Nema tu eventualno: Kako je Piksi promenio narativ ili hronologija leptirovog leta

Fudbalska reprezentacija Srbije plasirala se na Svetsko prvenstvo koje će se krajem 2022. godine igrati u Kataru. „Orlovi“ su do Katara došli direktno, ne preko baraža, osvojivši 20 bodova u grupi. Pobedivši, u nedelju uveče, na iznenađenje čitavog sveta, Portugal u Lisabonu, 1:2. I to posle preokreta.

Ova kampanja reprezentacije Srbije, od dolaska Dragana Stojkovića Piksija, od početka je predstavljena javnosti kao „all in“ ljudi koji odlučuju. I kroz postavljanje Piksija na mesto selektora i kroz njegov pristup, hrabre izjave i kroz rezultate naposletku.

Bilo je sve ili ništa i na kraju smo dobili sve, kada se sa ivice peterca Aleksandar Mitrović po ko zna koji put poklonio u večnost.

Nedeljnik je pod šifrom „efekat leptira“ objavio seriju tekstova o Piksiju i reprezentaciji, a svi će oni, na jednom mestu, hronološki poslagani, biti uvod u priču koju su sinoć, o pravom efektu leptira i poništavanju svih zakona fizike i sudbine, ispisali reprezentativci Srbije.

Čekajući novog selektora, novi Savez, novi fudbal

18. novembar 2020. i poslednja Tumbakovićeva utakmica na klupi reprezentacije

U sredu uveče, kada je ovaj broj već bio kod kolportera u centru Beograda, reprezentacija Srbije spustila je zavesu na svoj (ne)učinak u Ligi nacija. Postoji, u čitavoj stvari, i jedna dobra vest, za sve one koji i dalje vole nacionalnu selekciju i kojima je poraz od Škotske i apstiniranje od Evropskog prvenstva teško palo: do marta naredne godine, više od tri meseca, neće biti „okupljanja“.

A do tada će već neko, valjda, preuzeti krivicu, i Srbija će imati novog selektora. Verovatno, sudeći po izjavama predsednika Aleksandra Vučića, i novu garnituru na čelu Fudbalskog saveza.
Ko bi mogao da sedne na, kako se to govorilo u srećnija vremena, užarenu klupu? Onu od koje su, u poslednje vreme, svi stručnjaci sa reputacijom bežali…

Evo kratkog pregleda kandidata.

Paunović: Prva želja većine je Veljko Paunović. Bio je svetski prvak sa omladincima, ima autoritet kod igrača, reputaciju među građanima, ima neophodnu kulturu ponašanja, teško će mu bilo ko pronaći neku aferu… Međutim, čini se da je srećan u novoj priči koju je započeo u Redingu.

Milojević: Vladan Milojević, bivši trener Crvene zvezde, koji radi u Saudijskoj Arabiji, verovatno je jedan od trenera koji su svojim postignućem u poslednjih nekoliko sezona najviše zaslužili klupu reprezentacije. Međutim, pitanje je da li će osnovni kriterijum biti stručnost.

Nikolić: Ako bi tako bilo, ne bi male šanse imao ni Marko Nikolić, koji trenutno predvodi Lokomotivu iz Moskve u Ligi šampiona. Ipak, njegov angažman ne deluje realno, s obzirom na okolnosti pod kojima je morao da napusti klupu Partizana nakon osvojene titule.

Asovi: Da li je vreme za Slavišu Jokanovića? Njemu ne manjka ni stručnosti, ni iskustva, ni autoriteta… Ili je sada prilika da se ponudi druga šansa – i za njega i za nas – Siniši Mihajloviću? Želi li Piksi na klupu? Ugovor sa Kinezima mu traje i dalje, ali je slobodan i bez angažmana odmara se u Majamiju.

Lalatović: Kuloarske priče – a nisu se malo puta pokazale tačnim – kao jednog od favorita ističu Nenada Lalatovića. Čovek koji je svojim radom u domaćem prvenstvu pomerio granice upornosti, nije neko u koga navijači imaju poverenje, naročito nakon neuspešne epizode sa mladom reprezentacijom.

Novi selektor: Efekat Piksija ili „teorija haosa srpskog fudbala“

Kraj februara 2021. i postavljanje Dragana Stojkovića Piksija na mesto selektora reprezentacije Srbije

Kada je dodirne vrhom kopačke, promeni smer kretanja Zemlje oko Sunca i nema odbrambenog igrača kom se ne zavrti u glavi. Pokuša taj jadni čovek koji brani svoj gol da se seti prvog Njutnovog zakona i one priče o tome da jedno telo ostane da miruje sve dok ga drugo telo ne primora da se pomeri, ali pre nego što razume ko je on u toj priči, Piksi ga je već „primorao da se pomeri“. Dribling iz onog najplićeg džepa na džinsu iz Trsta, a iza leđa odbrane nebranjena večnost. I onda sledi lekcija o tome da je „ubrzanje tela srazmerno sili koja na njega deluje“, dok lopta cepa mrežu.

Dragan Stojković Piksi nije profesor fizike, iako tako izgleda na početku ovog teksta. Bio je igrač čija je magija sastavni deo svih zakona kojima pokušavamo da objasnimo stvarnost, i to onaj deo zakona koji zauvek ostaje neobjašnjiv.

Danas je Piksi novi selektor fudbalske reprezentacije Srbije, a njegovo postavljenje na jednu od najvažnijih funkcija u srpskom društvu, evociralo je brojne uspomene na period kada je po terenu leteo kao leptir.

„Efekat leptira je termin korišten u teoriji haosa, koji opisuje kako male varijacije mogu da utiču na ogromne i kompleksne sisteme kao što je, recimo, vreme.“

I mnogo godina nakon što je završio fudbalsku karijeru, Piksi se i dalje uklapa u brojne fizičke zakone.

Teorija haosa zvuči kao sastavni deo statuta Fudbalskog saveza Srbije. Organizacija čiji je predsednik protekle nedelje povezivan samo sa jednim segmentom fudbalske igre – pseudonavijačkim – malo je toga uradila sistemski i sa preciznom dinamikom tokom poslednje decenije. Kada smo igrali lepo i pobeđivali, savezni prvaci su bili nezadovoljni ličnim odnosom sa selektorom; kada smo gubili redom i od svih, vapili su za pobedama; kada smo pobeđivali, smenjen je selektor jer nismo igrali lepo. U poslednjoj epizodi igrali smo ružno, kukavički i izgubili. Na tom pređenom putu, ako je i bilo ikakvog poverenja u Savez, potpuno je izgubljeno, a jedini kontinuitet je haos.

Dovođenje Dragana Stojkovića na mesto selektora upravo bi moglo da predstavlja efekat leptira – mali korak koji bi mogao da promeni jedan „kompleksan sistem“.

Piksi je bio igrački autoritet i svako sećanje na njegove legendarne partije – dvostruko poniženje Zubizarete, igranje sa Argentinom, golovi za reprezentaciju i onda kada su svi govorili da je „mator i potrošen“ – izaziva poštovanje kod svih onih koji su se toliko puta razočarali.
Ako je Piksi doveden da bi oživeo ekipu, prokrvio tim i „stvorio kult reprezentacije“, onda je ova odluka potpuno logična. Jedini problem je u tome što ova ekipa nema problem sa motivacijom. Više ne postoje problemi sa željom, sa trčanjem, nije u pitanju spremnost na žrtvovanje. Ova generacija trči više od protivnika, spremna je da se pobije, ide glavom na otvorenu kopačku rivala. Ovoga puta stvar je sistemu igre koji nedostaje.

Dakle, Piksijev zadatak biće da napravi promene u načinu na koji ekipa igra, da uvede mehanizme u igru koji će omogućiti da se naprečac skupljeni igrači, umorni od klupskih obaveza i nenormalno gustog kalendara, lako uklope. Moraće da radi na tome da mehanizmi postanu ustaljeni i da igrači poveruju da su igrajući na taj, Piksijev način, sposobni da pobeđuju.

Zvuči jednostavnije nego što zapravo jeste. Naročito jer Dragan Stojković igrač i Dragan Stojković trener nemaju iste reference u biografiji. Sa klupe je vodio Nagoju i Guangdžou, a zlonamerni kažu da će se odlično uklopiti u reprezentaciju „kupljenu kod Kineza“.

Kvalifikacije koje su pred nama pokazaće nam kakva je zapravo trenerska filozofija Dragana Stojkovića. I u tome je trik. Tek nakon što sedne na klupu, mi ćemo imati priliku da sagledamo kako Piksi shvata fudbal i kakav je njegov pristup igri. Mnogo bolje od toga znamo kakav je kao predsednik Saveza ili kluba jer je po završetku igračke karijere godinama obavljao te funkcije. I to nije prvi put.

Nemali broj velikih igrača u srpskom fudbalu ima status „spavača“, pa tako prelaze sa jedne na drugu ili treću funkciju. To u određenim slučajevima ne mora da bude loše – Savo Milošević je nakon direktorskih mesta postao trener i njegov Partizan igrao je dobro. Piksijev put ne uklapa se potpuno u taj kalup, ali je saga oko njegovog dovođenja kao iz saveznog kalupa starog decenijama.

Piksi je tokom čitave svoje igračke karijere bio spasilac. I sa Maradonom na terenu znao je da bude igrač utakmice. Na Piksija spasioca kladili su se oni koji su ga postavili na mesto selektora.
Jer i jedan potez krilima leptira može da promeni kompleksne sisteme – nije to zakon fizike, iako liči, već teorija haosa srpskog fudbala.

Piksi je Piksi, Mitar je već legenda

Kraj marta 2021. i pobeda protiv Irske i „nije prešla“ protiv Portugala

Ako smo dolazak Dragana Stojkovića Piksija na klupu reprezentacije Srbije okarakterisali kao efekat leptira, podsećajući se kakav je Piksi leptir bio na terenu i nadajući se da će jedna mala promena dovesti do značajnih efekata, kako to fizika tvrdi, onda je njegova prva selektorska epizoda bila samo dokazni ogled tih reči.

Srbija je uradila sve što nikada do sada nije, ili je činila ređe nego što bi trebalo i što smo se nadali – preokrenula je rezultat protiv ekipe slabije od sebe, nije izgubila protiv ekipe mnogo jače od sebe, imala je i sreću i sudijsku naklonost, a onda je rutinski pobedila u utakmici u kakvoj je rutinska pobeda uvek bila samo pusti san.

A „jedina“ promena koju je Stojković u stvari napravio, bila je promena stava – biti nezadovoljan bodom, verovati u pobedu i kada gubiš dva prema nula na poluvremenu protiv šampiona Evrope.

Tako je posle prve Piksijeve selektorske epizode, priča o „efektu leptira“, dobila fudbalski epilog, sličan fizičkom epilogu.

Jedina stvar koju Piksi nije morao da menja, doslovce jedini detalj za koji smo priželjkivali da se ne promeni, jeste Aleksandar Mitrović. I želja nam je uslišena. Ako smo već ovako duboko zagazili u polja fizike, možda bi teorija relativiteta mogla najbolje da posluži za ono što je Aleksandar Mitrović, centarfor reprezentacije Srbije, uradio u svim godinama za nama, pa i u poslednje tri utakmice.

Sve je u fudbalskoj reprezentaciji Srbije relativno, samo njegova forma, njegov pristup i kvalitet igara nisu. To je konstanta. Način na koji Mitrović igra za Srbiju ne menja se „u zavisnosti od kretanja i položaja posmatrača“. Ko god da je na mestu predsednika Saveza, u selektorskoj fotelji, na levom ili desnom krilu, Mitrović igra tako da poslednjih pet minuta utakmice ne može da stoji na nogama – dobija batine, bije kao interventna brigada, gradi se, čupa, trči kao sumanut i ono najvažnije, daje golove.

Pre ove poslednje reprezentativne epizode dao ih je 36 na 61 utakmici. A onda je kao rezerva ušao na teren protiv Irske i napravio darmar, na svoj način. Prvo je sa više od 30 metara, lobovao irskog golmana, postigavši najlepši gol naše reprezentacije u 21. veku, a zatim je par minuta kasnije, skočio metar više od svojih čuvara i glavom loptu smestio u mrežu. Loptu u mrežu, a sebe pored Bobeka na prvom mestu večne liste strelaca. Protiv Portugalije, gol je bio suđen.

I postigao ga je na početku drugog poluvremena, bio je, kao i uvek, na pravom mestu, u pravo vreme i uradio pravu stvar. Pogledao je u nebo uz osmeh, a posle utakmice, pred kamerama, zaplakao od sreće.

Najbolji strelac u istoriji našeg nacionalnog tima.

Ma gde je taj kuloar?

Ubačena majska epizoda o potencijalnom predsedniku FSS. Koliko je samo puta neka ovakva epizoda pokvarila čitavu priču srpskog fudbala

Zamislite kako bi bez veze bilo da smo se plasirali na Evropsko prvenstvo u fudbalu. Prvo, igrači bi pravo posle klupskih obaveza morali da se odvezu na pripreme reprezentacije, onda bi naš nacionalni tim igrao na turniru koji se zove EURO 2020, a igra se 2021. godine i na kraju ne bismo imali priliku da vidimo kako stvari stoje u Fudbalskom savezu Srbije.

Eureka. Ni sada nemamo priliku da vidimo kako stvari stoje u Fudbalskom savezu Srbije.

Osim što je prekršen „zakon ćutanja“. Sa svih strana stižu informacije koje počinju sa „priča se“. Pričaju i oni koji su kompetentni, i oni koji su obavljali funkcije u Savezu pa misle da su time stekli kompetencije, i oni koji ne žele ni da se naprave da znaju o čemu pričaju.

Nije jasno objašnjeno ni šta se desilo sa Markom Pantelićem, da li je u pitanju „puč“, ili je u pitanju greška kojom je Pantelić i postao v. d. predsednika, ko je prekršio statut i ključno pitanje iz internet mimova: gde je pečat?

Da je reprezentacija otišla na EURO, danas bi prilježni novinari pokušavali da napišu tekst o tome ko je u pauzi između treninga držao cigaretu, ko je neraspoložen, a ko je najbolji u „Mafiji“.

Ovako imamo priliku da se igramo drugih društvenih igara.

Recimo, pojave se svi koji su kroz priču spomenuti prethodnih dana u vezi sa foteljom predsednika Saveza i u kameru izgovore: ja sam taj i taj i ja sam budući predsednik Fudbalskog saveza Srbije.

Bio bi pred tom kamerom veliki red. Čekali bi na svoj trenutak u kadru i Mitar Mrkela, kog je navodno predlagao Zvezdan Terzić, i Nebojša Leković, kog je navodno predložio Dragan Stojković Piksi, i Rasim Ljajić, kog je navodno predložio Rasim Ljajić.

Kome biste poverovali? Koji su kvaliteti neophodni za mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije? Šta je njegova glavna uloga? Koji su trenutni ciljevi „srpskog fudbala“? Postoji li vizija, recimo, kako da izgleda tim i ko da ga vodi na EURO 2028. godine?

U ovom trenutku nije poznat ni „vođa puta“ na turneju u Japanu, a pitanje je da li postoje definisani odgovori na bilo koje od ovih pitanja.
Ili bi igra, kada su već kriterijumi nejasni, mogla da bude muzičke stolice.

Svi kandidati se vrte ukrug, mi svi gledamo u njih, a muzika tuče u pozadini.

„Veseli se, srpski rode, srpski rode do slobode…“, stop, jedan manje.

„Ja sam rođen tamo dole gde protiče Drim…“, stop, još jedan manje.

„Još sam isti, jači nego ikad, al’ se ne hvalim…“, stop, još jedan.

Ko bi ostao da stoji kada bi se istrošile sve popularne pesme u srpskom fudbalskom svetu?

Možda bi odgovor na to pitanje trebalo da se odnosi na to ko u stvari te stolice izvlači. Kao i u prethodnoj igri – ko deli papiriće i ko zapravo zna ko će postati novi predsednik FSS?

Možda će, kako i dolikuje, to biti odlučeno na demokratskim fudbalskim izborima…

A zamislite kako bi bez veze bilo da smo se plasirali na Evropsko prvenstvo u fudbalu. Pričali bismo o tome ko je neraspoložen, ko puši i pije na pripremama, a ko je najbolji u „Mafiji“.

Nema tu eventualno: Piksi je opet, na sreću, bio u pravu

Sadašnji trenutak. Jutro ponedeljkom koje nije ružno, a novembar je, a zagađenje je i magla je i koronavirus ne odlazi. I opet je baš lepo. Najlepše.

„Lisabon se promenio poslednjih godina, u svesti svojih građana probudio je novu snagu koja ga je izvukla iz obamrlosti u koju je potonuo. U ime modernizacije dižu se betonski zidovi na drevnim ruševinama, menja se izgled njegovih brežuljaka, njegovi krajolici, kutovi gledanja.No duh Lisabona ostaje, a upravo taj gradove čini večnima. Obuzet ludom ljubavlju i božanskim ushitom toliko svojstvenim pesnicima, Camőes je jednoga dana zapisao da je Lisabon kraljević među gradovima“.

Tako je Žoze Saramago završio svoje ljubavno pismo jednom gradu. Da je sa tim pismom sačekao koju deceniju, recimo do nedelje uveče, mogao je kao jednu od novih znamenitosti grada opisati ono što se dogodilo na stadionu Luž, pored desne aut linije, oko 22.50.

Jedan drugi Kraljević, u beloj košulji koja mu nikad nije bila pripijenija za stomak – do košulje je, nemoj neko da pomisli da je do stomaka – raširio je ruke i razvukao, ali ne previše, šeretski osmeh.

Dragan Stojković Piksi znao je da bude igrač utakmice iako na istom terenu u isto vreme igra Maradona, znao je sve sa loptom, znao je dugo gde đavo spava, a sada je pokazao i da zna šta govori. Šta govori i kad se samo smeje, bez reči.

Govori: „Da, ja sam bio u pravu, dragi moji“.

I još kaže: „Da, opet sam vas predriblao, opet ste mislili da će mi ova lopta pobeći, pa vam se provukla kroz noge i pomutila pamet“.

Da, opet je, istinu Piksi govori kada se smeje bez reči, bio u pravu.

Prošlo je godinu dana od 18. novembra kada je u Beogradu Srbija petardirala Rusiju i ispratila Ljubišu Tumbakovića sa klupe reprezentacije. Prošlo je osam meseci od 20. februara kada je potvrđeno da će Piksi biti novi selektor. Prošlo je sedam meseci od kad smo prvi put odigrali i lepo za oko i lepo za semafor.

Toliko je bilo potrebno Stojkoviću da pokaže da je bio u pravu, ali ne samo da bi po ko zna koji put bio voljen i hvaljen i kovan u zvezde.

Nego da bismo konačno promenili narativ – tu ofucanu reč – o srpskoj fudbalskoj reprezentaciji. Ne, nije istina da se ova generacija ne trudi, ne trči ne bori. To nije istina već par godina. Ne, nije istina da ova reprezentacija nema kvalitet i nije taktički obučena. Mnogi od njih su i od početka ove sezone pokazali koliko su zapravo dobi. Ni to nije novo. Ne, nije istina da oni i mi, takvi kakvi smo, treba da se zadovoljimo nečim manjim od pobede, nečim manjim od celog plena.

E to je novost.

To da „nema eventualno“, nego „moramo da pobedimo“ i „moramo da idemo na Svetsko prvenstvo“ jer „tamo pripadamo“. To je novi narativ i to je nešto što je Dragan Stojković Piksi, kada je zamahao svojim krilima leptira, konačno promenio.

Aleksandar Mitrović, najbolji strelac u istoriji reprezentacije Srbije, samo je uradio ono što najbolje zna. Dušan Tadić, kapiten Ajaksa i prvi majstor fudbala tog kova još od Piksija, takođe je radio najbolje šta zna. I Sergej Milinković Savić, najbolji vezni Serije A. I svaki drugi igrač, poimence.

A radili su ono što najbolje znaju jer su konačno poverovali u taj novi narativ – da im pripada sve što mogu da dosegnu, sve što mogu da predriblaju, sve što mogu da pobede.

I u Ljutice Bogdana i u Lisabonu i u Kataru. Gde god Piksi raširi ruke, razvuče osmeh koji sve govori i tako postane znamenitost, po ko zna koji put.

Ima samo jedan štos u čitavoj ovoj hronologiji.

Leptir koji je izazvao ovakav efekat tvrdi da na Lužu nismo videli poslednji čin.