“Nemci i Nemačka! To je najveća muka moga života…”

0
AFP / AFP / Profimedia

Početkom svog prvog berlinskog jula, Andrić se setio priče koju je napisao više od deset godina ranije i koja počinje rečenicom: “To su bili oni najlepši sarajevski dani, kad prođu prve i najveće vrućine, kad počne da crni seme u jabuci, kad priroda zaustavi dah: da više ništa ne raste i još ništa ne vene; kad se leto ujednači u mirnoj i raskošnoj dozrelosti svega.“

Berlin ni po čemu nije ličio na Sarajevo osim po tom osećanju da valja iskoristiti ovo malo lepih – najlepših – dana, jer odmah posle njih sledi nevolja. I zaista, ceo avgust je prošao u očekivanju katastrofe, a onda je prvi septembarski dan i doneo katastrofu. Nemačka je napala Poljsku i počeo je novi svetski rat.

Poljska za Andrića nije bilo koja zemlja. A naročito Krakov za njega nije bilo koji grad. Nije mu bilo svejedno kad je čuo da je Bruno Miler, šef Gestapoa u Krakovu, već 6. septembra organizovao skup na Jagelonskom univerzitetu gde je centralni sadržaj bilo predavanje “O nemačkom gledanju na nauku i obrazovanje“. Ispostavilo se da je skup poslužio kao mamac da se na jednoj lokaciji okupi krakovska intelektualna elita, pa je Gestapo na licu mesta uhapsio stotinu osamdeset i troje profesora, docenata, asistenata i drugog nastavnog osoblja. Nakon toga, Nemci će zabraniti rad ovom univerzitetu, jednom od najstarijih u Evropi, osnovanom još 1364.

Ipak, pod velikim pritiskom međunarodne javnosti, nakon nekoliko meseci, profesore starije od četrdeset godina pustiće na slobodu, a ostale će uputiti u koncentracione logore. Kao nekadašnji student Jagelonskog univerziteta i kao diplomata zemlje do koje je Nemačkoj bilo stalo, Andrić će se založiti za oslobađanje poljskih intelektualaca iz logora. Skupa sa ambasadorima Italije i Turske, uspeće da izdejstvuje da oni koji su živi dočekali oktobar 1940. budu pušteni.

Ukupna njegova misija u Nemačkoj biće, međutim, skoro neverovatno komplikovana. S jedne strane, Jugoslavija ekonomski, a sve više i politički, mnogo zavisi od Nemačke. S druge strane, čitav Andrićev politički profil i istorijsko iskustvo protive se savezništvu sa tom zemljom. Stoga će kad 1946. u svoju beležnicu zapiše “Nemci i Nemačka! To je najveća muka moga života, slom koji može značiti u čovekovoj sudbini ili prekretnicu ili smrt. To je problem od kojeg će bolovati Evropa još sto i pedeset godina. Pa ni tada ne vidim rešenje”, to i zvučati toliko proživljeno.

U toku svog boravka u Berlinu, tačnije s jeseni 1940, Andrić će upoznati Karla Šmita, glasovitog filozofa države i prava. O tom susretu imamo svedočenje samog Šmita: “U jesen 1940, kada je Francuska bila poražena, razgovarao sam sa jednim Jugoslovenom, srpskim pesnikom Ivom Andrićem koga mnogo volim. Našli smo se u zajedničkom poznavanju i obožavanju Leona Bloa. Srbin mi je ispričao sledeću priču uzetu iz mitova njegovog naroda. Marko Kraljević, srpski legendarni junak, borio se ceo dan sa jednim moćnim Turčinom i savladao ga je tek posle oštre borbe. Pošto je ubio poraženog neprijatelja, probudi se zmija koja je spavala u srcu mrtvog junaka i kaže Marku: – Imao si sreće jer sam spavala za vreme vašeg megdana. Tada Marko poviče: – Jao meni gde pogubih boljega od sebe. Ovu priču, u to vreme, ponovo sam pričao nekim prijateljima i poznanicima, kao i Ernstu Jingeru koji je tada bio oficir okupatorske armije u Parizu. Svi smo bili duboko impresionirani. Ali svi smo dobro razumevali da se današnji pobednici ne daju tronuti srednjovekovnim legendama. Ovo isto spada u tvoju veliku prognozu, jadni gubitniče Tokvile.”

Već i u susretu Šmita i Andrića ima nečeg dubinski literarnog, a kad se u celu priču još upletu Ernst Jinger i Tokvil, stvar postaje skoro neverovatno simbolična. To je, međutim, tema za zasebnu knjigu ili esej. Međutim, na nivou Andrićeve tadašnje svakodnevice, ključni podatak ovde je poraz Francuske. To stvara dodatno pritisak na Jugoslaviju da se svrsta na stranu Nemačke.

Od jeseni 1940, intenzivira se pritisak na Jugoslaviju da formalizuje svoje savezništvo sa Nemačkom. Deo pregovora se vrši kroz paralelni proces o kojem Andrić ne zna ništa. Finale ovih pregovora je potpisivanje Trojnog pakta. Ovako to opisuje Miroslav Karaulac, uz Želimira Boba Juričića ponajbolji poznavalac ovog perioda Andrićevog života: “Jugoslovenska sedmočlana delegacija 25. marta u Beču, u palati Belvedere potpisala je pakt o pristupanju Jugoslavije Silama osovine. Andrić je u poslednji čas obavešten, od nemačkog ministarstva, da mu je rezervisano mesto u vozu za Beč, a tek onda o razlogu ovog putovanja. Istoga dana, po potpisivanju pakta, Andrić se vratio u Berlin. Delegacija koja je potpisala pakt, po povratku u zemlju, uhapšena je. U noći 26/27. marta izvršen je državni udar, ukinuto namesništvo, namesnik Pavle izgnan iz zemlje, na vlast doveden maloletni kralj koji će od generala Simovića zatražiti da formira vladu. Novi ministar spoljnih poslova Momčilo Ninčić daće Andriću uputstvo da učini sve što se može da se prevaziđe kriza; da ponudi Berlinu ‘sve ustupke koji ne bi narušavali osećaj nacionalne časti’. Ali odluka o kažnjavanju Jugoslavije već je bila doneta i svaki politički demarš bio je uzaludan. Andrić je bezuspešno pokušavao da bude primljen od bilo kojeg predstavnika nemačkog ministarstva spoljnih poslova.“

Šestog aprila, Nemačka, bez objave rata, napada Jugoslaviju, uz krvničko i varvarsko bombardovanje Beograda. Istog dana, u Berlinu, Andrić dobiva obaveštenje da je dalje prisustvo njega i drugih jugoslovenskih diplomatskih predstavnika u Nemačkoj nepoželjno. Uz nadzor policije, svi zaposlenici u poslanstvu ukrcavaju se u voz koji ih vodi na jug, do Bodenskog jezera, blizu granice sa Švajcarskom. Tu čekaju razrešenje svoje sudbine. U prvih desetak dana, s tugom i gorčinom prate vesti o neuspehu jugoslovenske vojske da se makar simbolično suprotstavi nadirućoj nacističkoj armadi. Nakon jugoslovenske kapitulacije, strepnja im raste. Iako bi prema svim diplomatskim konvencijama morali imati pravo da pređu u neku neutralnu zemlju, ovde konkretno u Švajcarsku, Nemci im to ne dozvoljavaju.

Nakon malo više od mesec dana, Nemci hapse deo službenika koje optužuju za špijunažu. Najveći deo tamo interniranih Jugoslovena, međutim, spremni su poslati za Beograd. Andrić je jedan od retkih, ako ne i jedini, kome se nudi da ide u Švajcarsku. Jedno je sigurno, Andrić ima dovoljno ušteđevine da bi mogao da živi nekoliko godina u Švajcarskoj, kako se to kaže, kao bubreg u loju. Ipak, on taj predlog odbija. Uz sve rizike koje takva odluka nosi, on odlučuje da se vrati u Jugoslaviju, raskomadanu i izbrisanu Jugoslaviju; u Beograd, okupirani Beograd. Decenijama kasnije, kad se seti te dileme, ovako će je artikulisati: “Sam sebi zadao sam tvrdu veru: poći ćeš i ti sa svojim narodom. Pre ćeš umreti nego uraditi drugačije! Pisac koji želi da piše o svom narodu mora biti zajedno sa njim. To je osnovni koren na koji se naslanjaju i njegova reč i njegovo delo.“

Došavši u Beograd, on zna da retroaktivno mora nečim da opravda tu odluku. Može da radi samo jednu stvar. Može samo da piše.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime