Iz „Knjige o Titu“ Dobrice Ćosića, i feljtona koji je za Nedeljnik priredio Veljko Lalić
5. maj 1980.
Čitav dan sam proveo gledajući televiziju: prenos Titovih posmrtnih ostataka iz Ljubljane u Beograd.
Prvi put je tišina pratila i dočekivala – njega. U „plavom vozu“, opet. Jedinom vozu u Jugoslaviji koji stiže po svom voznom redu. Zašto zapisujem sve beznačajnosti? Zato što je danas prvi dan bez njega. Mrtav je čovek čiju su smrt iščekivali i želeli i oni koji su mu bili najodaniji. Njih razdiru razočaranje i tuga ali i neko olakšanje. Poznajem ih i pažljivo slušam njihovo mišljenje o Titu.
Slušajući zvanično veličanje Tita, tu titolatriju bez mere, razuma i ukusa, to nadmetanje u dokazivanju da je on „najveći čovek prošlosti, sadašnjosti i budućnosti“, opet sam se uverio da nesloboda ima lice laži.
Ponašanje naroda prema Titu dokaz je da je masi najbliža laž; u laž najupornije veruje. Narod želi da bude obmanut, ako mu je to korisno i prijatno. U ovim danima čitav svet ga ubeđuje da je Tito „velikan epohe“ i „najveći državnik sveta“, a Srbima godi da nešto njihovo bude veliko.
Poslednji nastavak feljtona iz „Knjige o Titu“ Dobrice Ćosića čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 9. novembra
Pretplatite se na digitalno i štampano izdanje na novom sajtu Nedeljnika
Povodom Crnog petka, Nedeljnik je pripremio specijalnu ponudu. Veliki popust na pretplatu za štampano i digitalno izdanje.
Čitaj svoj omiljeni magazin svake srede uveče gde god da se nalaziš.
Tagovi
