“Ne odričem se”: Tek kada savladate predrasude, spremni ste za “taj” razgovor

0

Porodica Mihailović bila je porodica kao i sve ostale. Sve do dana kada njen najmlađi član nije počeo da posustaje u školi. Roditeljska briga, grdnja, i jedna rečenica više u svađi oca i sina, Mihailovićima je promenila živote. Sve je bilo drugačije, ne samo orijentacija njihovog sina zbog koje je otac, Predrag Mihailović, dao oglas u novinama, uokviren duginim bojama. “Ne odričem se”, pisalo je u njemu.

“Pre nego što smo saznali da je naš sin gej, bili smo porodica kao sve ostale. Kada smo to saznali – sve se promenilo. Kada smo uvažili Markovu osobenu seksualnu orijentaciju, opet smo bili porodica kao sve ostale. Znali smo da ga nećemo izdati, jer čovek ne bira svoju seksualnu orijentaciju, već se sa njom rađa”, ovako Predrag i Nada Mihailović počinju svoju priču o suočavanju sa sinovljevim otkrivanjem seksualne orijentacije i prihvatanju toga.

“Strah, zbunjenost, a onda pokuljaju predrasude kojih niste bili svesni da ih imate, kao što je bilo u našem slučaju. U prvom trenutku vam nimalo nisu važna osećanja deteta, svaki roditelj ima predrasude”, priznaju Predrag i Nada.

“Nama, kao roditeljima, mnogo je pomoglo to što je on znao ko je i šta hoće od svog života”, kažu oni.

Marko je imao sedam godina i još u prvom razredu osnovne škole suočio se sa prozivkama, mnogo pre nego što se njegova seksualnost razvila i pre nego što je spoznao svoju seksualnu orijentaciju. Sve je samo ne lako, kaže on, nositi etiketu koja predstavlja nešto negativno, nepoželjno, pogrešno. Nešto što izaziva mržnju od strane većine.

“Negde oko petog, šestog razreda, ta prozivanja su se intenzivirala. Paralelno sa tim, počeo sam da shvatam da mi se sviđaju dečaci. Ta situacija mi nikako nije pomogla da se uklopim u okolinu i da živim jedan bezbrižan život kakav svako dete zaslužuje”, kaže Marko Mihailović.

U početku, dodaje, čak ni on koji je znao da sa roditeljima može da priča o svemu i da će oni uvek biti uz njega, nije smeo da podeli sa njima šta mu se dešava u životu.

“Negde oko sedmog razreda, nisam više mogao da trpim prozivanja drugih ljudi, toliko da sam skoro dva meseca, umesto u školi, vreme provodio na krovu jedne obližnje zgrade – slušao sam muziku i čekao da prođe vreme koje je trebalo da provedem na časovima. Ali nisam više imao snage da se svakodnevno suočavam sa prozivkama, uvredama, osudom i mržnjom. Jednog dana – došao sam do zaključka da bežanje nije rešenje i da nešto moram da uradim”, kaže Marko.

Njegov izbor je bio, kaže, pravi. A to svakako nije bio život u kom se stidi samog sebe i krije ga. Odlučio je, kako kaže, da je sa njim sve u redu, da je problem u drugima, da sebe ne treba da krivi ni zbog čega i da nema čega da se stidi.

“Samopouzdanje je počelo da raste, držanje mi se promenilo – od savijenog uplašenog klinca, ispravio sam se u buntovnog i prkosnog tinejdžera. Shvatio sam da sam gej muškarac i definitivno potvrdio sebi da je to normalno. U tom periodu sam i rekao nekim prijateljima da mislim da nisam strejt, i naišao sam na podršku i razumevanje koji su mi pomogli da počnem da pronalazim mir i stabilnost. Uživao sam u ovoj novoj socijalnoj situaciji gde su me ljudi doživljavali kao duhovitog, gde sam brzo oko sebe imao veliki broj drugova i drugarica i gde mi nijednom niko nije uputio tu reč – “peder”. Ta društvena prihvaćenost bila je nešto za čime sam dugo čeznuo, počeo sam da prioritet stavljam na socijalni život, a ne na akademski – kompenzovao sam ono što mi je dugo falilo”, priča Marko.

Zbog toga, kaže on, zapostavlja školske obaveze, a problemi, ne samo školski, gomilaju se. Dolazi, ubrzo, do uobičajenih čarki sa roditeljima iz kojih će se, za porodicu Mihailović, izroditi neuobičajen razgovor.

“Jednog dana u drugoj godini srednje škole, tata i ja smo se posvađali jer on nije mogao da razume zašto se ne trudim oko školskih obaveza. Nije video šta je problem kada su mi dali svu slobodu da izlazim do kada hoću, da se družim sa kime hoću, da živim život kako hoću. Rekao sam mu da on nije ni svestan mojih problema. Bio je zbunjen – pitao me je koje probleme ja to mogu da imam kada su mi pružili sve. U tom trenutku ja sam bio zbunjen – shvatio sam da on i ne sluti sa čime se ja nosim. Rekao sam mu: ‘Ja sam gej!’ Sada smo obojica bili zbunjeni – on je ovo prvi put čuo od mene a ja sam prvi put razgovarao sa njim o tome. Narednih nekoliko sati smo razgovarali, potrudio sam se da mu objasnim šta zapravo znači biti gej, šta su problemi sa kojima se nosim od detinjstva. Dao sam sve od sebe da razume zašto je to što sam gej zapravo OK – i razumeo je. Od tog dana sam imao njegovu podršku i znao sam da imam onog saveznika koji je svakom detetu i svakoj osobi potreban – imao sam porodicu iza sebe. Za mene više nije bilo problema, znao sam da u slučaju da me neko maltretira, da mi neko preti, da me neko omalovažava, da se osećam nebezbedno – ja mogu da pozovem roditelje i oni će stati iza mene, zaštitiće me i podržati. I što je još važnije – znao sam da me vole”, kaže Marko.

Predrag i Nada Mihailović objašnjavaju da ukoliko, u ovakvim situacijama, ne stvorite uslove u kući da dete otvoreno objasni svoju orijentaciju, nikada ga nećete prihvatiti.

“U prvom trenutku vam nimalo nisu važna osećanja deteta, svaki roditelj ima predrasude. Tek kada ih savladate, spremni ste za taj razgovor. Mi smo, kao Markovi roditelji, raščistili stvari među nama dvoma, on je znao ko je, i posle toga je sve išlo lako”, pričaju.

Mihailovići kažu da su posećivali Savetovalište za roditelje gde je bila organizovana grupa podrške roditeljima LGBT+ dece gde su razgovarali sa stručnim licima i drugim roditeljima, razmenjujući iskustva i oslobađajući se sopstvenih predrasuda.

“Na toj grupi je bilo i roditelja koji potpuno prihvataju svoje dete, ali bilo je i roditelja koji i dalje imaju problem sa prihvatanjem”, navode oni.

“Seksualna orijentacija je samo jedan pojavni oblik najlepše pojave u poznatoj nam prirodi, a to je čovekova ličnost. Mera kojom poštujete njenu samosvojnost (autonomiju) slika je vašeg roditeljstva”, kažu Predrag i Nada.

Ipak, bez obzira na to što su se međusobno razumeli, Mihailovići i dalje imaju strah od nerazumevanja društva za pripadnike LGBT populacije.

“Naravno da je imao problema, i danas ih ima, a imaće ih još dugo. Mi ne možemo da ga zaštitimo, ne mogu ni oni sami sebe – to može samo država i njeni zakoni”, brinu oni.

Međutim, imaju samo najlepše želje za svog sina.

“Voleli bismo da ga za 10 godina vidimo u skladnom braku sa njegovim partnerom”, kažu Markovi roditelji Predrag i Nada.

Psihoterapeut: Razgovor i otvorena vrata

Psihoterapeut Filip Milenović objašnjava da je veoma važno da roditelji prihvate seksualnost svoje dece, budući da potpuno ili delimično odbacivanje kod deteta može razviti različite mentalne poremećaje, autodestruktivno ili seksualno rizično ponašanje.

“Roditelj koji ne prihvata seksualnost svog deteta ili njegov rodni identitet, šalje mu poruku – nemoj da postojiš, nemoj da osećaš ili ne budi – ti. Na taj način, roditelj odbacuje dete ili deo njegovog emotivnog života. Odbacivanje može biti potpuno, kao kada je reč o odricanju i izbacivanju na ulicu, ili delimično, kao kada ne žele da slušaju o njegovom emotivnom životu. Deca koja nemaju podršku svojih roditelja, u riziku su da razviju različite mentalne poremećaje poput depresije ili neke vidove autodestruktivnog ponašanja poput uzimanja narkotika ili seksualno rizičnog ponašanja”, kaže Milenović.

On ističe da bi roditelji trebalo da, ukoliko pretpostavljaju seksualnu orijentaciju svoje dece drugačiju od heteroseksualne ili rodni identitet koji im nije pripisan po rođenju, razgovaraju sa njima, stavljajući im do znanja da su tu za njih u svakom trenutku i da su im vrata otvorena.

“To je prilika i da se članovi porodice još više međusobno povežu i očvrsnu svoje međusobne odnose, a ne, kao što je to slučaj, da se roditelji pitaju gde su to oni pogrešili u vaspitanju. Nekim roditeljima treba vremena da to svare, što je u redu, i u tim slučajevima, savetovao bih ih da se obrate psihologu ili psihoterapeutu koji im može pružiti sve neophodne informacije i podršku”, kaže Milenović i ističe da način na koji će roditelji reagovati ne zavisi od njihovog obrazovanja, jer je reč o specifičnim informacijama koje ne podrazumevaju određeni nivo obrazovanja.