NASA se sprema da pošalje ljude na istorijsko putovanje oko Meseca u okviru misije Artemis II, ali taj korak ne prolazi bez ozbiljnih kontroverzi. Četiri astronauta bi već početkom februara trebalo da polete u letelici Orion, iako deo stručne javnosti smatra da ona ima poznat i nedovoljno razrešen bezbednosni problem. Reč je o toplotnom štitu — ključnoj komponenti koja tokom povratka na Zemlju štiti kapsulu i posadu od ekstremnih temperatura, piše CNN.
Toplotni štit Oriona gotovo je identičan onom koji je korišćen na misiji Artemis I 2022. godine, kada je kapsula letela bez posade.
Nakon tog leta, NASA je utvrdila da je štit pretrpeo neočekivana oštećenja: umesto da se zaštitni materijal ravnomerno troši, kako je projektovano, delovi su pucali i otpadali, ostavljajući udubljenja i pukotine. Iako je agencija kasnije navela da bi posada i u tim uslovima verovatno bila bezbedna, incident je pokrenuo višegodišnju istragu.
Promena putanje
„Ovo nije toplotni štit kakav biste želeli da date astronautima“, rekao je Dani Olivas, bivši NASA astronaut i član nezavisnog istražnog tima. Ipak, nakon višegodišnje analize, NASA je odlučila da Artemis II poleti sa postojećim štitom, uz procenu da se bezbednost može obezbediti promenom putanje povratka u atmosferu.
Slično mišljenje izneli su i zvaničnici agencije, kao i komandant misije Rid Vajzman, koji tvrdi da je uzrok problema identifikovan i da će nova putanja omogućiti bezbedan povratak. Međutim, deo stručnjaka ostaje duboko skeptičan.
Jedan od najglasnijih kritičara je Čarli Kamarda, bivši astronaut i ekspert za toplotne štitove, koji smatra da NASA ne rešava problem u korenu. Prema njegovim rečima, oslanjanje na izmenjenu putanju umesto na tehničko unapređenje sistema predstavlja opasan kompromis. Kamarda, koji je radio u NASA i nakon tragedije Kolumbije 2003. godine, upozorava da se agencija ponovo nalazi u situaciji u kojoj se ozbiljni rizici potcenjuju zbog pritiska rokova, budžeta i institucionalne inercije.
Problemi iz prošlosti
Problem vuče korene iz ranih faza razvoja Oriona. Iako je NASA koristila materijal Avcoat, koji je uspešno primenjivan još u programu Apolo, način njegove ugradnje je promenjen radi lakše i brže proizvodnje. Umesto složene „saćaste“ strukture, korišćeni su veliki blokovi materijala. Pravi test tog dizajna dogodio se tek tokom misije Artemis I — i tada su se problemi prvi put jasno ispoljili.
Naknadna analiza pokazala je da Avcoat nije bio dovoljno propustan, što je dovelo do nakupljanja gasova unutar materijala tokom ekstremnog zagrevanja pri ulasku u atmosferu. Upravo taj pritisak izazvao je pucanje i odvajanje delova štita. Iako će budući toplotni štitovi biti proizvedeni drugačijom tehnologijom, kapsula Artemis II već ima ugrađeni štit — i on se ne može zameniti bez praktično ponovne izgradnje letelice.
Gde se širi pukotina?
Posebnu zabrinutost izaziva način na koji je NASA procenjivala ponašanje štita. Ključnu ulogu u analizi imao je softverski alat Crack Indication Tool (CIT), koji je razvila interna „Tiger Team“ grupa. Alat može da proceni uslove pod kojima dolazi do pucanja materijala, ali, kako upozoravaju kritičari, ne može pouzdano da predvidi kako će se pukotine dalje širiti. „Upravo tu se odlučuje da li problem ostaje lokalni ili prerasta u ozbiljan kvar“, ističe Kamarda.
NASA priznaje ograničenja modela, ali Olivas navodi da su rezultati CIT-a upoređivani sa laboratorijskim testovima i da je alat uspešno reprodukovao uslove iz misije Artemis I. To je, prema njegovim rečima, dalo dodatno poverenje da agencija razume granice materijala.
Toplotni štit propušta
Ipak, jedan tehnički detalj ostaje posebno problematičan. Oko šest odsto površine toplotnog štita na Artemis I bilo je propusno — i upravo ti delovi nisu pokazali nikakva oštećenja. Nasuprot tome, štit na kapsuli Artemis II nema nijednu propusnu zonu, jer je proizveden pre nego što je NASA shvatila značaj tog svojstva. Ironično, letelica koja sada nosi posadu ima štit koji je, po nekim parametrima, nepovoljniji od onog koji je već pokazao slabosti.
Zbog toga se NASA oslanja na izmenjenu putanju povratka, sa blažim „skokom“ kroz atmosferu, kako bi se izbegli uslovi koji su ranije izazvali pucanje. Zvaničnici tvrde da će to omogućiti normalno trošenje materijala, ali stručnjaci poput Dana Raskija upozoravaju da krunjenje štita predstavlja stanje „incipijentnog otkaza“. „To je kao da stojite na ivici litice po magli“, rekao je Raski.
Hoće li toplotni štit biti oštećen?
Čak i među onima koji veruju da će Artemis II biti uspešan postoji saglasnost da će se toplotni štit vratiti oštećen. Ispod Avcoat sloja nalazi se kompozitna struktura koja može kratkotrajno izdržati ekstremne temperature i pružiti dodatni nivo zaštite, iako za to nije bila namenski projektovana.
Za Kamardu, međutim, najveći rizik nije sama misija, već ono što dolazi posle. On strahuje da bi uspešan povratak mogao da potvrdi način donošenja odluka koji se oslanja na sreću i nedovoljno proverene pretpostavke. Iskustvo Spejs šatl programa dodatno opterećuje raspravu: iako je NASA nekada procenjivala rizik katastrofalnog otkaza na jedan prema 100.000, realnost je bila dva fatalna gubitka u 135 letova.
Na toj tački se, paradoksalno, slažu i zagovornici i kritičari misije. „Ponekad imamo sreće, pa tu sreću pomešamo sa tim da smo bili dobri“, rekao je Olivas. „A istorija NASA pokazuje da je uvek opravdano postavljati teška pitanja.“
Tagovi
