“Naruči mi Pape dupli viski pred utakmicu i kaže – pij, ništa te nisam pit’o”: Priče Paje Pašića o Sarajevu “gdje je nekad bilo”

0
Screenshot YouTube/Source.ba

Sarajevskim ulicama se početkom osamdesetih govorilo “Idemo da gledamo Papeta, Paju i ostalu raju“. Pape je, naravno, bio Safet Sušić, ostala raja igrači u bordo dresovima Sarajeva, a Paja – Predrag Pašić.

Jedan od najboljih igrača ekipe sa Koševa, koji je kao kapiten svoj tim vodio do šampionske titule, a kada je počeo rat ostao e u Sarajevu da “klince uči fudbalu dok se njihovi roditelji gledaju preko nišana”.

Zbog toga ga je u svoj film o čuvenim fudbalskim buntovnicima ubacio i Kantona. Između ostalog i o tome je pričao u intervjuu za Mozzart sport.

“Moja želja za tom nekom istinom ili pravdom mi je mnogo više odmogla nego pomogla. Bio sam žrtva, svega i svačega, o čemu eto svedoči i taj film kojeg je Erik Kantona snimio o meni. To mi toliko imponuje da je takav jedan velikan prepoznao u meni to nešto što je on zamislio. Ne možete da verujete koliko poštovanje mi je iskazao zbog svega što sam radio i pokušavao. Međutim, ne žalim ni za čim. Tako je zapisano da bude“.

Mnogi bi već posle dvomeča Sarajeva sa HSV-om 1980. godine rekli da je za Predraga Pašića zapisano da bude veliki igrač.

Tim iz Hamburga bio je isti onaj kog je samo četiri meseca ranije u finalu Kupa šampiona u Madridu pobedio Notingem Forest (1:0).

Paja Pašić je odigrao najbolju utakmicu u karijeri. Postigao je dva gola, a Sušić mu je za oba asistirao. Međutim, svemu tome prethodila je jedna zanimljiva anegdota.

“To je utakmica koja je prva asocijacija uz moje ime. Pazite, ja momčić od 20-ak godina, a čuva me Manfred Kalc. U to vreme, najbolji bek na svetu bez ikakve dileme. Pre utakmice u svlačionici, ja sam imao strahovitu tremu. Noge su mi se odsekle. Pape je tada bio kapiten i ja mu priđem i kažem: ‘Pape ja imam toliku tremu da ne znam ni kako se zovem’. On mi je kratko rekao: ‘Oblači papuče i ideš sa mnom’. Iznad svlačionica bila je jedna kafana, i tu me doveo. Rekao je konobaru: ‘Daj malom dupli viski’. Ja se začudim jer nisam preterano voleo alkohol, bio sam mlad i kažem mu da nisam za tu ideju. Kaže Pape: ‘Šuti i pij, ništa te nisam pit’o’. I tako ja eksiram taj viski, i nakon 10 minuta sam dobio toliku energiju da se nisam plašio ni Kalca ni Hamburga“, uz osmeh priča Pašić za Mozzart sport.

Možda je ta generacija bila i bolja od one koja je donela pehar šampiona Jugoslavije na Koševo, ali je taj tim, koji će Pašić predvoditi sa kapitenskom trakom, ostao poseban.

“Mi smo imali fantastičnu školu fudbala i rezultat svog tog dobrog rada je šampionska titula, gde je od nas 24 čak 19 igrača bilo iz omladinske škole. Hadžibegić, Jozić, Janjoš, Kapetanović, Đurković. Mislim da je to bio i najveći razlog zašto je Sarajevo osvojilo titulu te sezone”, objašnjava Pašić i nastavlja priču.

“Dosta nas je ranije igralo sa Sušićem, Vidovićem, i te generacije su bile možda i kvalitetnije igrački, ali smo mi bili homogeni. To nam je donelo titulu i ponosan sam što sam bio kapiten te generacije. Husref i ja smo bili odličan tandem. Pazite, mi smo Husrefa molili da slobodne udarce izvodi glavom. Bio je pravi engleski špic i nije bilo toliko teško asistirati takvom napadaču, iako smo mislim on i ja učestvovali u više od polovine golova te sezone“.

Zvezda i mesto Džajićevog naslednika ostalo je nedosanjan san.

“Te godine kada smo osvojili titulu, Džaja je htio da me dovede jer sam ga mnogo podsećao na njega. I ja sam imao žarku želju, ali je tadašnji gradonačelnik Sarajeva Ante Sučić poslao dopis našem predsedniku da niti jedan igrač Sarajeva ne sme da ide u Zvezdu, zbog nekih prethodnika (Srebrenko Repčić i Radomir Savić, prim.aut), te da moraju po svaku cenu da me zadrže. Tada je Asim Ferhatović Hase bio zadužen da me nagovori da ostanem u Sarajevu. Ostao sam, a Džaja mi je dugo nakon toga govorio da mu je to najveća neostvarena želja, što mene nije doveo“.

Reprezentacija je bila dosanjan, ali tužan san.

“Igrao sam za sve omladinske reprezentacije Jugoslavije, gde sam upisao preko 100 nastupa, ali najmanje za A reprezentaciju. Ukupno 11 utakmica. Mislim da to nije dovoljno, u odnosu na koliko je trebalo i koliko sam zaslužio. Sigurno. Ja sam tada bio najbolji igrač prvenstva, a tadašnji selektor Miljan Miljanić mi kaže da čekam šansu sa klupe i da budem rezerva momku Mitru Mrkeli koji je tada bio mnogo mlađi od mene. Ja to nisam hteo i tada sam skroz eliminisan iz nacionalnih planova“.

Ostao je Kantonin film, sećanje na Paju Pašića i priče o tome kako su Sarajlije godinama išle na Koševo da gledaju “Papeta, Paju i ostalu raju”.