednom ručku nekoliko sedmica ranije.

Na ulicama Nantakita, potegao sam to pitanje sa svoja dva sina. Imao sam osećaj da ne žele da se kandidujem i to sam kazao. Bo me je samo pogledao. “Moramo da razgovaramo, tata”, kazao je. Pa smo otišli kući i seli, nas trojica, u kuhinju.

Znao sam da ima mnogo razloga da se ne kandidujem, a neizvesnost oko Boovog zdravlja je bila najveća. I stvarno sam mislio da moji sinovi ne žele da uvedem čitavu porodicu u kampanju. “Tata, sve si pogrešno shvatio”, kazao je Bo. “Moraš da se kandiduješ. Želim da se kandiduješ.” Hanter se složio: “Mi želimo da se kandiduješ.” Nas trojica razgovarali smo čitav sat. Želeli su da znaju kada ću biti spreman i kada je pravo vreme da javno to saopštim. Hant mi je govorio da sam od svih potencijalnih kandidata najbolji da vodim ovu zemlju. Ali najviše me je nespremnog zatekla ubedljivost i odlučnost u Boovom glasu.

Kada smo se ukrcavali na “Er fors 2” te nedelje, svi su bili srećni. Tih pet dana je bilo uspešno, na svaki način. Džil i ja smo se vratili u Pomorsku opservatoriju tog popodneva i ušuškali se, kao što smo često radili.

Seo sam na naš kauč, na jedno mesto koje je uvek pripadalo samo nama, da se opustim i da razmislim. Ali postojala je slika koju nisam mogao da izbacim iz glave, te kuće koju je more zbrisalo; skoro da sam mogao da čujem kako drvo puca, kako se vezovi uništavaju, mogao sam da vidim plimu kako se približava. Nijedan Dan zahvalnosti više neće biti isti. Izvukao sam dnevnik i počeo da pišem. Imao sam jednu veliku želju za Božić te godine, ali sam je zadržao za sebe.

NavObs, 30. novembar 2014, 7:30 uveče

Stigli smo kući iz Nantakita. Molim se da imamo još jednu zajedničku godinu 2015. Bo. Bo. Bo. Bo.

1 KOMENTAR

Comments are closed.