Dokumentarni film “Naša zemlja, naš oltar” portugalskog reditelja Andréa Guiomara naći se u glavnoj takmičarskog selekciji ovogodišnjeg izdanja festivala Beldocs, koji se održava od 9. do 16. septembra u Beogradu i onlajn. Ovo ostvarenje svedoči o poslednjim danima projekta Aleixo u Portu, naselja za socijalnim stanovima koje je tokom nekoliko decenija dospelo na loš glas. Premda je najčešće doživljavano kao leglo kriminala i droge, kako od zvaničnih institutacija tako i od tamošnjih medija, Guiomar pokušava da pronađe humanu stranu priče i progovori glasom zajednice koja tamo živi. A kako to obično biva, život u zajednici je obično drugačiji od onoga kako se stereotipno i banalizovano predstavlja zarad tiraža, klikova i političkih poena. O ovom filmu i samom životu u naselju razgovarali smo sa rediteljem filma.
Kako ste se odlučili da baš ovu temu odabere za prvi dugometražni dokumentarac?
Celog života slušam da je Aleixo najopasnije mesto u gradu Porto: narko tržnica, puna kriminala i nasilnih ljudi. Baš kao bilo koja legenda ili mit, to vam se ureže u mozak. Jednog dana bio sam da pozvan da učestvujem u snimanju igranog filma, koje se odigralo u tom komšiluku. Svidela mi se ideja da posetim “zabranjeno i tajno” mesto.
Na galerijama solitera, vrata domova su bila otvorena, kuhinje su u svakom trenutku bile spremne da vam ponude zalogaj. Deca su se igrala svuda, susedi su razgovarali na ulici i sretali se u kafiću. U tim ljudima sam prepoznao Porto mog detinjstva koje sam proveo sa babom i dedom, grad koji ne mogu da pronađem danas. Ljude sa očigledno nasilnim rečnikom, ali sa specijalnim osećajem i neverovatnom posvećenošću.
U to vreme dva solitera od ukupno pet već su bili razrušeni, a kraj za ovo naselje već je bio na vidiku. Imao sam osećaj da istorija i sećanje na ovo mesto nikad nisu bili ekranizovani i dokumentovani na pravi način. Ideja da dobijem dozvolu da vidim i reinterpretiran nešto što je svima bilo beznadežno, naterala me je da probam da se povežem sa tim mestom i ljudima na drugačiji način, strpljivo i smireno. Razgovarao sam sa producentom i rešili smo da odmah krenemo sa snimanjem, po hitnom postupku. Nismo mogli da predvidimo da će proces demoliranja naselja biti odložen narednih šest godina.
Pretpostavljam da postoji više mogućih načina da se gleda na Aleixo, bilo da se radi o predstavi o “poznatom narko centru” ili zajednici koja se trudi da nekako preživi. Gde je po vašem mišljenju istina?
Kao i za sve drugo u životu, odgovori su uvek izuzetno kompleksni i često previše generalizovani. Ono što mi možemo da uradimo je da proučimo kontekst naselja samog po sebi, ljudi koji su ga okupirali, a onda da provedemo vreme s njima, slušamo ih i poštujemo. Tokom tog procesa sam primetio da niko od stanovnika ne oseća da se pita o bilo čemu, što je klasičan simptom nekoga ko nema pristup “moći”, sa dna socijalne lestvice. Bili su preumorni od medija i novinara koji bi se stalno vraćali da izveštavaju o drogi i kriminalu.
To su ljudi koji su, pre revolucije 1974. godine, već bili najsiromašnija populacija u gradu, na koju se gleda drugačije. Kao na ljude koji ne umeju da žive u društvu. Kada su se preselili u Aleixo, zbog toga nikad nisu bili prihvaćeni. Kada stvorite zajednicu koja ne dobija nikakvo poštovanje od grada, ona se zatvara u svoj mehur i živi samo za sebe. Imali su škole, crkvu, supermarket, brigu za starije. U nekom trenutku grad im više nije ni bio potreban, a ni oni gradu. Četrdeset godina kasnije rešenje je bilo da se naselje razruši i stanovništvo raseli po gradu – ta zajednica koja je postojala i preživela zahvaljujući tome što su imali jedni druge. Ta veza često nije shvatana na pravi način. Stanovnici naselja se kunu da je bilo ljudi koji su umirali od tuge ili srčanog udara nakon što su se odselili.
Premda je ovaj komšiluk neraskidivo povezan sa problemom droge i kriminala, diskriminacijom i marginalizacijom, dokumentarni film kreće drugačijim putem – počev od prijateljskih odnosa između porodica i unutar same zajednice koje smo iskusili, do pričanja utišanih priča toliko domova koji će nestati.
Luisa Ferreira, jedna od protagonistkinja u filmu, na zidu svog stana je napisala nešto što dočarava osećanje komšiluka: “Siromašni nemaju pravo da gledaju na reku”. Bilo je više nego jasno da taj pogled nije za one u socijalnim stanovima.
Imali ste mnogo sati snimljenog materijala – zašto ste odlučili da ostavite “rupu” između 2013 i 2019. i kako se to vreme odrazilo na protagoniste filma?
Tokom 2013. duh naselja je još uvek bio veoma jak, iako je demoliranje bilo neizbežno. Stanovnici su konstantno prilagođavali svoje navike, trudeći se da ih prožive poslednji put, svakog dana: poslednje karaoke, poslednji dan u domu za stare, poslednji dan škole. Deca su bila svuda, nakrcavala su stepeništa i ulice. Žene su bile ponosne na domaćinstva, marljivo su ribale pragove kuća, porodice su se okupljale na roštilju i za dugačkim stolovima. Nakon šest meseci snimanja, shvatili smo da je proces demoliranja privremeno zaustavljen pa smo odlučili da napravimo pauzu.
U međuvremenu sam otišao na tri godine u Mozambik. Kada sam se vratio, video sam drugačiju zajednicu, umornu, frustriranu, bez snage da nastavi da se bori za svoja prava. Zajednicu koja je “suspendovana” bez prošlosti i budućnosti. U tom trenutku sam rešio da film mora to da uvaži, da radim na vizualnim elementima i dizajnu zvuka koji će dočarati taj kontrast.
Šta vam je bilo najfascinantnije u načinu života u tim zgradama, pre i posle odluke o rušenju?
Bilo je predivnih stvari, i onih drugih za koje ste mogli da vidite da idu u pogrešnom smeru. Kao naselje kreirano da dočeka porodice iz Ribeire, Aleixo je za mnoge od njih bio dom iz snova: veliki prostor, sobe koje gledaju na reku, kuhinje sa prozorima koje gledaju na galeriju i gde se zajednica skupljala, škola, dom za stare. Međutim, građevinska konstrukcija naselja, sa soliterima od 13 spratova i samo jednim ulazom i izlazom, kreirala je “savršeno rešenje” za geto. To je i bio utisak onih sa stane – bilo je izolovano i veoma čudno. Onaj koji bi ušao u naselje bio bi teleportovan u drugačije mesto.
Da li su vaši protagonisti imali priliku da vide film?
Najtužnije u vezi premijere bilo je što Zé da Bina, glavni protagonista i neko ko je najviše verovao u film, nije uspeo da ga vidi. Umro je nekoliko meseci pre premijere, od srčanog udara. Ali svi verujemo da je ovo njegov film i da bi on bio veoma ponosan.
Uz sva ograničenja zbog Covida, nisam mogao da dođem na internacionalne premijere i frustriralo me je što nisam mogao da gledam film bioskopu sa publikom. Ali kada smo napravili nacionalnu premijeru u Portu, sve je došlo na svoje: film je imao portugalsku premijeru u svom gradu, sa bioskopom punim ljudi iz naselja Aleixo. To je bilo predivno iskustvo, ispunjeno smehom i suzama. Nezaboravno.
Kako je tekla dosadašnja distribucija filma, uzevši u obzir sve okolnosti?
Osećanja su mi pomešana, jer je moj debitantski dokumentarac završen i distribuiran u ovako čudnom vremenu, pa nisam mogao da prisustvujem skoro nijednom festivalu gde je film prikazan. Počnete da razmišljate o svim propuštenim prilikama, razgovorima sa gledaocima, razmeni iskustava. Ali smo u istom sosu, i uprkos svemu za sad ide dobro, sa nagradama i prikazivanjima u mnogim zemljama.
Što se tiče percepcije filma, mogu da se osvrnem na pitanje koje sam često slušao tokom pičing sesija za vreme montaže: “Na koji način je ovaj film globalan?”. Zaista su me takva pitanja nervirala. Za mene je to bilo očigledno, a očigledno je i za dosadašnju publiku filma.
Intervju radio Nikola Maraković, KomunikArt, dozvoljeno za objavljivanje
