“Nema turista, svadbi, krštenja, fešta. Ko će sve to da pojede? Ali ne damo ih u bescenje…”: Kako je korona ličkim jaganjcima poklonila život

0
Foto: Profimedia

Ako nemate broj mobilnog telefona gazde Tome Matanića da mu se najavite, bilo bi najbolje da zastanete podalje od kapije njegovog imanja u Mušaluku nedaleko od Gospića u Hrvatskoj i viknete: “Domaćine!”

Tako počinje Jutarnji list reportažu o ličkim jaganjcima kojima je korona, praktično, poklonila život.

Srdačni Tome stvoriće se brzim korakom u trenu i pokazati vam luk u kojem ćete zaobići njegove šarplanince. Ima ih pet, gazda uverava da su opasni, ali samo jedan od njih je nezainteresovano pomolio glavu iz hlada starog bagrema.

Oko njihovih kućica mota se desetak domaćih mačaka, jedna, gazdina ljubimica, trobojka je, kaže nam on, na “Kitekatu”, a ostale vrebaju miševe, ali i kobasice i slaninu sa stola, kojom nas je ponudio naš lički domaćin. Šalu na stranu, svaka tri dana u 50-litaskom kazanu na otvorenom kuva Tome hranu za sve svoje ljubimce i pošteno im je podeli. Tome je državni službenik koji živi u stanu u Gospiću, ali već gotovo tri decenije u najmu ima poljoprivredno gazdinstvo na kom uzgaja ličku pramenku, autohtonu ličku pasminu ovaca. Ima oko stotinu grla, a kad nema njega, sada znamo ko je ovde zadužen za red.

Do njegove farme opasni koronavirus teško može da nađe put, no, ipak, u stajama će ostaviti itekako značajne posledice. Dok u našem svetu seje bolest, pa i smrt, ovde je posejao – život. Zbog koronavirusa će Tome svoje matično stado dogodine neplanirano povećati za pedesetak grla. Radi se o jaganjcima koje sada nema kome da proda, jer nema turizma da odu na Jadran, nema venčanja da se serviraju svatovima, ne održavaju se karmine, a rođendani i krštenja se proslave i uz omanju pečenku. Šta će dalje biti, ne zna.

Već se pomirio da će ostaviti žensku jagnjad, a nada se da će sve krenuti nabolje, da se reši muških, jer kuda će na jesen sa 50 mladih ovnova? Procenjuje se da će u Lici zbog situacije sa koronavirusom ostati neprodati desetine hiljada jaganjaca. Škrinje su, kaže Tome, već pune, i kod bliže rodbine i kod prijatelja. Ima onih koji obnavljaju davno raskinuta prijateljstva, pa okreću i davno “precrtane” brojeve u svojim imenicima, da vlasnike nakon dugo godina pitaju za zdravlje, a odmah potom i treba li im jagnje.

“Stalno se broj vrti oko sto ovaca. U proseku, svaka godišnje da jedno jagnje, e sad, dogodi se i deset ili dvadeset posto da se oblizne (da dobiju blizance), zavisi od godine do godine. Tržište su mi do sada bile Plitvice, tamo smo plasirali preko našeg Udruženja uzgajivača ovaca Lika, ostalo lokalno za venčanja i krštenja. Za remont stada ostavljamo deset odsto, ali zbog korone biće 50 odsto, to znači da će ostati sva ženska jagnjad. Išao sam na to da rešim prvo muške, nešto malo sam uspeo, ali sve je to jadno i žalosno. Ako ga ne prodam do njegovih 30 kilograma, ono prerasta. Slušam vinare kad se žale da im je ostalo vina. Vino se neće pokvariti, ali nama kad muško jagnje preraste, imamo malo od njega. Meni na sto ovaca ne treba više od tri ili četiri ovna”, rekao je Tome Matanić, čije će se stado tako povećati, više nego ijedne godine, za najmanje 50 grla.

Ako ne proda ovnove sada za ražanj, pokušaće da ih proda najesen za meso, smatra da će imati vrhunski kvalitetno meso, iako će životinje biti stare deset meseci. Nada se da će korona proći, da će ljudi početi da se druže, a nema boljeg jela za društvo od prave ličke jagnjetine. Najvažnije je, kaže, preživeti, a sve drugo nekako će se već posložiti.

Kao i svaki Ličanin, smatra da je meso ličke pramenke najbolje za ražanj. Kao proizvođač naglašava da je “radman”, odnosno korisnost mesa u odnosu na kosti i otpad, jako dobar, gotovo 50 odsto. Zato drži cenu od 25 kuna po kilogramu žive vage, uprkos koronakrizi i preprodavcima koji nastoje da iskoriste situaciju pa otkupe jagnjad po znatno nižim cenama. Na kakvom je nivou njegova briga o jaganjcima dovoljno govori to što im u staji, dok se hrane, svira muzika, jer ih, kaže gazda, to opušta. Prema onom što smo čuli iz razglasa, njegovi jaganjci vole narodnu i popularnu muziku.

Tomislav Rukavina, doktor veterinarske medicine i direktor Veterinarske ambulante Gospić, jedan je od najvećih stručnjaka za ovčarstvo, za ličku pramenku sigurno, jer je kao predsednik Udruženja uzgajivača ovaca Lika i član Upravnog odbora nacionalnog Saveza uzgajivača ovaca najzaslužniji što je Evropska komisija ličku jagnjetinu upisala u evropski registar zaštićenih oznaka izvornosti i zaštićenih oznaka geografskog porekla. Sve do prošle jeseni i sam je bio uzgajivač, a onda je prodao stado jer više u Lici nije mogao da nađe pastira, poslednji je otišao u Nemačku. Svejedno, ovca mu je najdraža životinja, a za Liku je – idealna.

“Priču o zaštiti izvornosti započeli smo još 2015. godine, u sledeće tri godine dobili smo potvrdu Ministarstva poljoprivrede o prelaznoj nacionalnoj oznaci kvaliteta i, na temelju te oznake, dve smo godine bili prisutni na tržištu, a tržište na koje smo ušli bila su Plitvička jezera. Onda se dogodio paradoks. Kad smo 31. oktobra 2018. dobili oznaku evropskog kvaliteta, nestali smo s plitvičkog tržišta. Lokalna akcijska grupa LAG Lika izašla je s idejom da se svi lički proizvodi “okupe” pod zajedničkim nazivom Lika Quality. To je regionalna oznaka kvalitete, ali se ne može usporediti s ovom evropskom.

Znači, ona nema nikakve kontrole. Na primer, imate baku koja uzgaja četiri kvadrata zelene salate i može na tržište da izbaci šest tona proizvoda čije poreklo niko ne kontroliše. Politika je tako odlučila. Među tim proizvodima na Plitvicama je i jagnjetina iz Like, ali ne gleda se ni pasmina ni težina ni starost. Uvezete stado ovaca iz Rumunije u Liku i ono odmah postaje Lika Quality. Bio sam protiv toga. Naš proizvod ličke pramenke je proizvod s dodanom vrednošću, a vrednost mu je sada time srušena, pa više nije 25 kuna, nego 20, najviše 22 “, rekao je Tomislav Rukavina.

Iako je i sam smatrao da bi Plitvička jezera mogla biti lokomotiva koja bi povukla uzgoj ličke jagnjetine, sada je siguran da jači razvoj neće biti moguć bez kvalitetnog tržišta na zagrebačkom području. Zalaže se za osnivanje svojevrsne ličke kuće u Zagrebu koja bi bila distributivni centar za sve ličke proizvode, pa tako i jagnjetinu, a bila bi organizovana kao veleprodaja i maloprodaja.

Koronavirus je sve to dodatno zakomplikovao.

“Juče su me zvali iz Ministarstva poljoprivrede i pitali koliko ima jaganjaca trenutno na tržištu Like. Bilo je novinskih napisa da ih ima 100 hiljada, ali to nije točno. Ipak, ne znači da ih toliko neće biti. Mislim da ih u ovom trenutku ima tri do četiri hiljade, ali već za mesec dana, dakle sredinom juna, biće ih sigurno 40 hiljada za tržište. Ko će to pojesti, ja ne znam. Moj je savet uzgajivačima da se prilagode, da naprave remont stada, da ostave što više ženskih jaganjaca, na jesen da se reše starih ovaca, a muške da probaju da prodaju. Država je nezvanično intervenisala, dala nam je brojeve telefona ljudi koji otkupljuju viškove za Mesnice Ravlić. Ponudili su nam cenu od 18 kuna. Kad sam to rekao uzgajivačima, šokirali su se”, priča dr Rukavina.

Otkriva potpunu nesređenost tržišta, koje se skriva iza termina klanja na gazdinstvima, a njime se podstiče ilegalna trgovina jaganjcima uz direktan blagoslov države.

“Svaki proizvođač ima pravo klanja za svoje potrebe, znači za potrebe konzumacije vlastite porodice. Preprodavci su, međutim, nametnuli pravila da uslovljavaju uzgajivačima da im jaganjce prodaju ilegalno, odnosno traže od njih da skinu sve markice kojima su životinje označene. Čovek tako skine markice i donese ih meni u stanicu da ih razdužim i kaže da je klao za vlastite potrebe, dakle 60 komada u jednom danu. Ja to administrativno sprovedem. Zovem Ministarstvo i upozorim što se događa.

Kažu mi da je moje da sprovedem markice, a bilo kakvu nelogičnost će oni utvrđivati, pa će poslati inspekciju. Već sedam godina niko nije reagovao na te nelogičnosti, niti je ko utvrdio na koja tržišta odlaze tako ilegalno otkupljeni jaganjci. Evo, imam jedno iskustvo da sam čoveku u jednom danu skinuo 700 markica za njegove potrebe. Znači, nikome nije čudno da je on u svoj hladnjak pospremio 700 komada jaganjaca. U suštini, to je 700 grla prodatih na ilegalno tržište. Ja sam to uredno sproveo po nalogu Ministarstva i niko nije reagovao”, otkriva lički veterinar i naglašava da država tako legalizuje šverc.

Paradoks je to veći, navodi, što uzgajivači, da bi ostvarili državne podsticaje, moraju da označe minimalno 60 odsto jaganjaca, dakle ako ima 100 ovaca, mora označiti 60 jaganjca, ali njemu će 100 ovaca dati 120 jaganjca. Šta je s preostalih 60? I oni završavaju u tzv. vlastitim potrebama, odnosno na crnom tržištu.

“Prošle je godine u Hrvatskoj ukupno preko odobrenih objekata, dakle klanica, zaklano oko 75 hiljada jaganjaca. A gde je preostalih 1,4 miliona jaganjaca? Sve je otišlo na vlastiti potrebe, odnosno prodato je ilegalno. Zašto to nikoga ne zanima? Ako ministra Marića ne zanima izbegavanje plaćanja poreza, gde je ministar zaštite životne sredine Ćorić da se zapita gde završavaju ti drobovi i vuna. S druge strane, uzgajivači su očajni, jer inače neće prodati ništa ako ne igraju po pravilima otkupljivača”, upozorio je dr Rukavina.

Kaže da je upozoravao na te nelogičnosti više puta, a kao protivargument je dobio da je u Dubrovačko-neretvanskoj županiji prva klaonica u Metkoviću, Dubrovčanima udaljenom 120 kilometara, te da zato dopuštaju sistem klanja za vlastite potrebe.

“Eto, zbog te županije je legalizovana ilegalna prodaja u celoj državi. Vuk sit, ovce na broju”, govori veterinar Rukavina.

Samo u Ličko-senjskoj županiji ima oko 72 hiljade ovaca. U kontinentalnom delu, odnosno u samoj Lici, oko 65 hiljada, a do 80 odsto ih je u tipu ličke pramenke. Plitvice su, zapravo, jedino legalno tržište, sve ostalo završi u dalmatinskim restoranima, nakon što oni “počiste” jaganjce sa svog tržišta. Pravi znalci prepoznaju razliku između jaganjaca iz Like i drugih delova, dr Rukavina nam je otkrio glavne odlike ličke pramenke.

“Pasmina sitne građe, ali čvrste konstrukcije, težine 40 – 45 kg, u pravilu daje jedno do jedno i po jagnje u jagnjenju prosečno godišnje, znači u dve godine – tri. Mleko je velike masnoće pa lako diže jagnjad. Otporna je na zime i oskudne ispaše.

Moraju biti uzgojene na području Ličko-senjske županije i delu Zadarske, na području Gračaca. Što se tiče mesa, ono je kasno zrelo, kolje se starosti tri do pet meseci, za razliku od paške, koja se kolje do mesec dana, ili creske do dva meseca. Našu karakteriše aroma mesa, miris po – jagnjetini”, kaže dr Rukavine.

Zvuči malo čudno, ali dva puta su im stručnjaci iz EU vraćali dokumente priložene za zaštitu jer Ličani nisu dobro objasnili ukus svoje jagnjetine.

“Da, pitali smo se kako to opisati, kako, recimo, opisati miris banane? Onda smo u trećem navratu napisali da ima “blagi miris ovčetine”. To su prihvatili. Srećom, nisu pitali kako miriše ovčetina, ali smo na to ‘loptanj’” izgubili šest meseci. A taj miris daje masno tkivo, što u mišićima, što u potkožju. Ono je puno aromatičnih biljaka, multiflorne trave karakteristične za naše pašnjake. Po meni je to slatkoća okusa, koja je specifična i koju nema nijedna druga janjetina”, kaže Tomislav Rukavina.