“Ne smemo da zaključimo priču o Srebrenici, zbog Almira, Sakiba, Emina i Fuada”: Kolumna Serža Bramerca za Gardijan

3
Foto: Profimedia

I ove subote, kao i svakog 11. jula u Srebrenici, tela novoidentifikovanih žrtava biće položena u tabute, na mestu gde je već sahranjeno više hiljada žrtava zločina koji su se u tom gradu i njegovoj okolini dogodili 1995. godine. Tela Almira Halilovića, Sakiba Kiverića, Emina Mustafića i Fuada Đozića, neće biti među njima. Tako za Gardijan započinje svoj tekst Serž Bramerc, u susret 25. godišnjici od srebreničkog zločina.

Bramerc tako piše da je pre četvrt veka Srebrenica proglašena sigurnom zonom Ujedinjenih nacija, ali da lideri bosanskih Srba za to nisu marile i da je izvršeno ubistvo 7.000 ljudi koji su sahranjeni u masovne grobnice.

Petnaestogodišnji Almir Halilović, zajedno sa Sakibom, Eminom i Fuadom i još 1.200 ljudi, bio je odveden na “polje smrti” kod vojne farme Branjevo. Samo čudo ih je spasilo da posle rafalne paljbe ostanu živi, piše Bramerc.

Ipak, njih četvorica se nisu izvukli. Zarobljeni su i tokom ispitivanja su otkrili da su ih spasili otac i sin, koji su naknadno zatvoreni jer su postupili čovečno.

Drugo zarobljavanje nisu preživeli i završili su u tada novoiskopanoj masovnoj grobnici.

Ipak, njihova priča je dospela u javnost.

Međunarodni tribunal za zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije u kome sam radio 10 godina imao je svoju ulogu u tome – dokazano je i presuđeno da je zločin u Srebrenici genocid, piše Bramerc, da je planiran na najvišem političkom i vojnom nivou. Zbog toga su osuđeni Radovan Karadžić i Ratko Mladić, ali ipak, potrebno je da se uradi još mnogo toga da bi pravda bila zadovoljena.

Sada je sve na međunarodnim sudovima u državama regiona koje su njim bile pogođene, ili su njihovi državljani u njima učestvovali.

Bramerc piše i da je veliki broj onih koji su počinili genocid pobegao u Srbiju i tu stekao sigurno utočište.

Dodatni problem predstavlja i negiranje zločina i veličanje ratnih zločinaca.

Time se, dodaje Bramerc, umanjuje žrtva onih koji su ubijeni, kao i njihovih ožalošćenih.

Međunarodna zajednica ima obavezu da sve ratne zločince izvede pred lice pravde. To dugujemo žrtvama.

Dugujemo Almiru, Sakibu, Erminu i Fuadu, zaključio je Bramerc.

3 KOMENTARA

  1. “Dodatni problem predstavlja i negiranje zločina i veličanje ratnih zločinaca.” Да су се догодили злочини, у том акту, ретко ко негира. Оно што се негира, а што је апсолутно тачно , је квалификација дела. Не постоји акт геноцида у граду, томи и том, у два града, три села,… геноцид није везан за акт, геноцид је политика, а средство за спровођење те политике, су злочини. Постојање те политике “суд” никада није доказао. Према томе, остао је само акт злочина. Међутим, овом квалификацијом (и не само овом) “суд” је доказао да је изашао ван оквира права и зашао у сферу политике, као њено средство, и тиме сам себе, на овим просторима, дисквалификовао. Када у својим истрагама о злочинима будеш кренуо од Вилијама Џеферсона, Клинтона, можда те неко овде озбиљно и схвати. Стога, док има будала да ти плаћају плату док седиш ту, и ти лепо одфилозофирај, с’времена на време.

  2. A zbog Ruže, Mare, Novice svih onih ispod 15 i iznad 65 godina (Novica je imao 14 godina kada je u Karvicama ubijen na Božić a Mara 85) i još oko 3000 Srba ubijenih u svojim selima oko Srebrenice dok su radili na svojim njivama Vas baš briga…sramota.

  3. А не дугујеш ништа оним мученицима што су хиљаде побијени у Олуји , срам те било! Барабо једна, ниси мрднуо ни малим прстом кад су ослободили све и кад дефинитивно нико у Хрватској није осуђен за толики број жртава у Олуји. Твоја правда има национални предзнак, никоговићу. Глумиш неког борца за правду, а заударш на нечовјештво и лицемерство. За Сребреницу су добили милион година робије , кад се саберу сви осуђени, а за српске жртве ни секунде. То се зове ваша латинска правда. Није Андрић џаба писао причу о Џем султану. Покварени сте били, сад сте и бићете довека. Тај ми је тип толико одвратан да сам морао све ово да напишем. Волео бих да грешим и да сам претерао, али бојим се да сам у ствари био изузетно благ.

Comments are closed.