“Soba je bila prljava, toalet nije čišćen po nekoliko nedelja…”: Potresna životna ispovest Žoržinja, najboljeg fudbalera Evrope, o gladi, nemaštini, bandama i upornosti

0
Maurizio Borsari / AFLO / Profimedia

Najbolji fudbaler Evrope za prošlu godinu – osvajač Lige šampiona sa Čelsijem i prvak Starog kontinenta sa Italijom – imao je, u najmanju ruku, trnovit put do zvezda.

To za fudbalere nije retko, ali priča Žorža Luiza Frelja Filja, poznatijeg kao Žoržinji, sem usponima i padovima, siromaštvom i nedaćama, odiše i toplotom i ljudskošću.

O tome je, iz prvog lica, za sajt The Players Tribune, koji prikuplja ovakve ispovesti, pisao Žoržinjo.

Za čitanje, uživanje i pamćenje…

***

“Sobe su bile prljave. Jeli smo istu hranu tri puta dnevno.

Na tušu nije radila topla voda, čak ni zimi.

Spolja su lokalne bande pokušavale da nas pokradu.

Ali, najgori deo je bio kada je tetkica zadužena za čišćenje prestala da radi. Ne postoji lep način da to objasnim, ali kada odete u toalet… znate već. I odradite duži posao… Ako ubacite papir u toalet, zaglaviće se, tako da se ubacivao u kantu. A kanta nije čišćena nekoliko sedmica pa… imate ideju.

Tako je izgledao moj život u kampu u Gabirubi, Brazilu.

Živeo sam preko 160 kilometara udaljen od porodice, a imao sam samo 13 godina, čoveče, 13.

Bilo je kao u vojsci. Treniralo se dva puta dnevno, pa smo učili. Pedeset igrača spava u malim krevetima poređanim jedan do drugog. Pre nego što sam otišao u kamp odbila su me tri kluba u kojima sam bio na probi. Rečeno mi je da kroz pomenuti kamp postoji mala šansa da se preko menadžera stigne do Italije. A koje dete ne bi volelo da ode u Evropu, zar ne?

Jednog dana počeli su pravi problemu u kampu. Tetkica je otišla jer nije dobila platu, tako da su nas podelili u dve grupe: svaka čisti po jedan dan. Tako da se jednog dana desilo da grupa nije očistila talet. I šta je bilo sledećeg dana? Ni drugi nisu hteli da očiste. I to se događalo sedmicama, a prljavština se samo gomilala. Niste mogli da uđete unutra, morali bi da zadržite dah.

Možda bi vas to iznenadilo, ali takav život je postao normalan za mene. Ozbiljno. Naučio sam da ljudi mogu na sve da se adaptiraju, bez obzira na to koliko je loše. Ludo je koliko možete da izdržite kada nemate nikakav izbor.

Kada nešto želiš toliko jako – odustajanje nije opcija.

“Kada sam imao pet godina pitali su me šta želim da budem kad porastem i rekao sam da želim da budem fudbaler.

Otac mi je potom objasnio da fudbal nije ono što se vidi na TV, da će me povređivati, da će krasti od mene, da će me rasplakati. I ponovo me pitao šta želim da budem.

Rekao sam mu – fudbaler.

Bio sam spreman sve da uradim. Ali, nekoliko sedmica pošto je tetkica dala otkaz, majka je došla da me poseti. Otišla je u WC. Kada se vratila samo mi je rekla da kupim stvari i da me vodi kući. Da zna da je to moj san, ali da ne mogu da živim na taj način.

Sebo47 / Alamy / Alamy / Profimedia

Rekao sam joj da bih je krivio do kraja života što nisam postao fudbaler ako bi me naterala da odem kući.

Počela je da plače.

“Ovo je moja šansa. Nije me briga što ću da trpim. Mogu da jedem istu hranu 10 dana. Ići ću u prljav toalet. To je ništa”, rekao sam joj.

Samo me je gledala. I počela ponovo da plače.

To mi je jedan od najtežih momenata u životu. Nije ona bila jedna od majki koje ne razumeju fudbal. Ne, prijatelju. Ona mi je dala sav talenat. Znam da se tata ljuti kada to kažem, ali, tata, znaš da je to istina. Ona dolazi iz fudbalerske porodice i igra fudbal i dan-danas. Igrala bi fudbal sa mnom na plaži. Objašnjavala mi kako da postavim stopalo kada šutiram…

Posle dve godine stigao sam u Veronu. Stavili su me u stari manastir sa još petoricom igrača u sobu koja je imala samo tri kreveta. Ali, bio sam uzbuđen.

U Italiji sam. Sada je sve moguće!“.

Žoržinjo prepričava kako je živeo na početku svog života u Italiji.

“Živeo sam sa 20 evra nedeljno koje sam dobijao od menadžera. Pet je išlo na telefonske razgovore sa Brazilom, nekoliko za šampon, pastu za zube i dezodorans. Nekada bih otišao i kupio milkšejk u Meku. Koštao je jedan dolar. Pomfrit? Burgeri? Zaboravi, to je samo za bogatu decu. Seo bih na stepenište iza ugla i samo… gledao. Živeo sam tako godinu i po dana.

Posle svega sam pukao. Želeo sam da se vratim kući. Pozvao sam majku i ona mi je rekla da će vrata biti zatvorena.

CARLO HERMANN / AFP / Profimedia

Bio sam šokiran. Možete li da zamislite da vam majka tako nešto kaže. Pozvao sam oca, ali mi je i on isto rekao.

Kasnije su me pozvali, rekli mi da sam već stigao do treniranja sa profesionalcima i da ne treba da odustanem. Starija sestra mi je kasnije rekla da je majka zaplakala posle razgovora. Hvala Bogu, roditelji su mi bili hrabri. Srećom, poslušao sam ih”.

Kasnije je Žoržinja put odveo u Napoli, gde nije mogao da ode ni do supermarketa jer su ga navijači prepoznavali, pa je u tim momentima stavljao kapuljaču i krio se.

“U svakom klubu sam se mučio na startu. U Čelsiju je bila gomila kritika.

Ali, sada sedim kao šampion Lige Evrope i Lige Šampiona. Tako da svim kritičarima imam samo jedno da kažem: “Hvala vam. Zaista, svima vam hvala”.

Na dan finala Lige šampiona nisam jeo, bio sam previše nervozan. Svaka sekunda trajala je kao sat. Bio je to moj najduži dan u životu.

Ali kada je utakmica krenula misliš o onome što treba da uradiš.

Kada je sudija svirao kraj, pao sam dole i počeo da plačem, kao moja majka što je plakala posle osvajanja Lige Evrope. Bilo je to previše brate… previše“.

Kasnije je Žoržinjo osvojio Evropsko prvenstvo sa Italijom za koju nastupa. Promašio je penal, ali su ga saigrači spasli.

„Bilo je nerealno. Pomisliš odakle si došao, šta si izdržao.

Fudbalski kamp.

Manastir.

Pozive roditelja.

I sada si pokorio Evropu. Dva puta?

Nerealno je to čoveče. To je jedina reč koja sve opisuje.

Možeš biti dobar koliko hoćeš, ali u fudbalu, kao i u životu, ne možeš do vrha bez pomoći drugih.

Tog leta sam se vrati u Veronu, posetio manastir, otišao sam na glavni trg, otišao do Mekdonaldsa i kupio milkšejk. Seo sam na stepenice iza ugla i samo… gledao.

Zatvorio sam oči i vratio se u to vreme. Kao da vidim 15-godišnjeg sebe kako sedi pored mene. Niko ga nije primećivao, niko nije znao o njegovoj nostalgiji.

Bio je samo mršavi i povučeni dečak koji pije milkšejk od jednog dolara.

Ali, ja znam šta je sve taj 15-godišnji dečak prošao i šta će te proći. Nagnuo sam se ka njemu i rekao nešto što bih rekao svakome detetu koje juri san.

“Ne odustaj, čoveče”.

Šta god da se dogodi, ne odustaj”, napisao je Žoržinjo.